НАЦИЈА Online, бр. 11-14, септембар-децембар 2006. - Ватре и књиге |
НАМЕРНО ПОДСЕЋАЊЕ НА ИСТОРИЈУ ЈЕДНЕ РУПЕ НА КОСАНЧИЋЕВОМ ВЕНЦУ Симбол недовршености нације Ломача на којој је изгорело преко 500.000 драгоцених књига, укључујући и уникатне средњовековне рукописе, без преседана је у новијој европској историји. Дим се дизао петнаест дана, али се ломача протегла, ево, на пуних шездесет пет година, претворивши се у епохалну ломачу на којој гори Србија. Тамо, на Косанчићевом венцу, где је до 6. априла 1941. била српска национална библиотека, ништа се није померило од 1976. Само један цитат на две цираде везане за зарђалу жичану ограду не објашњава неупућеном намернику како је настала ова рупа из које вире зидови неке грађевине, обрасли коровом и киселим дрвећем, и из које се шири задах запуштене земље
Пише: Јово Бајић Велика рупа на Косанчићевом венцу у Београду, као незацељена рана, место где се некада уздизала Народна библиотека, већ шест и по деценија симболизује историјско и духовно стање српског народа, његов однос према прошлости и будућности, и коначно његов европски статус. Црна рупа у најстаријем делу Београда, уоквирена са две стране улицом Косанчићев венац а са треће Сребреничком, ограђена јевтином металном жичаном оградом из које као поцрнеле кости вире зидови зграде негдашње библиотеке, прорасли киселим дрвећем и коровом, прича суморну причу која почиње податком да је овде до 6. априла 1941. године постојала грађевина у којој је српски народ чувао највредније књиге, публикације, рукописе, мапе и писма скупљане претходних сто година. Ту зграду су у име једног новог светског поретка, фашизма који се тада ширио Европом, прецизно погодиле немачке авионске запаљиве бомбе. На ломачи, какву не памти светска историја, спаљено је више 500.000 књига! Када је четири године касније, 1945, поражен фашизам, у Србију и Београд уведен је опет један нови поредак – комунизам – који је такође имао амбицију да влада светом. За четири и по деценије, колико је трајао тај поредак, испољена је равнодушност према злочину почињеном према српској националној библиотеци и култури. Зидови зграде на Косанчићевом венцу су срушени, а простор на коме је била библиотека је заравнан. Од тада до данас, мењали су се политички пореци, смењивале су се власти, али српска политичка и духовна елита није озбиљније ни покушала да нађе решење шта да уради са темељима Народне библиотеке. Ово место сувише је зрачило унутрашњом снагом и трагиком да би се могло прогласити обичним грађевинским земљиштем, које би се препустило архитектама и грађевинарима да на њему подигну стамбену или пословну зграду. А за подизање здања које би било достојно пепела кога је ветар развејао у пролеће 1941. године није било политичке воље. Чини се да те воље нема ни данас, када се у Србију и свет уводи опет један нови, трећи светски поредак. Пепео настао на ломачи књига на Косанчићевом венцу, како подсећају двојица историчара српског библиотекарства Ђорђе Сп. Радојчић и Љубомир Дурковић Јакшић, има симболичне, али и стварне везе са „књигохранилницама” на двору Стефана Немање, у српским манастирима Хиландару, Пећкој патријаршији, Дечанима, Светој Тројици у Пљевљима, Цетињском манастиру, Савини... Неке од књига са Немањиног двора, али и из „књигохранилница” српских манастира из Старе Србије, са Косова и Метохије, о чему је седамдесетих година XIX века сведочио Милош С. Милојевић, доспеле су и у Народну библиотеку на Косанчићевом венцу, међу оних 1390 непрочитаних средњовековних рукописа који су се овде последњи пут могли видети у рано јутро 6. априла 1941. године, пре него што су немачке бомбе погодиле библиотеку.
КОРЕНИ И ДАРОВИ
Неки историчари српског библиотекарства и српске књиге сматрају да је Народна библиотека зачета на месту данашњег Музеја града Београда, у Београдском читалишту, у данашњој Змај Јовиној улици, године 1832. Прве књиге за будућу српску националну библиотеку стигле су још 1831. године из Петрограда. А затим су се ређали дародавци. У време сазревања мисли о Народној библиотеци стигло је око 2000 књига које су упућене по последњој жељи Атанасија Стојковића (1773–1930), универзитетског професора у Харкову, који је тражио да се његова библиотека после његове смрти упути у Србију. Исте године стигло је 1066 изузетно вредних књига које су припадале песнику и ученом архимандриту Лукијану Мушицком. Међу дародавцима био је и песник Петар Петровић Његош, а ту су се стекле и књиге из библиотека Вука Караџића, Ђуре Даничића, Љубомира Ковачевића, Ђорђа Поповића Даничара... Библиотека је два пута сељена у Крагујевац, а онда враћана у Београд. И у Београду су била честа сељакања. Једно време књиге су биле у војним магацинима, затим у конаку, летњиковцу Обреновића. Тек 1842. године Српско учено друштво предложило је да се установи Народна библиотека о којој би се бринуло Министарство просвете, да се поставе плаћени библиотекари и да се обавежу штампарије да од штампаних књига и новина шаљу обавезне и бесплатне примерке библиотеци. Али тек 1853. године Министарство просвете је донело указ којим се све књиге које су припадале разним министарствима, сврставају у један фонд, када је и званична одлучено о оснивању Народне библиотеке. За првог библиотекара постављен је млади интелектуалац и полиглота Филип Николић (1830–1867), кога је тешка болест омела да формира библиотеку какве су постојале у Европи. На његово место дошао је 1856. године Ђура Даничић (1825 –1882), а Даничића је 1859. године наследио Јанко Шафарик (1811–1876). После честих сељакања, Народна библиотека је 1864. године усељена у Велику школу, под кров Капетан Мишиног здања, где је остала све до Првог светскога рата. После Шафарика, од 1874. године на чело библиотеке дошао је Стојан Новаковић (1842–1915), који се претходно, док је био министар просвете, заложио за доношење Закона о Народној библиотеци и Музеју, којим су ове две установе раздвојене, свака је почела самостално да се развија. Године 1886. донет је Основни закон о Српској краљевској академији, у чијем се окриљу нашла и Народна библиотека. Модернизујући свој рад, ова установа дочекала је Први светски рат као, за оно време, модерна установа, која је 1913. године бројала 49.616 књига и 135.209 свезака новина и часописа. Њен управник у то време био је Јован Томић (1869 – 1932).
КРАТКА ПОВЕСТ ДУГОГ ПОСТРАДАЊА
Почетком Првог светског рата зачиње се и прво страдање ове српске националне институције, због тога је Влада одлучила да већи део библиотеке, 56 највреднијих средњовековних рукописа, затим књиге и часописе, евакуише у Ниш, спаковавши их у педесетак великих сандука. Пред повлачење преко Албаније 1915. године, издвојено је 56 рукописа и упућено у Косовску Митровицу. У Нишу су Бугари запленили сандуке са књигама и пребацили их у Софију, док су српски средњовековни рукописи у Косовској Митровици пали у руке Немаца који су их однели у Немачку. После завршетка рата Бугари су Србима вратили све књиге заплењене у Нишу, изузев оних које су се бавиле Старом Србијом и Македонијом. Несталим средњовековним рукописима из Косовске Митровице тешко се улазило у траг. Али су ипак неки рукописи нађени, откупљени и враћени у Србију. Тешко су страдале књиге које су остале у Београду. Одмах по свршетку Првог светског рата настојало се да се обнови рад Народне библиотеке. На том послу истакао се Јован Томић. Он је успео да убеди индустријалца Милана Вапу да библиотеци прода фабричку зграду картонаже на Косанчићевом венцу бр 14. Одмах после тога уследило је преуређење зграде, и привођење новој намени. У подрумима, на спратовима, на мансарди смештане су књиге, прављени инвентари и каталози. Први пут у историји Народна библиотека је добила нову зграду, за коју се говорило да представља привремено решење. Добила је просторије за каталоге и читаоницу. Захваљујући фанатичном раду тима библиотекара на челу са Јованом Томићем, библиотека је отворила врата читаоцима у априлу 1925. године. Од отварања 1925. године до 6. априла 1941. године Народна библиотека је свој књижни фонд повећала на 500.000 наслова. Пошто зграда на Косанчићевом венцу није била наменски зидана за библиотеку, није постојала одговарајућа противпожарна заштита, па је по налогу челног човека библиотеке Јована Томића формиран посебан фонд старих средњовековних рукописа. За њих је израђен посебан орман са 120 лимених кутија у које су смештени рукописи. На чело Народне библиотеке уочи Другог светског рата дошао је Драгослав Илић који се на тој дужности затекао и 6. априла 1941. године. Рат се неумитно приближавао Краљевини Југославији. Трагедији Народне библиотеке допринела је и чињеница да је министар просвете Миша Трифуновић наредио обустављање евакуације културних установа. И поред тога постојао је мобилизациони план по коме је требало да се драгоцености из Народне библиотеке са Косанчићевог венца пребаце у Манастир Благовештење код Ужица. За овај транспорт припремљено је 150 сандука који су чекали у холу здања на Косанчићевом венцу. У 38 сандука биле су упаковане металне касете у које је спаковано 1390 још непроучених и непрочитаних средњовековних рукописа. У сандуке је било смештено око 1800 старих књига штампаних у српским штампаријама од петнаестога до седамнаестога века.
„ТИПОВАЊЕ” ЈОЗЕФА МАРШАЛА
У време откопавања и истраживања темеља Народне библиотеке на Косанчићевом венцу, у лето 1976. године, имали смо прилике да разговарамо са више очевидаца трагедије и пожара у Народној библиотеци. Били су то станари околних зграда у Сребреничкој и улици Косанчићев венац. Неколико наших саговорника било је уверено да је Народну библиотеку као ратни циљ претходно маркирао њихов комшија, фолксдојчер из Панчева Јозеф Маршал, члан тајне фашистичке организације коју су основали домаћи Немци. Он је са породицом живео у једном стану у Сребреничкој улици. Радио је као трговачки помоћник у робној кући на Теразијама, власништву једне јеврејске породице која је имала стан на Косанчићевом венцу. Уочи 6. априла Јозеф Маршал се неочекивано са породицом иселио из свога стана у Сребреничкој улици. У време рата постао је високи функционер Гестапоа у Београду. Преживео је рат и склонио се у Западну Немачку, где је мирно живео, контактирајући са појединим бившим комшијама којима је током рата чинио извесне услуге. У рану зору 6. априла 1941. године немачке бомбе разарале су Београд. У граду неприпремљеном за рат настала је велика паника. Народна библиотека погођена је око четири часа после подне. Зграда, која је у то време била закључана, планула је као ломача. Књиге су споро гореле, а изнад Косанчићевог венца дизао се црн дим петнаестак дана, док се ватра није сама угасила. Остали су само зидови зграде, чак су и комшије зазирале да тамо провире. Запамћено је да је током рата међу зидовима зграде било убистава и да су тамо налажени некакви лешеви. У то време нестали су и сандуци са старим књигама у металним кутијама, који су били припремљени за евакуацију. Међу 1390 рукописа, више од сто је писано на пергаменту, од тога су већину чинили преписи Октоиха, Јеванђеља, Апостола, Минеја. Најстарији од тих рукописа био је Типик Светога Саве Јерусалемског из 1319. године, препис архиепископа Никодима, у којем су биле белешке о датумима смрти појединих српских владара и архиепископа. Међу тим рукописима био је и препис Слова љубве Деспота Стефана Лазаревића из прве половине петнаестога века. Међу несталих шест рукописа преписаних у временском распону од петнаестог до седамнаестога века била је и Похвала кнезу Лазару. У металним кутијама спакованим у дрвене сандуке у холу библиотеке нашла су се и два преписа Теодосијева Живота Саве Немањића из шеснаестога века, али и Живот краља Драгутина и краљице Јелене, који се јавио као посебан препис издвојен из опширнијег Даниловог рукописа Зборник живота краљева и архиепископа српских, такође из шеснаестога века, затим Живот Максима Бранковића и Живот Светога Ђорђа Кратовца које је преписао софијски презвитер Пеја. Међу рукописима је био и Живот Александра Великог из шеснаестога века, украшен илустрацијама, као и најстарији приказ гусала.
ЗАГОНЕТКА СРЕДЊОВЕКОВНЕ ЗБИРКЕ
На сву срећу, бомбардовање је преживео и остао у Београду већи број запослених у Народној библиотеци. Они су већ у мају наставили рад, окупљајући се у једној просторији на Косанчићевом венцу. Дотадашњи управник Драгослав Илић је смењен, а на његово место изабран је Ђорђе Сп. Радојчић. Они су се са задивљујућом упорношћу, усред тешког рата, уз свесрдну подршку тадашње владе Милана Недића, прихватили посла обнављања књижног фонда Народне библиотеке. При томе су се углавном ослонили на дародавце. Задивљујуће је разумевање угледних српских београдских породица које су се тада одазвале позиву да дају књиге за обнављање Народне библиотеке. Придодате су и књиге из библиотеке бомбама погођеног Старог двора. Књиге су пристизале са свих страна, као да су срећна мирнодопска времена, а библиотека је опет често пресељавана. Пошто су се из Београда повукли Немци, нове власти донеле су одлуку да Народна библиотека настави рад. У бившем хотелу „Српска круна” у Кнез Михаиловој улици, где је данас Градска библиотека, додељене су нове просторије. Библиотека је имала 133.574 примерка књига и часописа. Нове комунистичке власти нису исказивале жал за спаљеним књигама на Косанчићевом венцу. За њих је то била не баш тако вредна културна баштина српског православног, грађанског друштва, коју је скупљала великосрпска буржоазија и која је могла само да им смета у стварању новог бескласног друштва. Због тога се нису много освртали на згариште на Косанчићевом венцу. У међувремену је одлучено да се на Врачару, на црквеном земљишту у непосредној близини зидина започетог Светосавског храма, подигне нова зграда Народне библиотеке. Свечано отварање било је 6. априла 1973. године. Када је после Другог светског рата почела обнова Београда, зидине спаљеног здања Народне библиотеке на Косанчићевом венцу су порушене, а простор на коме се налазила зграда је заравњен и затравњен. На том простору касније је отворена бензинска пумпа чији су резервоари укопани у темеље библиотеке, а мало даље изграђене су биле некакве бараке. Пресељењем Народне библиотеке у новоизграђену зграду на Врачару све чешће се почетком седамдесетих година двадесетога века у новинама помињало згариште на Косанчићевом венцу. Одједном је појачано интересовање за српску средњовековну прошлост. Почело је да се прича и пише о међународном научном скупу под насловом „Сава Немањић – Свети Сава, историја и предање” који је одржан у децембру 1976. године, а организовала га је Српска академија наука. Све чешће се говорило о средњовековним рукописима несталим почетком априла у Народној библиотеци, а почели су да се оглашавају и поједини интелектуалци, чије је ставове преносила штампа, у чему су предњачиле Вечерње новости. Они су се залагали да се откопају темељи Народне библиотеке на Косанчићевом венцу, како би се покушало да се нађу бар трагови једног од несталих средњовековних рукописа или металних кутија у којима су чувани. Ова тема нашла се на дневном реду локалне самоуправе, тадашње Месне заједнице „Варош капија”, у чијем се саставу налазио и Косанчића венац. Званично су се обратили градским властима са захтевом да се обаве археолошка истраживања темеља Народне библиотеке.
ПОДВИГ ГОРДАНЕ ТОМАШЕВИЋ
Овим захтевима напокон је удовољено. Посао је поверен археологу др Гордани Томашевић, запосленој у Републичком заводу за заштиту споменика. Радови на истраживању почели су почетком лета 1976. године, пуних 35 година после бомбардовања Народне библиотеке. Пажљиво је откопаван сваки грумен земље на простору од око 500 квадратних метара, на месту где је била зграда. Захваљујући томе што је Народна библиотека имала подрум чији је под био метар и по испод нивоа, већ првих дана археолози су наишли на угљенисане остатке књига, неке од њих, на већим дубинама биле су у таквом стању да се могао читати текст са страница. Поред књига археолози су налазили остатке окивака и осталих делова намештаја који су били израђени од метала и несагоривих материјала, кваке и шарке од врата и прозора и ормана, па чак и ексере. Претражен је сваки грумен земље, откопане су на стотине угљенисаних књига. Мећу остацима није било ни једног комадића угљенисаног средњовековног рукописа. Не само то. Археолози нису нашли ни један делић лимених кутија у којима су рукописи чувани, а поуздано се зна како су оне изгледале и које су величине биле. Знало се како су изгледали дрвени сандуци у које су биле спаковане књиге и рукописи припремљени за евакуацију у Манастир Благовештење код Ужица. Те сандуке типски је израђивала војска. Али се није нашла ни једна шарка, ни једна бравица од тих сандука. Све ово навело је археологе на закључак да је сандуке са књигама, припремљене за евакуацију, неко ипак могао однети пре него што су немачке бомбе пале на Библиотеку, или их је неко изнео из пламена. Постојала је могућност да су се сандуци налазили у оном делу зграде где је касније била изграђена бензинска пумпа, па су приликом градње пумпе уништени, у шта је теже поверовати, јер би од сандука остао бар неки траг. Гордана Томашевић се није задржала само на томе да истражи простор где су се налазили темељи Народне библиотеке, него је на једном делу подрума почела да копа још дубље, док није откопала остатке мозаичног пода неке грађевине римског Сингидунума. Овај археолошки налаз је регистрован. Према тада, али и данас важећим прописима о заштити споменика културе, сви будући радови који се буду изводили на темељима Народне библиотеке на Косанчићевом венцу обавезују на то да се претходно и до краја истражи и римска грађевина која се налазила на овоме месту, што ће оне који господаре градским земљиштем на којем се могу подизати грађевине спречити да овај простор без знања и сагласности шире јавности некоме уступе за градњу. Овај гест Гордане Томашевић, који није био у опису посла, наљутио је тадашње градске власти. Угљенисани остаци књига откопаних на Косанчићевом венцу уступљени су Народној библиотеци Србије. У главном холу библиотеке на Врачару била је постављена витрина са остацима књига коју је морао видети свако онај ко улази у ову установу. После октобарских промена 2000. године, новоименовани управник Народне библиотеке Сретен Угричић наложио је да се витрина са угљенисаним књигама уклони из хола, са видела, и премести међу столове у Великој читаоници. На Косанчићевом венцу се од 1976. године ништа није променило. Само један цитат на две цираде везане за зарђалу жичану ограду не објашњава неупућеном намернику како је настала ова рупа из које вире зидови неке грађевине, обрасли коровом и киселим дрвећем. <
|