Нација Online :: Elektronsko izdanje časopisa НацијаГрад од сећања

Нација Online

• Претрага

Последња 3 броја

  • 18 - 20

  • 15 - 17

  • 11 - 14

Naslovna 18-20
Naslovna 15-17
Naslovna 11-14
Mедији у Србији у првој деценији XXI века?
 
Rastko

NSPM

Svetigora

Vitezovi

Dragos Kalajic

Arktogeja

Zenit

Geopolitika

Geopolitika

Сними ПДФШтампаПошаљи препоруку
НАЦИЈА Online, бр. 15-17, мај-јул 2007. - О души и техникама

 

„КНИНСКИ РЈЕЧНИК”, ПРВИ ВЕЛИКИ СРПСКИ РОМАН XXI ВЕКА

Град од сећања

 

Постојала је та земља, имала своје године и симболе, своју историју и географију, песме и победе, градове и људе. После се та земља потпуно преселила из простора у време, с мапа у срца својих људи. Људи су се, знамо како, морали разасути по свету. Понели су у себи свој језик, „сјећања која нам хране крв”, и своју земљу. Не разматрајући славне случајеве када су се земље из времена враћале у простор, не спомињући велики дар чекања, један од њих је пре девет година, негде у далекој Канади, на интернету побо заставу свог родног (и престоног) града и означио једно средиште. Јавили су се многи његови суграђани, са свих страна света. Тако, нехотично и неразметљиво, настао је најмодернији и најнеобичнији српски роман данашњице. Нико га није поставио ту где је, интернет је његово родно место и његов дом. Ту је настао, ту је одгајен и развијен, ту постоји и живи, ту је свој на своме, домородац

 

Пише: Радомир Милић

 

По­пут тај­них, ча­роб­них ри­је­чи ко­је отва­ра­ју вра­та не­ких скри­ве­них про­сто­ра пре­пу­них бла­га, ло­зин­ка „knin­skir­jec­nik.com” уво­ди пут­ни­ка на­мјер­ни­ка, ше­та­ча тим ва­зду­ша­стим и нео­пи­пљи­вим про­сто­ром ин­тер­не­та, у ода­је у ко­ји­ма се на­ла­зи пра­ви прав­ца­ти ин­тер­нет-ро­ман. Ни­ко га ту ни­је по­ста­вио, ин­тер­нет је ње­го­во род­но мје­сто и ње­гов дом. Ту је на­стао, ту је уз­го­јен и раз­ви­јен, ту по­сто­ји и жи­ви, ту је свој на сво­ме, до­мо­ро­дац.

При­је де­вет го­ди­на, не­ко­ли­ко Кни­ња­на пред­во­ђе­них Пу­ки­јем, но­во­пе­че­ним Ка­на­ђа­ни­ном, по­бо­ло је сво­ју книн­ску за­ста­ви­цу и њо­ме озна­чи­ло свој про­стор на ин­тер­не­ту, жу­де­ћи за тим да се око ње оку­пе сви они дра­ги љу­ди ко­ји су за­јед­но ра­сли, ишли у шко­лу, ко­ји су за­јед­но бле­ја­ли да­ни­ма и но­ћи­ма... За­ми­сао је би­ла са­свим јед­но­став­на: да се дру­же на та­кав (у но­вим окол­но­сти­ма је­ди­ни мо­гу­ћи) на­чин, да се под­сје­те све­га што их ве­зу­је, да се не за­бо­ра­ве, да се не ра­спу ако их је већ суд­би­на ра­за­су­ла, да се не рас­ко­ри­је­не... Ја­вља­ли су се Кни­ња­ни са свих стра­на сви­је­та и на том свом мје­сту оста­вља­ли по­не­што: не­ко ка­кву нео­бич­ну ри­јеч са крат­ким опи­сом, не­ко ко­ји ре­дак при­сје­ћа­ња о не­ким за­ни­мљи­вим љу­ди­ма или до­га­ђа­ји­ма, о мје­сти­ма оку­пља­ња, о до­го­дов­шти­на­ма... Ка­ко је про­ти­ца­ло ври­је­ме, би­лоје све ви­ше и ви­ше од­ред­ни­ца, али и пи­са­ца (Пи­са­ча, ка­ко та­мо сто­ји). Та­ко је на­стао и још уви­јек на­ста­је Книн­ски рјеч­ник, пр­ви пра­ви наш ин­тер­нет-ро­ман, из­ван­ре­дан по мно­го че­му.

Кре­ћу­ћи се кроз Рјеч­ник и чи­та­ју­ћи по­је­ди­не од­ред­ни­це (њих ско­ро хи­ља­ду), чи­та­лац по­ста­је Чи­тач и би­ва уву­чен у чвр­сто али ле­пр­ша­во тки­во ро­ма­на, ура­ња у сли­ке ко­је та­ко оби­ла­то из­ни­чу пред ње­го­вим очи­ма. Пли­је­ни та јед­но­став­ност ко­јом је Книн­ски рјеч­ник пи­сан, то не­на­ме­тљи­во и не­раз­ме­тљи­во пи­са­ње „без пред­у­ми­шља­ја”. Про­сто, че­сто чак по­ма­ло и шкр­то, без рас­пи­са­ва­ња, ни­же се де­таљ по де­таљ, ства­ра­ју­ћи склад­ну цје­ли­ну јед­не сјет­не, бла­ге, то­пле сли­ке Кни­на „из осам­де­се­тих па до пред рат” (ка­ко и сто­ји у сво­је­вр­сном под­на­сло­ву).

 

СНОГРАФИЈА РОДНЕ ВАРОШИ

 

Град ко­ји та­кав ка­квим је опи­сан ви­ше не по­сто­ји у „ствар­но­сти”, Книн ка­кав жи­ви у Пи­са­чи­ма, пред очи­ма Чи­та­ча из­ра­ња ни из че­га и ње­го­ва сли­ка на­ста­њу­је се у чи­тач­кој сви­је­сти ја­сно, жи­во и жи­вот­но. Ако је и Чи­тач Кни­ња­нин, у ње­му по­но­во ожи­вља­ва­ју љу­ди ко­јих ви­ше не­ма, ожи­вља­ва­ју у ме­ђу­вре­ме­ну за­тво­ре­не го­сти­о­не, крч­ме и ка­фи­ћи, ожи­вља­ва­ју култ­на мје­ста оку­пља­ња као што је зи­дић пред гим­на­зи­јом, ожи­вља­ва „ас­фалт до ко­ље­на” у бло­ку III де­цем­бар (оба­ве­зно рим­ско III), ожи­вља­ва­ју до­га­ђа­ји, они ма­ли, сит­ни, сва­ко­днев­ни де­та­љи ко­ји жи­вот зна­че... Ако Чи­тач, ме­ђу­тим, ни­је ујед­но и Кни­ња­нин, он би­ва опи­јен нео­бич­ном сли­ком ње­му не­по­зна­тог гра­да. Са сва­ком про­чи­та­ном од­ред­ни­цом, Чи­тач до­би­ја но­ви де­таљ, но­ви ка­мен­чић у мо­за­и­ку ко­ји се чи­та­њем све ви­ше и ви­ше упот­пу­њу­је... Из­ра­ња­ју пред ње­га мно­ге ри­је­чи не­ста­ле са на­ших про­сто­ра од­ла­ском оних ко­ји су их ко­ри­сти­ли, а кроз њи­хо­ва крат­ка об­ја­шње­ња, прот­ка­на и при­мје­ри­ма ре­че­ни­ца у ко­ји­ма се те ри­је­чи нај­че­шће ко­ри­сте, до Чи­та­че­вих уши­ју до­пи­ре и звук жи­вог го­во­ра то­га кра­ја.

Упра­во о том до­жи­вља­ју је­дан од Чи­та­ча ко­ји ни­су Кни­ња­ни, Јо­ван Ера­ко­вић – Јо­не, ис­пи­сао је не­ко­ли­ко вр­ло ли­је­пих и то­плих ре­че­ни­ца: „Ето, и ја ко­ји ни­кад ни­сам жи­вео у Кни­ну не­го сам га са­мо гле­дао из ку­пеа оних лет­њих во­зо­ва ко­ји жу­ре на мо­ре, а у книн­ској ста­ни­ци се са­мо из­ду­ва­ју и про­ме­не пан­та­ло­не – и ја сам се, чи­та­ју­ћи, по­ма­ло осе­тио као да сам не­кад био део тог гра­да и по­зна­вао оне љу­де и она ме­ста. (...) Та­ко да је све то – и град и љу­ди ко­ји о ње­му она­ко ка­зу­ју – за ме­не пра­во от­кри­ће. Све као из зе­за­ња и опу­ште­ног ча­вр­ља­ња, све као ола­ко и без мно­го раз­ми­шља­ња пи­са­но, и по­врх све­га раз­ли­чи­ти љу­ди, раз­ли­чи­ти жи­во­ти и се­ћа­ња – а та­ко чврст и хо­мо­ген ре­зул­тат. Као да је не­ки до­бар пи­сац из­ми­слио чи­та­во ме­сто, све ли­ко­ве и њи­хо­ве успо­ме­не, па ње­гов дух, упле­тен у по­за­ди­ну, ускла­ђу­је бо­је све­га што је ре­чи­ма на­сли­ка­но. То је пра­во ма­ло чу­до.”

Да, Книн­ски рјеч­ник је­сте сво­је­вр­сно чу­до. Чу­де­сно га на­пи­са­ше, и још га пи­шу, Пи­са­чи ко­ји се ни­ка­да ни­су ба­ви­ли ти­ме, без ика­кве на­мје­ре да ство­ре то што су ство­ри­ли. Др­же­ћи се, углав­ном, го­во­ра свог кра­ја, ство­ри­ли су и је­дан по­себ­ни је­зик ко­ји но­си сна­жно оби­љеж­је сво­га по­ри­је­кла и до­дат­но пот­цр­та­ва при­пад­ност Кни­ну. Све те гра­ма­тич­ке и пра­во­пи­сне не­ис­прав­но­сти, свје­сно оста­вље­не у ро­ма­ну, да­ју до­дат­ну драж тим ви­ше јер је ско­ро све пи­са­но баш „ву­ков­ски”, то јест она­ко ка­ко се у Кни­ну за­и­ста го­во­ри(ло).

Чу­де­сан је и на­чин на­стан­ка Книн­ског рјеч­ни­ка и мје­сто ње­го­ва по­стан­ка. Са­мо­ни­као на ин­тер­не­ту, и по то­ме мо­де­ран да не мо­же би­ти мо­дер­ни­ји, а сав као сат­кан од гу­са­ла... Као што су не­ка­да­шњи на­ши ста­ри, по пре­ли­ма и си­је­ли­ма, уз пуц­ке­та­ње ва­тре, пре­при­ча­ва­ли оно што су хтје­ли са­чу­ва­ти од за­бо­ра­ва, та­ко се и кроз Книн­ски рјеч­ник про­вла­чи та цр­та успо­ме­на, сје­ћа­ња и не­при­ста­ја­ња на за­бо­рав... Чу­де­сно, за­и­ста. Усу­ђу­јем се ре­ћи да је ово кли­ца на­род­ног пре­да­ња про­кли­ја­ла на нај­не­о­бич­ни­јем мо­гу­ћем мје­сту, на мје­сту на ко­јем је ни­ко ни­је оче­ки­вао, на бес­крај­ном и не­у­хва­тљи­вом про­сто­ру ин­тер­не­та... За­и­ста, што се ви­ше пи­там, то сам си­гур­ни­ји да је су­шти­на упра­во та – умје­сто гу­са­ла као из­ра­жај­ног сред­ства и де­се­тер­ца, Кни­ња­ни да­на­шње­га до­ба су по­се­гли за оним што су има­ли на рас­по­ла­га­њу, за ра­чу­на­ром. И та­ко је Книн до­био сво­ју лич­ну кар­ту, нај­мо­дер­ни­ју мо­гу­ћу, ону ин­тер­нет­ску, и то у об­ли­ку из­ван­ред­ног ро­ма­на!

 

СНА­ГА НЕ­ПО­МЕ­НА

 

Не­из­бје­жно се, на­рав­но, на­ме­ће по­ре­ђе­ње са Ха­зар­ским реч­ни­ком, из ви­ше раз­ло­га. Због на­сло­ва и са­ме рјеч­нич­ке струк­ту­ре дје­ла, али и због Ха­за­ра и њи­хо­ве суд­би­не... Раз­ли­ка је, ме­ђу­тим, оно што за­пре­па­шћу­је и оду­ше­вља­ва. Ха­за­ре је опи­сао вјешт и до­бар пи­сац, а Книн­ски рјеч­ник... Ско­ро пе­де­сет Пи­са­ча, без ика­кве на­мје­ре да ства­ра­ју би­ло ка­кву књи­жев­ност, ис­пи­са­ло је књи­жев­но дје­ло ко­јим би се ра­до по­хва­лио и нај­бо­љи књи­жев­ник! Та­ко склад­но, та­ко је­дин­стве­но, та­ко до­бро сли­ве­но у цје­ли­ну, та­ко жи­во и жи­вот­но... за­и­ста чу­де­сно.

Свје­сна или не­свје­сна по­ре­ђе­ња Книн­ског рјеч­ни­ка са дру­гим дје­ли­ма се на­ме­ћу са­ма од се­бе, јер су­срет са не­чим но­вим, као што је овај пр­ви пра­ви, са­мо­ни­кли ин­тер­нет-ро­ман, не­из­о­став­но у сви­је­сти при­зи­ва тач­ке ослон­ца, при­зи­ва не­ке ве­зе и упо­ред­бе са по­зна­тим, ка­ко би се то но­во лак­ше од­ре­ди­ло. Ка­ко се ра­ди о из­вр­сном ро­ма­ну, на­ме­ћу се по­ре­ђе­ња са та­ко­ђе из­вр­сним а по­зна­тим дје­ли­ма. Та­ко, од по­ред­бе до по­ред­бе, по лич­ном ода­би­ру Чи­та­ча, Книн­ски рјеч­ник по­ла­ко за­у­зи­ма сво­је мје­сто у би­ра­ном дру­штву на­ших нај­бо­љих ро­ма­на.

Кроз чи­тав Рјеч­ник, од од­ред­ни­це до од­ред­ни­це, не­гдје из при­крај­ка до­бу­ју ри­је­чи ко­ји­ма је сво­ју нај­бо­љу књи­гу за­по­чео наш нај­бо­љи жи­ви про­зни пи­сац – „Не, не­ћу се вра­ти­ти.” Да­ма­ри те ре­че­ни­це Дра­го­сла­ва Ми­ха­и­ло­ви­ћа до­пи­ру из све­га не­на­пи­са­ног у Книн­ском рјеч­ни­ку.  У ње­му не­ма ни јед­не ри­је­чи о оној ис­хо­ди­шној тач­ки ко­ја је све по­кре­ну­ла. Ка­ко тај мук сна­жно од­зва­ња! Ка­кав ути­сак оста­вља у сви­је­сти Чи­та­ча! Већ по­ме­ну­ти Јо­не, о то­ме пи­ше: „Мо­жда ће зву­ча­ти нео­бич­но, али ко­ли­ко год да ми се сви­део Рјеч­ник, на тој адре­си по­сто­ји не­што што ме је још ду­бље до­та­кло и учи­ни­ло на ме­не још ве­ћи ути­сак. А то су оне крат­ке цр­ти­це ко­је су о се­би на­пи­са­ли ауто­ри. Оне суд­би­не ко­је су ста­ле у по пар па­су­са ис­под име­на ра­су­тих по све­ту, оне на­из­глед раз­ли­чи­те жи­вот­не при­че, а све спо­је­не оним што ни­је на­пи­са­но али се сву­да слу­ти и зо­ве но­стал­ги­ја, па она пре­ћут­на а оп­шта ре­ше­ност да се не по­ми­ње јед­на ве­ли­ка ту­га – ето то ме је дир­ну­ло. Код не­ких љу­ди има ре­че­ни­ца, ско­ро уз­гред­них, а уства­ри та­квих да у сва­ку ста­је сце­на­рио за чи­тав филм. Прет­по­ста­вљам да љу­ди из Кни­на, по­го­то­во по­сле све­га што се до­го­ди­ло, сма­тра­ју да ни­ко ко ни­је из тог гра­да не мо­же ни да за­ми­сли ка­ко је би­ло жи­ве­ти у ње­му и ка­ко је те­шко би­ти без ње­га. (...) Ро­ди­ли се, жи­ве­ли, оти­шли на не­ко дру­го ме­сто. Оста­ви­ли Рјеч­ник.”

Та му­шка ћут­ња, тај не­по­мен, те чвр­сто сти­сну­те ди­нар­ске усне ко­је не из­го­ва­ра­ју раз­лог због ко­јег све оста­ло из­го­ва­ра­ју, та ле­пр­ша­ва ду­хо­ви­тост без гр­ча, обо­ји­ла је чи­тав Рјеч­ник јед­ном уз­ви­ше­но­шћу ко­ја, из­ме­ђу оста­лог, и са­мој ри­је­чи „Кни­ња­ни” да­је но­во зна­че­ње, баш као што у Рјеч­ни­ку и сто­ји под том од­ред­ни­цом:

Кни­ња­нин/Кни­њан­ка – Зва­нич­ни рјеч­ни­ци ову ри­јеч ту­ма­че као „ста­нов­ник Кни­на”. Не, то је че­ља­де ро­ђе­но у Кни­ну, а на­ста­ње­но не­гдје на овој пла­не­ти.

 

 

***

Ул­ти­ма

Кадa књи­жев­ни кри­ти­чар оцје­њу­је књи­гу не­ко­га ве­ли­ког пи­сца, увјек се ка­же да је она бит­на и за ра­зу­мје­ва­ње „ка­ко је жи­вио на­род у то ври­је­ме у том мје­сту”. То је, на­рав­но, увјек се­кун­дар­но, при­мар­но оста­је оно о че­му је за­пра­во књи­га, о зло­чи­ну и ка­зни, о гра­ђе­њу или ру­ше­њу мо­сто­ва, хра­брим мај­ка­ма, не­кој по­лу­бра­ћи или про­на­ђе­ној вје­ри. Та­кве књи­ге пи­шу ве­ли­ки, на­да­ре­ни пи­сци, код ко­јих је сва­ка ре­че­ни­ца до­жи­вљај за се­бе. На­су­прот њи­ма и та­квим књи­га­ма, сто­је Пи­са­чи. Пи­са­чи, ти ма­ну­ел­ни рад­ни­ци, бан­де­ра­ши, „Flin­sto­ne” за­пи­си­ва­чи и Рјеч­ник као за­пи­сник гдје се­кун­дар­но по­ста­је при­мар­но, гдје не­ма ни ни­ти во­ди­ље, ни стру­је то­ка свје­сти, осим ако ни­је иза­зван си­ноћ­ном бри­ја­чи­ном… Ма и са­ма ри­јеч Рјеч­ник пре­ви­ше је пле­ме­ни­та да се уз њу ве­же ова му­ла­ри­ја, по­ред нпр. Па­ви­ћа и/или Ву­ја­кли­је. До при­је са­мо не­ко­ли­ко го­ди­на ова­ква ствар не би ни по­сто­ја­ла. Ко би луд тро­шио ври­је­ме, па­ре, па­пир и оло­во на ор­ди­нар­но ба­ље­зга­ње и ћа­ку­ла­ње.

Е, ал он­да је на­ста за­о­крет, twist или­ти u-turn. По­ја­вио се ин­тер­нет. Љу­ди су се сје­ти­ли да би мо­гли за­пи­са­ти сва­шта шта им пад­не на па­мет, ко­ли­ко год то три­ви­јал­но зву­ча­ло. Јер, ни­је тра­жи­ло кру­ва је­сти. Та­ко је на­стао Книн­ски Рјеч­ник да­ле­ке 1998. го­ди­не. Да би се зна­ло ко­ји то пе­ри­од Пи­са­чи за­пра­во опи­су­ју, при­ло­шка озна­ка вре­ме­на је до­да­та у на­слов. Три­ви­јал­ност ло­кал­ног ка­рак­те­ра је до­би­ла фор­му рјеч­ни­ка, илу­стро­ва­ну, ка­ко друк­чи­је, не­го кар­та­ма за нај­три­ви­јал­ни­ју за­ба­ву – бри­шку­лу. Али жи­вот пле­те мре­жу бо­ље не­го Spi­der­man, вје­ро­ват­но са­мо у Кни­ну и вје­ро­ват­но са­мо у го­сти­о­ни код Оже­го­ви­ћа сва­ка кар­та ни­је би­ла са­мо ко­мад па­пи­ра не­го жив чо­вјек, име­ном, пре­зи­ме­ном, а нај­бо­ље на­дим­ком. Кар­те по­ста­ју љу­ди, мје­ста, до­га­ђа­ји, ри­је­чи и пе­шка­ју се јед­на по јед­на све до ул­ти­ме. А на ул­ти­ми увјек аш ди­на­ри, ко­га још зо­ве­мо и Ди­на­рац!

И та­ко је круг за­тво­рен. Ди­на­ра сто­ји гдје је и би­ла, бу­ра бри­је ка и при­је, ка­мен ра­ђа у из­о­би­љу, Dal Ne­gro 40 Tri­e­sti­ne и да­ље се нај­љеп­ше па­за­ре на из­во­ру, у Тр­сту, цир­ка 5 евра.

Вјеч­ност се мје­ри тре­нут­ком а не вје­ко­ви­ма.

Бар за ма­ле љу­де.

 

Пу­ки

 

 

***

Ствар­но­сти

„Има ли у то­ме и че­ка­ња, сна о по­врат­ку?“

„Ко то зна? Ослу­шни­те сво­је ср­це.“

„Не раз­у­мем.“

„Исто­ри­ја и суд­би­на ни­су увек са­свим из­ра­чун­љи­ве.“

„Ре­ал­но?“

„Ако ми пре­ста­не­мо да то са­ња­мо, не­ће ви­ше би­ти ре­ал­но.“ <

 


Коментари >>
 
Nacija

Светлосна упоришта Драгоша Калајића

Број 18-20

Број 15-17

Број 11-14

Архива 2005-2006


Нација Online :ПочетнаАрхива 2005-2006Број 15 -17О души и техникама Град од сећања