Нација Online

• Претрага

Последња 3 броја

  • 18 - 20

  • 15 - 17

  • 11 - 14

Naslovna 18-20
Naslovna 15-17
Naslovna 11-14
Mедији у Србији у првој деценији XXI века?
 
Rastko

NSPM

Svetigora

Vitezovi

Dragos Kalajic

Arktogeja

Zenit

Geopolitika

Geopolitika

Сними ПДФШтампаПошаљи препоруку
НАЦИЈА Online, бр. 18-20, септембар-новембар 2007. - Седма уметност

 

СКИЦА ЗА АНТОЛОГИЈУ НЕСНИМЉЕНИХ СРПСКИХ ФИЛМОВА

Кинематографија које нема

 

Само овде (у безличном привиду југословенско-српске кинематографије) нема херојства, нема дамске отмености, нема романтичног витештва, нема егзотичних путовања, нема манастирских и дворских амбијената, нема сеоске топлине, нема џентлменске елеганције, нема грађанског духа нашег негдашњег европејства, нема никакве и ничије узвишености, нема великих личности наше историје, културе и уметности. У бескрајној скали људских осећања — овде нема готово ничега осим општег осећања наше међусобне отуђености, безнађа, протеста, разноразног (најчешће јаловог) самокритизерства и свеприсутног моралисања. Као да још увек живимо у временским рестловима из педесетих и шездесетих година прошлог века: са истим оним страхом од свега што има везе са људском душом и националном историјом

 

Пише: Драгослав Бокан

 

Не­ка­да дав­но, у про­шлом ве­ку и не­ком бив­шем жи­во­ту, ја сам био ра­до­зна­ли и за­не­се­ни сту­дент филм­ске ре­жи­је.

Игром суд­бин­ских окол­но­сти, ни­ка­да ни­сам сни­мио ни­је­дан од свих оних фил­мо­ва о ко­ји­ма сам та­да ма­штао, за­јед­но са мо­јим дру­го­ви­ма са кла­се; за­јед­но са Дин­ком, Ни­ко­лом, Ми­ло­шем, Ми­ха­и­лом, Жар­ком, Алек­сан­дром и Зо­ра­ном.

Те го­ди­не и ти сно­ви су за­у­век про­шли.

Осим по­не­кад, кад све утих­не и ја, са дна по­ли­це, узмем у ру­ке не­ку од освет­нич­ки за­ту­ре­них филм­ских књи­га.

И он­да по­но­во про­жи­вља­вам све оне до­бро по­зна­те фил­мо­ве мо­је сту­дент­ске мла­до­сти. Из­но­ва се се­ћам ан­то­ло­гиј­ских ди­ја­ло­га, фе­но­ме­нал­них му­зич­ких те­ма, не­за­бо­рав­них сце­на, глу­мач­ких бра­ву­ра, за­во­дљи­вих по­гле­да, нео­че­ки­ва­них дра­ма­тур­шких обр­та и вр­то­гла­вих по­кре­та ка­ме­ре...

Осе­тим увек, пу­ном сна­гом, но­стал­ги­ју пре­ма том вре­ме­ну и све­му оно­ме што је за­у­век про­шло и ви­ше се ни­ка­да не­ће вра­ти­ти.

Гле­дам из­бле­де­ле по­све­те ко­је су ми на­пи­са­ли Пи­тер Бог­да­но­вич (на сво­јој култ­ној књи­зи о Хич­ко­ку) и Ан­дреј Кон­ча­лов­ски (на би­о­гра­фи­ји Ан­дре­ја Ру­бљо­ва); се­ћам се бе­о­град­ских су­сре­та са Мај­клом Ћи­ми­ном, Бер­нар­дом Бер­то­лу­чи­јем, Мар­ком Фе­ре­ри­јем, По­лом Шре­де­ром и Ва­ле­ри­ја­ном Бо­ров­чи­ком; под­се­ћам се њу­јор­шке пре­по­днев­не ка­фе са веч­но за­го­нет­ним Деј­ви­дом Лин­чом...

Се­ћам се нај­бо­љих го­ди­на мог жи­во­та, оних ко­је (из да­на­шње пер­спек­ти­ве) та­ко ро­ман­тич­но прет­хо­де тре­нут­ку ка­да сам, јед­ним по­те­зом, све то за­у­век на­пу­стио и он­да за­ро­нио у свој соп­стве­ни жи­вот­ни филм, је­ди­ни ко­ји сам до са­да, ко­ли­ко-то­ли­ко, ус­пео да ре­жи­рам. А овај мој (још увек у на­ста­ја­њу) лич­ни суд­бин­ски филм по­не­кад за­и­ста ли­чи на ак­ци­о­ни три­лер, по­не­кад ви­ше на кла­сич­ну тра­ге­ди­ју, по­не­кад на ве­стерн, кри­мић, „филм-но­ар”, „са­пун­ску опе­ру” или „ко­ме­ди­ју си­ту­а­ци­је”. Ка­ко кад и ка­ко за ко­га...

Али, то, ипак, ни­је све.

На­и­ме, осим овог увек та­ко лич­ног осе­ћа­ња — ве­за­ног за мо­ју нео­ства­ре­ну ре­ди­тељ­ску би­о­гра­фи­ју — увек ми се по­ја­ви и осе­ћа­ње да све то не­ка­ко и ни­је пот­пу­но слу­чај­но. Да то што ја ни­сам ре­жи­рао сво­је фил­мо­ве не­ма ве­зе са­мо са мном, мо­јим лич­ним и суд­бин­ским из­бо­ри­ма. Да је све то са­мо део не­чег мно­го ве­ћег и не­у­по­ре­ди­во зна­чај­ни­јег про­бле­ма.

Про­бле­ма чи­та­ве срп­ске кул­ту­ре. Про­бле­ма чи­та­вог на­шег дру­штва.

Осе­тим да је реч о од­су­ству још и мно­гих дру­гих, ни­ка­да сни­мље­них фил­мо­ва јед­не пот­пу­но вир­ту­ел­не (ре­ал­но не­по­сто­је­ће) срп­ске ки­не­ма­то­гра­фи­је. Оних ко­ји би за­слу­жи­ли да бу­ду у овим ве­ли­ким филм­ским књи­га­ма, али, исто та­ко, и у на­шим ср­ци­ма, се­ћа­њи­ма, осе­ћа­њи­ма...

 

МИ НЕ ПРИ­СТА­ЈЕ­МО НА НАС

 

И си­гу­ран сам да све то ни­је и не мо­же би­ти слу­чај­но.

Осе­тим да иза то­га сто­ји мно­го не­по­ста­вље­них пи­та­ња и не­по­сто­је­ћих од­го­во­ра.

И од­мах се отва­ра, спон­та­но, у ни­зу, чи­тав низ зна­чај­них те­ма за раз­ми­шља­ње. Про­блем ко­ји не­ка­ко мо­ра да ре­ши на­ша ге­не­ра­ци­ја.

Ро­је се пи­та­ња:

Шта се то, за­и­ста, до­го­ди­ло са срп­ским фил­мом?

Да ли су сви они не­сни­мље­ни срп­ски фил­мо­ви и ве­ћи и леп­ши и бо­љи и зна­чај­ни­ји од оних сни­мље­них? Ко­ји нам од не­сни­мље­них нај­ви­ше не­до­ста­ју? Чи­ме бисмо се нај­ви­ше по­но­си­ли? Шта бисмо гле­да­ли два, три, пет, де­сет... пу­та? Чи­је би по­сте­ре ле­пи­ли по уче­нич­ким зи­до­ви­ма и сту­дент­ским со­ба­ма? Ко би и због че­га био нај­по­зна­ти­ји и нај­по­пу­лар­ни­ји? На ко­га бисмо нај­ви­ше ли­чи­ли?...

И шта би то уоп­ште би­ло: „срп­ски филм”? Да ли је реч о спе­ци­фич­ном филм­ском из­ра­зу, не­ком по­себ­ном умет­нич­ком сен­зи­би­ли­те­ту, аутен­тич­ној по­е­ти­ци...?

И да ли то, та­кво, по­сто­ји?

Да ли је не­ка­да по­сто­ја­ло?

И да ли ће, мо­жда, јед­ном, не­ка­да, ипак по­сто­ја­ти?

Да ли по­сто­ји шан­са да се ов­де сни­ма ишта од оно­га што би има­ло сен­зи­би­ли­тет, кре­а­тив­ни им­пулс, стил и укус фил­мо­ва као што су Тра­га­чи, Рио Бра­во, Ка­за­блан­ка, Нај­бо­ље го­ди­не на­ших жи­во­та, До­го­ди­ло се јед­не но­ћи, Под мо­сто­ви­ма... све до Ан­дре­ја Ру­бљо­ва, Чо­ве­ка ко­ји је пао на зе­мљу, Си­би­ри­ја­де, Блејд Ра­не­ра, Чуд­не де­вој­ке, Чо­ве­ка сло­на, Пла­вог со­мо­та, Кад ја­гањ­ци утих­ну, Бли­ста­вог ума, Гла­ди­ја­то­ра, Го­спо­да­ра пр­сте­но­ва...? Да се сни­ми не­што што би би­ло на­ша вер­зи­ја ових (ме­ђу­соб­но та­ко раз­ли­чи­тих, али све од ре­да пра­вих, аутен­тич­них) фил­мо­ва?

Ре­ци­мо: хе­рој­ски филм о Де­спо­ту Сте­фа­ну Ла­за­ре­ви­ћу (на на­чин Хен­ри­ја Пе­тог Ке­не­та Бра­не), о срп­ском сред­њо­ве­ко­вљу (на на­чин Бор­ма­но­вог Екс­ка­ли­бу­ра), или апо­ло­ги­ја на­ци­о­нал­ног ју­на­ка (на на­чин Хра­брог ср­ца Мела Гибсона), опис аван­ту­ри­стич­ког кра­ља-ден­ди­ја Ми­ла­на Обре­но­ви­ћа (на на­чин Прин­ца и игра­чи­це Ло­рен­са Оли­ви­јеа), би­о­гра­фи­ја срп­ске по­ро­ди­це из Кнез Ми­ха­и­ло­вог вре­ме­на (на на­чин Ра­зу­ма и осе­ћај­но­сти Ан­га Ли­ја), филм на те­му пр­вих европ­ских пу­то­ва­ња при­пад­ни­ка срп­ске гра­ђан­ске ели­те XIX века (на на­чин Ај­во­ри­је­ве Со­бе са по­гле­дом), за­пис о ду­хов­ном хе­рој­ству и по­сто­ја­но­сти бе­о­град­ског ми­тро­по­ли­та Ми­ха­и­ла Јо­ва­но­ви­ћа (на на­чин Ци­не­ма­но­вог Чо­ве­ка за сва вре­ме­на) или о ју­ро­ди­вој ми­стич­ној сна­зи јед­ног Ју­сти­на По­по­ви­ћа (на на­чин на ко­ји је свог ју­на­ка при­ка­зао Па­вел Лун­гин у Остр­ву), умет­нич­ки за­пис о ва­ја­ру Ђор­ђу Јо­ва­но­ви­ћу (на на­чин Ро­се­ли­ни­је­вог Кон­цер­та за Ми­ке­лан­ђе­ла) или о сли­ка­ру Уро­шу Пре­ди­ћу (на на­чин Вин­сен­та Аустра­ли­јан­ца По­ла Кок­са)...?

И та­ко ре­дом...

Без­број је ових не­сни­мље­них пар­ња­ка оно­га што, одав­но, по­сто­ји у свим свет­ским ки­не­ма­то­гра­фи­ја­ма — осим у на­шој!

Са­мо ов­де (у без­лич­ном при­ви­ду ју­го­сло­вен­ско-срп­ске ки­не­ма­то­гра­фи­је) не­ма хе­рој­ства, не­ма дам­ске от­ме­но­сти, не­ма ро­ман­тич­ног ви­те­штва, не­ма ег­зо­тич­них пу­то­ва­ња, не­ма ма­на­стир­ских и двор­ских ам­би­је­на­та, не­ма се­о­ске то­пли­не, не­ма џентлмен­ске еле­ган­ци­је, не­ма гра­ђан­ског ду­ха на­шег не­гда­шњег евро­пеј­ства, не­ма ни­ка­кве и ни­чи­је уз­ви­ше­но­сти, не­ма ве­ли­ких лич­но­сти на­ше исто­ри­је, кул­ту­ре и умет­но­сти...

У бес­крај­ној ска­ли људ­ских осе­ћа­ња — ов­де не­ма го­то­во ни­че­га, осим све­оп­штег осе­ћа­ња на­ше ме­ђу­соб­не оту­ђе­но­сти, без­на­ђа, про­те­ста, ра­зно­ра­зног (нај­че­шће ја­ло­вог) са­мо­кри­ти­зер­ства и све­при­сут­ног мо­ра­ли­са­ња...

Као да још увек жи­ви­мо у вре­мен­ским ре­стло­ви­ма из пе­де­се­тих и ше­зде­се­тих го­ди­на про­шлог ве­ка: са истим оним стра­хом од све­га што има ве­зе са људ­ском ду­шом и на­ци­о­нал­ном исто­ри­јом.

 

КРА­ТАК ПРЕ­ГЛЕД ТЕ­МЕЉ­НЕ ПРО­ПА­СТИ

 

Овај страх је, из­гле­да, са­свим овла­дао не­ја­ком ду­шом срп­ског фил­ма и (за раз­ли­ку од, ре­ци­мо, срп­ске књи­жев­но­сти) умр­твио је и за­мр­зао, у вре­ме­ну и осе­ћа­њи­ма.

Јед­но­став­но, не­до­ста­ја­ле су пра­ве при­ли­ке, али и истин­ски ве­ли­ки ду­хо­ви за ти­тан­ски на­пор ства­ра­ња аутен­тич­ног умет­нич­ког из­ра­за у не­че­му што би био „срп­ски филм”. Нај­та­лен­то­ва­ни­ји се, очи­глед­но, ни­су ба­ви­ли фил­мом.

Бив­ши пар­ти­зан­ски ко­ме­са­ри, не­до­у­че­ни и ам­би­ци­о­зни, пра­ви­ли су (не­зграп­но ма­ски­ра­ни у сце­на­ри­сте, ре­ди­те­ље и про­ду­цен­те) сво­је по­ли­тич­ки ко­рект­не успо­не и успе­хе, сво­је „фалш” би­о­гра­фи­је и ла­жне ка­ри­је­ре.

Исти­на, ни­је им би­ло те­шко. По­сле не­ко­ли­ко не­до­вр­ше­них ме­ђу­рат­них, по­лу­а­ма­тер­ских филм­ских по­ку­ша­ја, они су пра­ви­ли но­ву исто­ри­ју но­вог „ки­не­ма­то­граф­ског” ме­ди­ја. На­рав­но, уз све­срд­ну, моћ­ну по­др­шку јед­не пот­пу­но иде­о­ло­ги­зо­ва­не др­жа­ве. На­кон оне пр­ве и сви­ма ви­дљи­ве, „твр­де”, вој­не фа­зе пар­ти­зан­ске дик­та­ту­ре, до­шло је вре­ме за ону дру­гу, мно­го лу­ка­ви­ју, „ме­ку” по­ли­циј­ску фа­зу ве­ште и пот­пу­не уну­тра­шње кон­тро­ле.

Ова ин­те­ли­гент­но ма­ски­ра­на то­та­ли­тар­на др­жа­ва (ФНРЈ, СФРЈ) уме­ла је да ко­ри­сти сва­ки на­чин да се­би и све­ту по­ка­же сво­ју до­бро (по­ли­тич­ки) ди­зај­ни­ра­ну „сло­бо­до­ум­ност” и „ве­ли­чи­ну”.

Све се про­ме­ни­ло, а опет — оста­ло исто.

На­ђе­на је спа­со­но­сна фор­му­ла, под ко­јом ће до­ма­ћа иде­о­ло­шка дог­ма ус­пе­ти да, ова­ко ка­му­фли­ра­на, пре­жи­ви сва ис­ку­ше­ња, над­жи­вев­ши све дру­ге (ма­ње лу­ка­ве) ко­му­ни­стич­ке ре­жи­ме Ис­точ­не Евро­пе.

На­и­ме, ви­ше ни­су кон­тро­ли­са­не те­ме — већ љу­ди!

Ге­ни­јал­но, зар не?

На­ђе­на је но­ва ши­фра јед­не но­ве то­та­ли­тар­не кон­тро­ле.

Ни­је би­ло то­ли­ко ва­жно „шта се сни­ма”, већ „ко сни­ма”.

Јед­ни­ма је би­ло до­зво­ље­но све: да се игра­ју „аутор­ске не­за­ви­сно­сти” и „по­бу­не про­тив си­сте­ма” ко­ли­ко год им је во­ља.

Дру­ги­ма, опет, ни­је до­пу­ште­но ни­шта. Они­ма ко­ји ни­су же­ле­ли да се при­ла­го­де ду­ху вре­ме­на. Они­ма ко­ји су још увек га­ји­ли илу­зи­је о на­ро­ду, исто­ри­ји, тра­ди­ци­ји, про­шло­сти, на­сле­ђу, ве­ри, ка­рак­те­ру, на­ци­о­нал­ној суд­би­ни, ду­хов­ном иден­ти­те­ту... Они­ма ко­ји би се усу­ди­ли да тра­га­ју за об­ли­ци­ма не­че­га што би би­ла срп­ска ва­ри­јан­та „ру­ске иде­је”...

Ни­шта лак­ше.

Би­ло је ва­жно са­мо пра­вил­но пре­по­зна­ти оне „опа­сне”, не­до­зво­ље­не ауто­ре и ства­ра­о­це, ко­ји мо­ра­ју да бу­ду из­оп­ште­ни из дру­штва, раз­го­во­ра, јав­но­сти, кон­кур­са, фон­до­ва.

На­кон то­га је он­да све да­ље — ла­ко и без­бол­но.

Би­ло је то ве­ли­ко фи­на­ле ви­ше­де­це­ниј­ског уни­ште­ња оста­та­ка на­шег гра­ђан­ског дру­штва.

Та­да у ства­ри по­чи­ње жи­вот „дво­стру­ких стан­дар­да”, ма­ло­гра­ђан­ска епо­ха ап­со­лут­не ла­жи и оп­ште ко­рум­пи­ра­но­сти бив­ства стро­го кон­тро­ли­са­них по­да­ни­ка ове мон­стру­о­зне дру­штве­не тво­ре­ви­не.

Кри­ју­ћи се иза при­ча о прав­ди и сло­бо­ди — не­стао је и по­след­њи при­вид аутен­тич­не прав­де и сло­бо­де...

По­чео је су­мрак на­шег ума, на­ше кул­ту­ре, на­шег на­чи­на жи­во­та, на­ше исто­риј­ске суд­би­не...

И у том и та­квом па­ду, ни­је би­ло ни­ка­квих шан­си да не­што то­ли­ко по­тен­ци­јал­но ва­жно као што је „филм” бу­де са­чу­ва­но од пот­пу­не и те­мељ­не про­па­сти.

 

РА­ЂА­ЊЕ МА­ЛО­ГРА­ЂАН­СКЕ ЦИ­ВИ­ЛИ­ЗА­ЦИ­ЈЕ

 

По­сле­рат­ну про­па­ган­ду је за­ко­но­мер­но на­сле­дио „цр­ни филм” бив­ших пар­ти­за­на и њи­хо­вих бун­тов­них си­но­ва, иде­ал­ни при­вид „сло­бо­де ства­ра­ла­штва” у та­ко­зва­ном „са­мо­у­прав­ном со­ци­ја­ли­зму”. Ус­пут је сни­мље­но и не­ко­ли­ко бед­них, пот­пу­но не­у­спе­шних ме­ђу­на­род­них ко­про­дук­ци­ја, као и пар хер­ме­тич­них умет­нич­ких фил­мо­ва, на тра­гу он­да­шњих европ­ских трен­до­ва.

Ту не­где на­ста­је вре­ме (ду­го че­ка­ног) осло­ба­ђа­ња од иде­о­ло­шког при­ти­ска, али се у том сти­дљи­вом осло­ба­ђа­њу не ра­ђа ни­шта по­себ­но но­во и ва­жно (осим пар сен­ти­мен­тал­них цр­но­ху­мор­них ко­ме­ди­ја на тра­гу та­ко­зва­не „че­шке шко­ле”).

Све је већ би­ло го­то­во. До­бро пре­па­ри­ра­но, ис­це­ђе­но, му­ми­фи­ци­ра­но. Ис­пра­жње­но од све­га за­и­ста не­до­пу­сти­вог.

У на­шој филм­ској кул­ту­ри је већ би­ла пот­пу­но сло­мље­на ду­ша осе­ћа­ња за сво­је, искон­ско, по­себ­но, тра­ди­ци­о­нал­но, аутен­тич­но...

Филм је био су­ви­ше опа­сна област да би се до­зво­ли­ло ма ка­кво од­сту­па­ње од ди­рек­ти­ва са иде­о­ло­шког вр­ха. Ни­је то би­ла „по­е­зи­ја у 500 при­ме­ра­ка”, па да се не­ста­шна умет­нич­ка де­ца пу­сте да се ма­ло по­и­гра­ју.

У пи­та­њу је био филм, ки­не­ма­то­граф­ска фа­бри­ка па­жљи­во упа­ко­ва­них про­па­ганд­них по­ру­ка за нај­ши­ру упо­тре­бу. Ту, у днев­ним но­ви­на­ма, на ра­ди­ју и на те­ле­ви­зи­ји ни­је би­ло пу­но про­сто­ра за за­бра­ње­не екс­пе­ри­мен­те...

И по­сле­ди­це су се убр­зо осе­ти­ле.

Уме­сто гра­ђан­ске, ра­ђа се и раз­ви­ја не­ка чуд­на ма­ло­гра­ђан­ска ци­ви­ли­за­ци­ја, на по­ру­ше­ним те­ме­љи­ма уни­ште­них на­ци­о­нал­них и ду­хов­них вред­но­сти. По­ја­вљу­је се ла­жно гра­ђан­ство, ли­ше­но сво­је не­ка­да­шње су­шти­не. Овај јад­ни и не­спрет­ни, пот­пу­но ве­штач­ки об­лик по­сто­ја­ња по­чи­ње да се ди­чи сво­јом раз­ли­чи­то­шћу од не­у­ке и не­у­спе­шне ма­се, ли­ше­не сва­ке „пре­фи­ње­но­сти” и „сти­ла”.

На сце­ну сту­па нај­го­ра ге­не­ра­ци­ја у исто­ри­ји на­шег по­сто­ја­ња. Ства­ра се хи­брид­ни при­вид не­по­сто­је­ће кул­ту­ре, не­ве­што ор­га­ни­зо­ва­ни ха­ос без сми­сла и ци­ља, нар­ци­со­ид­но об­у­зет сво­јом ла­жном, иде­о­ло­ги­зо­ва­ном „ур­ба­но­шћу”.

Ова ла­жна (Хр­ва­ти би ре­кли „на­рај­ца­на”) „хи­пер-ур­ба­на” ат­мос­фе­ра пот­пу­но осва­ја срп­ске би­о­ско­пе, стру­ков­на кри­ти­чар­ска удру­же­ња и уни­вер­зи­тет­ске учи­о­ни­це Фа­кул­те­та драм­ских умет­но­сти.

То је био крај сва­ке на­де у опо­ра­вак оно­га што је, мо­жда, мо­гао да бу­де срп­ски филм.

Због то­га је ста­ње на­ше јав­но­сти ова­кво ка­кво је­сте. Због тога Ср­би­јом и да­ље вла­да нај­ни­жа та­бло­ид­на пси­хо­ло­ги­ја ме­ђу­соб­не мр­жње, уце­на и не­по­ве­ре­ња.

 

ДУХ ПОСЛУШНОГ СРЕСКОГ НАЧЕЛНИКА

 

И због то­га се по­ла­ко и не­у­мо­љи­во пра­зне срп­ски би­о­ско­пи, сем кад, на тре­ну­так, про­и­гра ма­кар тра­чак оно­га што нам сви­ма то­ли­ко не­до­ста­је. Пу­бли­ка на­пу­ни би­о­ско­пе чим са екра­на осе­ти тра­чак не­че­га што је, од­у­век, аутен­тич­но на­ша на­су­шна пси­хо­ло­шка по­тре­ба. Тра­чак све­сти о оно­ме што је, ве­ко­ви­ма, гра­ди­ло и из­гра­ди­ло ду­шу и ка­рак­тер на­шег на­ро­да. Ко­лек­тив­но не­све­сно на­шег на­ро­да игра сво­ју веч­ну, суд­бо­но­сну уло­гу. Као по­след­ња од­бра­на од ис­пра­них мо­зго­ва и за­тро­ва­не осе­ћај­но­сти на­ше „кул­ту­ре”...

Све то је, ујед­но, и је­ди­ни пра­ви раз­лог на­ших ме­ђу­на­род­них не­у­спе­ха.

Јер су го­то­во сви дру­ги на­ро­ди, пре или ка­сни­је, успе­ва­ли да ипак не­ка­ко про­на­ђу се­бе — да би он­да мо­гли да то про­на­ђе­но „сво­је” ве­ли­ко­ду­шно по­ну­де свет­ској за­јед­ни­ци кул­ту­ра, као свој ори­ги­нал­ни, дра­го­це­ни при­лог.

За­то, пот­пу­но ло­гич­но, и све свет­ске ан­то­ло­ги­је фил­ма го­то­во у пот­пу­но­сти за­о­би­ла­зе наш слу­чај. Осе­ћа­ју да ту не­што де­фи­ни­тив­но ни­је у ре­ду...

Њи­ма се не мо­же про­да­ти ле­по упа­ко­ва­но „ни­шта”. Ни­ти „ко­пи­је ко­пи­ји­них ко­пи­ја” оно­га што они са­ми зна­ју да сни­ме и мно­го бо­ље и мно­го ве­шти­је не­го ми.

За­то у нај­ве­ћим исто­ри­ја­ма фил­ма не­ма ме­ста за нас. За нас ко­ји ни­ка­ко не при­ста­је­мо да бу­де­мо „ми”...

И не са­мо да нас не­ма фор­мал­но (осим не­ког за­лу­та­лог име­на на дну ин­дек­са и по­не­ке фо­то­гра­фи­је из фил­мо­ва Ду­ша­на Ма­ка­ве­је­ва, Са­ше Пе­тро­ви­ћа и Еми­ра Ку­сту­ри­це), већ ни су­штин­ски!

Ми, јед­но­став­но, ов­де, на овом бес­крај­ном по­пи­су ту­ђих филм­ских уто­пи­ја пот­пу­но и нео­по­зи­во од­су­ству­је­мо!

На­ше при­че и на­ши сно­ви очи­глед­но ни­су на­шли ме­ста на овим уни­вер­зал­ним ма­па­ма свет­ске (ки­не­ма­то­граф­ске) има­ги­на­ци­је.

Као и у књи­га­ма о ве­ли­ким исто­риј­ским до­га­ђа­ји­ма, Ис­точ­на Евро­па се по­ми­ње са­мо спо­ра­дич­но, а ми го­то­во ни­ка­ко.

Али, за раз­ли­ку од исто­ри­је, ов­де као да за то има и са­свим објек­тив­них раз­ло­га.

И за­то мо­рам ов­де, пред сви­ма ва­ма, да са­да ис­по­ве­дим ону стра­шну, чуд­ну уса­мље­ност ко­ју оба­ве­зно осе­тим кад год отво­рим не­ку књи­гу о фил­му. Јер знам шта ме че­ка...

И не мо­гу да се на овом ме­сту не се­тим оне гор­ке Ка­ша­ни­но­ве ре­че­ни­це да код нас не­ма ве­ли­ких те­ма јер на­ши ауто­ри не пре­ва­зи­ла­зе дух по­слу­шног сре­ског на­чел­ни­ка.

 

 

П.С.

Да не гре­шим ду­шу, мо­рам на са­мом кра­ју да спо­ме­нем да ов­де ипак по­сто­ји јед­на са­мо­ни­кла кре­а­тив­на филм­ска нит, на­ста­ла на ру­ше­ви­на­ма сва­ког сми­сла.

Реч је о не­ко­ли­ко апо­ка­лип­тич­ких, „палп-фикшн” ре­мек-де­ла јед­не но­ве осе­ћај­но­сти.

По­га­ђа­те, реч је о фил­мо­ви­ма Ми ни­смо ан­ђе­ли, Ле­па се­ла ле­по го­ре и Ра­не Ср­ђа­на Дра­го­је­ви­ћа.

И по­сто­ји, као по­се­бан фе­но­мен, Емир Кустурица.

И то би от­при­ли­ке би­ло све... <

 

 

***

За­ми­сли­мо: хе­рој­ски филм о Де­спо­ту Сте­фа­ну Ла­за­ре­ви­ћу (на на­чин „Хен­ри­ја Пе­тог” Ке­не­та Бра­не), о срп­ском сред­њо­ве­ко­вљу (на на­чин Бор­ма­но­вог „Екс­ка­ли­бу­ра”), или апо­ло­ги­ја на­ци­о­нал­ног ју­на­ка (на на­чин Мел Гиб­со­но­вог „Хра­брог ср­ца”), опис аван­ту­ри­стич­ког кра­ља-ден­ди­ја Ми­ла­на Обре­но­ви­ћа (на на­чин „Прин­ца и игра­чи­це” Ло­рен­са Оли­ви­јеа), би­о­гра­фи­ја срп­ске по­ро­ди­це из Кнез Ми­ха­и­ло­вог вре­ме­на (на на­чин „Ра­зу­ма и осе­ћај­но­сти” Ан­га Ли­ја), филм на те­му пр­вих европ­ских пу­то­ва­ња при­пад­ни­ка срп­ске де­вет­на­е­сто­ве­ков­не гра­ђан­ске ели­те (на на­чин Ај­во­ри­је­ве „Со­бе са по­гле­дом”), за­пис о ду­хов­ном хе­рој­ству и по­сто­ја­но­сти бе­о­град­ског ми­тро­по­ли­та Ми­ха­и­ла Јо­ва­но­ви­ћа (на на­чин Ци­не­ма­но­вог „Чо­ве­ка за сва вре­ме­на”) или ју­ро­ди­вој ми­стич­ној сна­зи јед­ног Ју­сти­на По­по­ви­ћа (на на­чин на ко­ји је свог ју­на­ка при­ка­зао Па­вел Лун­гин у „Остр­ву”), умет­нич­ки за­пис о ва­ја­ру Ђор­ђу Јо­ва­но­ви­ћу (на на­чин Ро­се­ли­ни­је­вог „Кон­цер­та за Ми­ке­лан­ђе­ла”) или о сли­ка­ру Уро­шу Пре­ди­ћу (на на­чин „Вин­сен­та” Аустра­ли­јан­ца По­ла Кок­са)...?

 

 

Коментари >>
 
Nacija

Светлосна упоришта Драгоша Калајића

Број 18-20

Број 15-17

Број 11-14

Архива 2005-2006


Нација Online :ПочетнаАрхива 2005-2006Број 18 - 20Седма уметност Кинематографија које нема