Више од годишњице

ВИШЕ ОД ПРИЧЕ (2)

Жи­вје­ти као чо­вјек,

умри­је­ти као пас

Пи­ше: Го­ран Ба­бић

Хо­ће чо­вјек да се уби­је због пса. За­што хо­ће чо­вјек, зар је то мо­гу­ће?

Оно кад је би­ла „Олу­ја” над Кра­ји­ном и кад је сва мла­да чељад ота­мо из­бје­гла, у том се­лу на Ба­ни­ји, у ку­ћи, оста­ла је са­мо ста­ра ма­ти, она ма­ти Скен­де­ро­ва, Сто­јан­ка. Си­но­ви су, с уну­ци­ма, на трак­то­ри­ма, не­ста­ли. У да­љи­ни, у Сер­би­ји.

Ду­гих се де­сет ље­та ни­су вра­ти­ли у за­ви­чај, ни­ти су што­год о ма­те­ри зна­ли, а пи­та­ти ни­су имали ко­га. Јер, ни­ко­га ни­је би­ло. До­брог за пи­та­ње.

Ста­ри­ца је ипак пре­жи­вје­ла за­хва­љу­јућ’ су­сје­ди­ма Хр­ва­ти­ма, с ко­ји­ма је ра­сла и од­ра­сла, иако је у се­ло и у ње­ну ку­ћу за­ла­зи­ла уни­фор­ма но­ве хр­ват­ске др­жа­ве, ње­не по­ли­ци­је, вој­ске и па­ра­вој­ске. Јед­ном је, чак, у зад­њи час из по­ја­те у шу­му ума­кла кад је ша­хов­ни­ца от­кри­ла да је пло­ча на шпо­ре­ту још то­пла.

Он­да се по­ма­ло и по­ла­ко, по­ла­ко и по­ма­ло, не­ка­ко све сле­гло и јед­ног су се да­на из да­љи­не, из ма­гле и не­зна­ња, си­но­ви по­ја­ви­ли. До­ђо­ше да оби­ђу се­ло, у се­лу ку­ћу и у ку­ћи ба­ку ста­ри­цу. Оти­шли су би­ли као мом­ци, а вра­ћа­ју се ко од­ра­сли љу­ди. Хо­ће ли их мај­ка пре­по­зна­ти?

Пре­по­знао их је, већ на ка­пи­ји, остар­је­ли, из­не­мо­гли пас. Ње­го­вих осам­на­ест го­ди­на јест пре­ко сто­ти­ну људ­ских, ал’ још је ма­хао ре­пом јер од све­га је нај­ви­ше во­лио нај­мла­ђег од бра­ће. Та­ко је, ваљ­да, не­ка­да дав­но и Оди­се­ја пре­по­знао ње­гов Арг.

Ту се, на вра­ти­ма, и де­си­ла не­сре­ћа. Гле­да­јућ’ ма­то­рог ша­ро­ва ка­ко се, стар а ра­до­стан, је­два ву­че зе­мљом, нај­мла­ђи ре­че бра­ћи: „Е, био би се­вап пре­кра­ти­ти жи­во­ти­њи му­ке.”

Тад се окре­ну к њи­ма пас и на очи му гру­ну су­зе. Пла­као је као ди­је­те, од­ше­пе­сао де­се­так ко­ра­ка, окре­нуо гла­ву да је­да­ред још осмо­три нај­мла­ђег и сру­шио се мр­тав. Сам од се­бе.

Ота­да нај­мла­ђи од бра­ће не мо­же за­спа­ти, већ све хо­ће да се уби­је. Због пса. Про­го­не га, ка­же, оне очи из ко­јих ка­пљу су­зе, као ки­ша. <

(Из зборника „Република Српска Крајина – Десет година послије”)

(1) Хладна ништитељска рачуница

(3) Варљиво историјско затишје

(4) Координате периферних народа