Штампа
Архива 2005-2006 > Интервју - Видици

 

ЕКСКЛУЗИВНО: ПРОФ. ДР ДАРКО ТАНАСКОВИЋ, ЈЕДАН ОД ВОДЕЋИХ ЕВРОПСКИХ ИСЛАМОЛОГА И АМБАСАДОР СЦГ У ВАТИКАНУ

Европа не зна шта ће са собом

 

„Пукао је чир институционализованог лицемерја и неспособности да се, упркос многим знацима упозорења, погледа непријатној истини у очи. У срцу Европе, као накнадни цех колонијалистичког израбљивања и продукт погрешних процена интеграционог капацитета европских демократских друштава, створене су отуђене и затворене имигрантске заједнице, при чему су оне муслиманске, у другој и трећој генерацији, наглашено милитантне. Овај феномен, који би се условно могао назвати и ,европским неоисламизмом’, заслужује озбиљну пажњу. На њега се не могу примењивати уобичајени аналитички инструменти из арсенала савремене социологије и исламологије, јер је реч о појави sui generis, од далекосежног значаја за будућност Европе и њеног сучељавања с исламским изазовом”

 

НАЦИЈА ПРЕС

 

Им­пре­сив­на на­уч­на би­о­гра­фи­ја и европ­ски ре­но­ме. Ори­јен­та­ли­ста и исла­мо­лог нај­ви­шег ран­га. Про­фе­сор на Фи­ло­ло­шком фа­кул­те­ту у Бе­о­гра­ду, члан Из­вр­шног ко­ми­те­та Евро­а­рап­ског уни­вер­зи­те­та у Ри­му (Uni­ver­sité Euro-Ara­be Itinéran­te), пре­да­вач на па­ри­ској Ви­со­кој шко­ли за дру­штве­не на­у­ке (Eco­le des Ha­u­tes Etu­des en Sci­en­ces So­ci­a­les), го­сту­ју­ћи про­фе­сор на ви­ше уни­вер­зи­те­та у зе­мљи и ино­стран­ству. Члан (од 1995) Европ­ске ака­де­ми­је на­у­ка и умет­но­сти (Aca­de­mia Sci­en­ti­a­rum Et Ar­ti­um Euro­pea), Салц­бург. Об­ја­вио пре­ко 500 на­уч­них и струч­них ра­до­ва из обла­сти ши­ро­ко схва­ће­не ори­јен­та­ли­сти­ке. Го­во­ри фран­цу­ски, ен­гле­ски, арап­ски, тур­ски и ита­ли­јан­ски је­зик, а по­зна­је и ла­тин­ски и ста­ро­грч­ки.

Од 1995. до 1999. го­ди­не био је ам­ба­са­дор у Тур­ској и (1998-1999) у Азер­беј­џа­ну. Од мар­та 2002. го­ди­не, на ду­жно­сти је из­ван­ред­ног и опу­но­мо­ће­ног ам­ба­са­до­ра СРЈ (СЦГ) у Ва­ти­ка­ну, а од ма­ја исте го­ди­не и при Мал­те­шком ви­те­шком ре­ду.

Дар­ко Та­на­ско­вић (За­греб, 1948) са­го­вор­ник је на ни­воу ис­ку­ше­ња са ка­кви­ма нас су­о­ча­ва ова епо­ха.

Ула­зак Тур­ске у ЕУ јед­но је од нај­кон­тро­верз­ни­јих пи­та­ња да­на­шње хри­шћан­ске, европ­ске Евро­пе. Јед­ни га раз­ма­тра­ју као ге­о­по­ли­тич­ко и ци­ви­ли­за­циј­ско, а дру­ги у то­ме ви­де европ­ски „прет­по­след­њи чин де­мо­граф­ске са­мо­ли­кви­да­ци­је без пре­се­да­на у исто­ри­ји. Шта Ви ми­сли­те о то­ме? И, по­себ­но, шта би (не)ула­зак Тур­ске у ЕУ зна­чио за Бал­кан?

Пи­та­ње ула­ска Тур­ске у ЕУ на днев­ном ре­ду је већ ви­ше од че­тр­де­сет го­ди­на. То не зна­чи да је оно све вре­ме би­ло и под­јед­на­ко ак­ту­ал­но. Са­ма чи­ње­ни­ца да је од озва­ни­че­ња тур­ске мол­бе за при­јем у клуб европ­ских др­жа­ва (Спо­ра­зум о при­дру­жи­ва­њу ЕЕЗ из 1963) до от­по­чи­ња­ња пре­го­во­ра о члан­ству (ок­то­бра 2005) про­шло то­ли­ко вре­ме­на го­во­ри да у це­лој ства­ри не­што ду­бо­ко и су­штин­ски ни­је у ре­ду. Услед сти­ца­ја чи­та­вог ни­за окол­но­сти, да­нас се до­би­ја ути­сак да је про­бле­ма­ти­ка евро­ин­те­гра­ци­је Тур­ске ко­нач­но ушла у фа­зу ствар­ног ре­ша­ва­ња, а то зна­чи и истин­ске ак­ту­ал­но­сти. То мо­же би­ти и при­вид, та­ла­са­ње за ко­јим ће усле­ди­ти пе­ри­од но­вог оте­за­ња, раз­вла­че­ња и амор­ти­зо­ва­ња. До иду­ће при­ли­ке...

На­рав­но да је пи­та­ње укљу­чи­ва­ња Тур­ске у ЕУ и ге­о­по­ли­тич­ко, и ци­ви­ли­за­циј­ско, а ја бих до­дао и ге­о­е­ко­ном­ско (вид. од­лич­не ана­ли­зе Ми­ро­сла­ва Н. Јо­ва­но­ви­ћа), али је у исто та­ко зна­чај­ном сми­слу за Евро­пу и сим­бо­лич­ко. Евро­па не зна шта ће са­ма са со­бом, па за­то не зна ни шта би с Тур­ском ко­ја јој дах­ће за врат у ју­го­и­сточ­ној авли­ји, на­сто­је­ћи да се про­ву­че кроз не­у­ред­но и за­пу­ште­но бал­кан­ско пред­со­бље, да га не­ка­ко пре­ско­чи и уђе у тр­пе­за­ри­ју. Тур­ска је, у не­ку ру­ку, прем­да са­свим нео­сно­ва­но, и мо­ра европ­ске не­чи­сте са­ве­сти ко­ја ни­ка­ко да се осло­бо­ди ком­плек­са гре­ха на­вод­ног евро­по­цен­три­зма и ствар­ног, али ми­ну­лог ко­ло­ни­ја­ли­зма.

Те­ма од­но­са Евро­пе и Тур­ске не мо­же се ва­ља­но на­че­ти, а ка­мо­ли те­мељ­ни­је раз­мо­три­ти у јед­ном ова­квом раз­го­во­ру. Украт­ко ре­че­но, ја­ки су раз­ло­зи у при­лог иде­је о ко­ри­сно­сти при­ма­ња Тур­ске у ЕУ, кад за то ис­пу­ни (стро­ге) усло­ве, али су бар исто то­ли­ко убе­дљи­ви и раз­ло­зи про­тив. Пред­у­слов да би се они уоп­ште мо­гли сми­сле­но са­ме­ра­ва­ти и су­че­ља­ва­ти је­сте не­по­сто­је­ћи оп­шти европ­ски до­го­вор о ви­зи­ји Евро­пе/ЕУ ко­јој се те­жи. Без та­квог кон­сен­зу­са ни­ку­да не во­ди рат ар­гу­мен­ти­ма ко­ји ис­хо­де из не­по­ду­дар­них кон­цеп­ци­ја европ­ства и Евро­пе. При­вр­же­ни­ци де­фи­ни­ци­је и из­гра­ђи­ва­ња ЕУ као „за­јед­ни­це (европ­ских) вред­но­сти”, укљу­чу­ју­ћи и ра­зло­жне еко­ном­ске, не мо­гу се, у ве­зи с учла­ње­њем (не­е­вроп­ске) Тур­ске, по­ми­ри­ти с но­си­о­ци­ма ли­бе­рал­но-ка­пи­та­ли­стич­ке, у би­ти гло­ба­ли­стич­ке за­ми­сли отво­ре­не ин­те­ре­сне и про­фит­не, над­др­жав­не и над­на­ци­о­нал­не агре­га­ци­је чи­је име мо­же, али и не мо­ра би­ти/оста­ти Евро­па. С Тур­ском у се­би, Евро­па/ЕУ по­ста­је пу­ка, про­из­вољ­на кон­вен­ци­ја ефе­мер­них моћ­ни­ка ко­ји су по­ве­ро­ва­ли у крај, а са­мим тим и бе­сми­сао исто­ри­је, све­га што она под­ра­зу­ме­ва и чи­ме за­ду­жу­је са­да­шњост и бу­дућ­ност.

За Бал­кан, где се и да­нас „про­из­во­ди мно­го ви­ше исто­ри­је но што се мо­же сва­ри­ти”, ра­зе­вро­пље­на Евро­па зна­чи­ла би (већ зна­чи!), и то за­ду­го, мар­ги­на­ли­зо­ва­ње и та­во­ре­ње, под при­ти­ском не­сно­сне, раз­ди­ру­ће кри­зе иден­ти­те­та. На­по­ми­њем да ов­де ни­је реч о вред­но­сним, већ ис­кљу­чи­во ал­тер­на­тив­ним су­до­ви­ма.

 

ИСЛАМ И ДЕ­МО­КРА­ТИ­ЈА

 

Сма­тра­те да има низ еле­ме­на­та на осно­ву ко­јих је мо­гу­ће за­кљу­чи­ти да се у да­на­шњој Тур­ској, ис­под обра­зи­не се­ку­лар­ног по­ли­тич­ког си­сте­ма и дру­штва у зна­ку „ме­ког ке­ма­ли­зма, од­ви­ја­ју ду­бо­ки и да­ле­ко­се­жни про­це­си нео­о­сма­ни­за­ци­је и исла­ми­за­ци­је?

Не са­мо да има еле­ме­на­та, већ смо су­о­че­ни с нео­по­зи­вим да­то­сти­ма. Не­ма сум­ње да је Тур­ска, бла­го­да­ре­ћи про­ми­шље­но ок­тро­и­са­ним и од­луч­но спро­во­ђе­ним мо­дер­ни­стич­ким ре­фор­ма­ма Ке­ма­ла Ата­тур­ка и ње­го­вих ра­них след­бе­ни­ка, као и укуп­но­сти сво­јих ви­ше­стру­ких ве­за са За­па­дом, ко­ме је су­сед­на, нај­већ­ма се­ку­ла­ри­зо­ва­на му­сли­ман­ска др­жа­ва. И то ће још ду­го та­ко оста­ти. Не тре­ба, с дру­ге стра­не, за­бо­ра­ви­ти да је то­ком по­след­њих де­це­ни­ја сво­га по­сто­ја­ња и Осман­ско цар­ство објек­тив­но у по­је­ди­ним до­ме­ни­ма би­ло по­при­лич­но евро­пе­и­зо­ва­но и се­ку­ла­ри­зо­ва­но, та­ко да не­ким за­го­вор­ни­ци­ма „нео­сма­ни­зма” ни­је, чак, стра­на ни про­це­на да би се, и без Ата­тур­ко­вог ра­ди­кал­ног ре­за, у епи­ло­гу мо­жда и склад­ни­је, оно по­сте­пе­но тран­сфор­ми­са­ло у устав­ну мо­нар­хи­ју европ­ског ти­па.

Ни сам Ата­турк ни­је про­те­рао ве­ру из дру­штве­них ства­ри и по­сло­ва, већ јој је са­мо ла­ич­ки ре­ди­мен­зи­о­ни­рао и пре­у­сме­рио де­ло­ва­ње. Не пот­це­њу­ју­ћи фун­да­мен­та­лан зна­чај исла­ма за на­род­не ма­се, он га је му­дро ста­вио под др­жав­ну кон­тро­лу, осно­вав­ши Ди­рек­то­рат за вер­ска пи­та­ња, сво­је­вр­сно ми­ни­стар­ство ве­ре. Овај моћ­ни Ди­рек­то­рат ни­је, ме­ђу­тим, ни­ка­да по­стао не­што по­пут „ко­ми­си­ја за од­но­се с вер­ским за­јед­ни­ца­ма”, ка­кве су упо­зна­ле зе­мље ре­ал­ног и по­лу­ре­ал­ног со­ци­ја­ли­зма то­ком сво­јих „дра­ма ате­и­за­ци­је”, већ се и да­ље ста­рао о исла­му и ње­го­вом здра­вљу. „Зва­нич­ни” ислам рвао се то­ком чи­та­ве исто­ри­је тур­ске ре­пу­бли­ке с „не­зва­нич­ним”, „на­род­ним”, „дер­ви­шким”, „але­вит­ским”, од­ско­ра и „фун­да­мен­та­ли­стич­ким”, осми­шље­на је и сво­је­вр­сна „тур­ско-ислам­ска син­те­за”, да би се да­нас, пр­ви пут по­сле Ата­тур­ка, све то хо­мо­ге­ни­зо­ва­ло у ре­ал­но­сти убе­дљи­ве исла­ми­стич­ке пре­ва­ге у Ве­ли­кој На­род­ној Скуп­шти­ни и са­мо­стал­ном обра­зо­ва­њу исла­ми­стич­ке вла­де! Уме­ре­не, до­ду­ше, не­у­вер­љи­во се те­ше на За­па­ду. Тре­ба ли сна­жни­је по­твр­де за за­кљу­чак да је, услов­но ре­че­но, ти­ха, пу­зе­ћа „ре­и­сла­ми­за­ци­ја” тур­ског дру­штва ушла у зре­лу фа­зу по­ли­тич­ке ин­сти­ту­ци­о­на­ли­за­ци­је кроз де­мо­крат­ску из­бор­ну про­це­ду­ру?

 

БЕЗ ТЕ­СТА НА­РОД­НЕ ВО­ЉЕ

 

Шта ће то по­ли­тич­ки, со­ци­о­кул­тур­но, ре­ли­гиј­ски, де­мо­граф­ски зна­чи­ти за Тур­ску, а шта за Евро­пу?

За Тур­ску то објек­тив­но зна­чи вра­ћа­ње сво­јој тра­ди­ци­ји, вас­по­ста­вља­ње, на ви­шем ци­ви­ли­за­циј­ском ни­воу (за шта је за­слу­жан ке­ма­ли­зам), кон­ти­ну­и­те­та, коп­че с по­ти­сну­тим („кри­ви­цом” ке­ма­ли­зма) вред­но­сти­ма на­ци­о­нал­ног иден­ти­те­та. Реч је о про­це­су ко­ји не те­че без озбиљ­них по­тре­са и су­да­ра­ња про­тив­реч­них ин­те­ре­са раз­ли­чи­тих дру­штве­них и по­ли­тич­ких гру­па­ци­ја. На­ста­вља­ње пу­тем евро­ин­те­гра­ци­је, за шта су се, де­кла­ра­тив­но и кон­јунк­тур­но, опре­де­ли­ли и Ер­до­га­но­ви „уме­ре­ни исла­ми­сти” на вла­сти, у усло­ви­ма ја­ча­ња исла­ми­стич­ких тен­ден­ци­ја у дру­штву, ни­је ли­ше­но озбиљ­них ди­ле­ма и ис­ку­ше­ња. Кад би се да­нас не­ким слу­ча­јем (ко­јег за­си­гур­но не­ће би­ти) у Тур­ској пле­би­сци­тар­но ис­пи­та­ло рас­по­ло­же­ње јав­ног мње­ња пре­ма евро­ин­те­гра­ци­ји, број по­зи­тив­но опре­де­ље­них ве­ро­ват­но би био знат­но ма­њи не­го пре де­се­так го­ди­на. За­то ни­ком не па­да на па­мет да на­пра­ви та­кав тест на­род­не во­ље, чи­ме тур­ски вла­сто­др­шци по­ка­зу­ју да су у за­ни­мљи­вом са­вре­ме­ном схва­та­њу и при­ме­њи­ва­њу де­мо­кра­ти­је већ овла­да­ли ло­ги­ком и ме­то­дом сво­јих европ­ских учи­те­ља. Јер, зна се да је око 70 од­сто Евро­пља­на про­тив ула­ска Тур­ске у ЕУ, а де­мо­крат­ски (што ће ре­ћи, од на­ро­да) иза­бра­не вла­де европ­ских др­жа­ва (с ча­сним из­у­зе­ци­ма) мир­но на­ста­вља­ју да се упра­во за то за­ла­жу! Исто­вре­ме­но, у Тур­ској се по­кре­ће кам­па­ња при­ку­пља­ња пот­пи­са за из­ме­шта­ње Ва­се­љен­ске па­три­јар­ши­је из ис­тан­бул­ског Фа­на­ра и про­те­ри­ва­ње уме­ре­ног и из­ра­зи­то кон­струк­тив­ног ва­се­љен­ског па­три­јар­ха Вар­то­ло­ме­ја Пр­вог у Грч­ку. Оп­ту­жу­ју га за план ства­ра­ња „пра­во­слав­ног Ва­ти­ка­на” на тур­ском тлу и за­ве­ру у на­сто­ја­њи­ма да се об­но­ви Ви­зан­ти­ја!?

Што се де­мо­граф­ске и (ме­ђу)ре­ли­гиј­ске ди­мен­зи­је опи­са­ног про­це­са ти­че, на­ве­шћу са­мо ре­чи­ти по­да­так да је Тур­ска 1927. го­ди­не има­ла око 13 ми­ли­о­на ста­нов­ни­ка, од че­га је хри­шћа­на би­ло при­бли­жно 900 хи­ља­да, док је број ста­нов­ни­ка Тур­ске да­нас не­где око 71 ми­ли­он, од че­га на хри­шћа­не от­па­да 150 хи­ља­да или 0,6 од­сто! Има ли све то не­ке ве­зе с Евро­пом? Ако Евро­па ви­ше ни­је хри­шћан­ска и ако, ре­ци­мо, Ко­со­во и Ме­то­хи­ја ни­су ње­на по­кра­ји­на (с де­мо­граф­ским и /ме­ђу/ре­ли­гиј­ским кре­та­њи­ма по­ду­дар­ним они­ма у Тур­ској), он­да, по свој при­ли­ци, не­ма.

 

ХО­РИ­ЗОН­ТАЛ­НА ВЕР­ТИ­КА­ЛА ТУР­СКЕ ГЕ­О­ПО­ЛИ­ТИ­КЕ

 

Не­ки ауто­ри, по­пут Ба­са­ма Ти­би­ја са Уни­вер­зи­те­та у Ге­тин­ге­му, твр­де да су „исто­вет­ни по­гле­ди тур­ске ин­те­лек­ту­ал­не ели­те и аме­рич­ких стра­те­га о бу­ду­ћој уло­зи исла­ма у по­ли­ти­ци пре­ма Ру­си­ји. Џе­коб Хај­лбрун и Мајкл Линд, у већ чу­ве­ном тек­сту из 1996, мо­гу­ћу нео­о­сман­ску тво­ре­ви­ну од Пер­сиј­ског за­ли­ва до Бал­ка­на по­и­сто­ве­ћу­ју са „тре­ћом аме­рич­ком им­пе­ри­јом. Да ли се да­нас у Евро­пи, од Па­ри­за до Мо­скве, уло­га Тур­ске до­вољ­но са­гле­да­ва у кон­тек­сту аме­рич­ке им­пе­ри­јал­не по­ли­ти­ке?

САД, ко­је су ду­го Тур­ску сма­тра­ле сво­јим нај­по­у­зда­ни­јим са­ве­зни­ком на ју­го­и­сто­ку Евро­пе, на Бли­ском и Сред­њем ис­то­ку, па и у ши­рим ге­о­стра­те­гиј­ским са­гле­да­ва­њи­ма, има­ју то­ком по­след­њих го­ди­на из­ве­сна тр­ве­ња са зва­нич­ном Ан­ка­ром, што је нај­о­тво­ре­ни­је до­шло до из­ра­жа­ја у вре­ме ан­гло­а­ме­рич­ког на­па­да на Ирак. Тур­ска је ве­ли­ка, сна­жна и ди­на­мич­на на­ци­ја, с не та­ко да­ле­ком им­пе­ри­јал­ном про­шло­шћу и не­по­гре­ши­вим осе­ћа­њем за „др­жав­ни раз­лог”. Сту­па­ју­ћи у раз­не са­ве­зе и пак­то­ве, она ни­кад ни­је гу­би­ла из ви­да соп­стве­не др­жав­но-на­ци­о­нал­не ин­те­ре­се у ко­ји­ма се, кроз све епо­хал­не дис­кон­ти­ну­и­те­те, ла­ко пре­по­зна­је и јед­на све­про­жи­ма­ју­ћа тран­си­сто­риј­ска вер­ти­ка­ла. Та вер­ти­ка­ла је, у тур­ском слу­ча­ју, услов­но ре­че­но, по­ста­вље­на хо­ри­зон­тал­но, прав­цем од ис­то­ка ка за­па­ду. По­зна­те су ми те­зе о Тур­ској као сто­жер­ном и но­се­ћем еле­мен­ту аме­рич­ких ге­о­по­ли­тич­ких пла­но­ва за про­стор ко­ји се про­те­же од Бал­ка­на, од­но­сно Ис­точ­ног Сре­до­зе­мља, до Пер­сиј­ског за­ли­ва и Сред­ње Ази­је. Са­ми Тур­ци сво­је ме­сто и уло­гу ра­до ви­де као „мост из­ме­ђу Ис­то­ка и За­па­да” или „ср­це Евро­а­зи­је”. По­је­ди­ни аме­рич­ки екс­пер­ти (на пример Гра­хам Фу­лер) оди­ста су у не­ка­квом мо­дер­ни­зо­ва­ном „Осман­ском цар­ству” ви­де­ли мо­гу­ћи, и по­жељ­ни, гра­ви­та­ци­о­ни цен­тар за на­ро­де и др­жа­ве ко­ји су у про­шло­сти ду­же или кра­ће вре­ме би­ли у ње­го­вом са­ста­ву. По­зна­та је и иде­ја о бли­ско­и­сточ­ној оси ста­бил­но­сти Тур­ска–Изра­ел–Еги­пат... Тур­ска је не­сум­њив и не­за­о­би­ла­зан чи­ни­лац свих са­да­шњих и бу­ду­ћих зби­ва­ња и про­це­са ши­рег ре­ги­о­нал­ног, па и гло­бал­ног зна­ча­ја. При­ли­ком не­дав­не по­се­те ми­ни­стра ино­стра­них по­сло­ва Тур­ске Аб­ду­ла­ха Гу­ла Бра­зи­лу, пред­сед­ник огром­не ју­жно­а­ме­рич­ке др­жа­ве је, ваљ­да као ком­пли­мент, ре­као го­сту: „На­ша је вој­ска ма­ла, а ва­ша ве­ли­ка. Сре­ћа на­ша што вам ни­смо су­се­ди.” Тур­ски ме­ди­ји су с не­скри­ве­ним по­но­сом и за­до­вољ­ством пре­не­ли ову по­ма­ло нео­бич­ну ди­пло­мат­ску до­сет­ку.

Из­ве­сно је да у Евро­пи ни­је ма­ло оних ко­ји су све­сни на­ме­ре да се Тур­ска ин­стру­мен­та­ли­зу­је, ка­ко ка­же­те, „у кон­тек­сту аме­рич­ке им­пе­ри­јал­не по­ли­ти­ке”. Де­лом се и због то­га опи­ру ње­ном пу­ном ин­те­гри­са­њу у ЕУ. Ни­је, ве­ро­ват­но, слу­чај­но то што је баш Аустри­ја, ма­ла на­след­ни­ца ве­ли­ке мо­нар­хи­је, нај­у­пор­ни­је пред­ла­га­ла „при­ви­ле­го­ва­но парт­нер­ство”, уме­сто пу­но­прав­ног члан­ства, за не­у­по­ре­ди­во ве­ћу на­след­ни­цу цар­ства с ко­јим је, у ра­ту и ми­ру, Аустро­у­гар­ска сво­је­вре­ме­но од­лу­чи­ва­ла о суд­би­ни европ­ског ју­го­и­сто­ка. Јер, за раз­ли­ку од САД, ко­је то мно­го и не ин­те­ре­су­је док не поч­не да им ре­ме­ти пла­но­ве (као, на при­мер, у Ира­ку), Евро­па раз­у­ме да Тур­ска ни­кад не за­сту­па са­мо не­чи­је ту­ђе ин­те­ре­се.

 

ПА­РА­ДОК­СИ „ЕВРОП­СКОГ НЕО­И­СЛА­МИ­ЗМА”

 

Не­дав­ни же­сто­ки су­ко­би ма­са ими­грант­ске му­сли­ман­ске омла­ди­не са сна­га­ма ре­да у Фран­цу­ској и Ен­гле­ској, пра­ће­ни де­мон­стра­ци­јом ја­ког ан­ти­е­вроп­ског рас­по­ло­же­ња, иза­зва­ли су ду­бок по­трес и оста­ви­ли отво­ре­ним број­на те­шка пи­та­ња?

Ру­ши­лач­ки не­ми­ри у пред­гра­ђи­ма ве­ли­ких европ­ских ме­тро­по­ла еруп­ци­ја су со­ци­јал­них про­тив­реч­но­сти ко­је се на­го­ми­ла­ва­ју, за­о­штра­ва­ју и ти­ња­ју го­ди­на­ма. Су­да­ри­ла су се два све­та ко­ји пре­ћут­но, али и кон­фликт­но, на­мр­го­ђе­но жи­ве је­дан по­ред дру­го­га, фор­мал­но у окви­ру истог де­мо­крат­ског др­жав­ног и гра­ђан­ског устрој­ства, а за­пра­во уда­ље­ни не­ви­дљи­вим, али и не­про­бој­ним зи­дом. Пу­као је чир ин­сти­ту­ци­о­на­ли­зо­ва­ног ли­це­мер­ја и не­спо­соб­но­сти да се, упр­кос мно­гим зна­ци­ма упо­зо­ре­ња, по­гле­да не­при­јат­ној исти­ни у очи. У ср­цу Евро­пе, као на­кнад­ни цех ко­ло­ни­ја­ли­стич­ког из­ра­бљи­ва­ња и про­дукт по­гре­шних про­це­на ин­те­гра­ци­о­ног ка­па­ци­те­та европ­ских де­мо­крат­ских дру­шта­ва, ство­ре­не су оту­ђе­не и за­тво­ре­не ими­грант­ске за­јед­ни­це, при че­му су оне му­сли­ман­ске, у дру­гој и тре­ћој ге­не­ра­ци­ји, и на­гла­ше­но ми­ли­тант­не.

Овај фе­но­мен, ко­ји би се услов­но мо­гао на­зва­ти и „европ­ским нео­и­сла­ми­змом”, за­слу­жу­је озбиљ­ну па­жњу. На ње­га се не мо­гу при­ме­њи­ва­ти уоби­ча­је­ни ана­ли­тич­ки ин­стру­мен­ти из ар­се­на­ла са­вре­ме­не со­ци­о­ло­ги­је и исла­мо­ло­ги­је, јер је реч о по­ја­ви sui ge­ne­ris, од да­ле­ко­се­жног зна­ча­ја за бу­дућ­ност Евро­пе и ње­ног су­че­ља­ва­ња с ислам­ским иза­зо­вом.

Чи­ни ми се да је на пра­вом тра­гу мој фран­цу­ски ко­ле­га Оли­ви­је Роа, ко­ји упор­но ука­зу­је на то да ан­ти­е­вроп­ски и ан­ти­хри­шћан­ски из­ли­ви ху­ли­ган­ског бе­са у па­ри­ским (и оста­лим за­пад­но­е­вроп­ским) пред­гра­ђи­ма, не те­же афир­ми­са­њу тра­ди­ци­о­нал­них му­сли­ман­ских вред­но­сти, па их у том кљу­чу и не тре­ба ин­тер­пре­ти­ра­ти. Реч је о но­ми­нал­но му­сли­ман­ској омла­ди­ни без аутен­тич­ног кул­тур­ног за­ви­ча­ја, о „де­те­ри­то­ри­ја­ли­зо­ва­ним” и „де­кул­ту­ри­са­ним” очај­ни­ци­ма, ра­за­пе­тим из­ме­ђу из­вор­не му­сли­ман­ске при­пад­но­сти, ко­ју су из­гу­би­ли, и окру­жу­ју­ће европ­ске, у ко­ју се ни­су укло­пи­ли ни­ти се мо­гу склад­но укло­пи­ти. Пре­пу­ште­на са­ма се­би и сво­јој по­све­ма­шњој фру­стра­ци­ји, ова мла­да по­пу­ла­ци­ја иде­а­лан је при­ма­лац по­јед­но­ста­вље­них и за­па­љи­вих по­ру­ка „гло­бал­ног исла­ма” Оса­ме Бин Ла­де­на и слич­них про­по­вед­ни­ка све­оп­штег џи­ха­да про­тив свих „не­при­ја­те­ља исла­ма”, а пр­вен­стве­но ис­ква­ре­ног, ве­ро­лом­ног и кр­ста­шког За­па­да. Че­шће на ин­тер­не­ту, а мно­го ре­ђе на мо­ли­тви у џа­ми­ји, ови мла­ди бо­јов­ни­ци но­ве гло­бал­не (нео)ислам­ске ар­ми­је ни­су ни те­о­ло­шки пот­ко­ва­ни ни вер­нич­ки усрд­ни, али су сто­га са­мо још спрем­ни­ји да се бо­ре и жр­тву­ју за ствар оно­га што им је пред­ста­вље­но као ислам­ски иде­ал, а до­но­си им са­мо­и­спу­ње­ње и са­мо­по­што­ва­ње. Уоста­лом, на­ро­чи­то вер­ски обра­зо­ва­ни ни­су би­ли ни бе­ду­ин­ски ју­ри­шни­ци Му­ха­ме­до­вих од­ре­да ко­ји су у сед­мом ве­ку на­ше ере стре­ло­ви­то про­ши­ри­ли ислам на све че­ти­ри стра­не све­та.

 

КЕТ­МАН­СКА ПО­ЛИ­ТИЧ­НОСТ ИСЛА­МА

 

Део европ­ске ин­те­лек­ту­ал­не јав­но­сти уве­рен је да уну­тар исла­ма по­сто­ји оштра по­де­ла из­ме­ђу „тра­ди­ци­о­нал­ног исла­ма (у свим ње­го­вим ви­до­ви­ма) и „ислам­ског мо­дер­ни­зма, или „ислам­ског про­те­стан­ти­зма, ко­ји је из­ро­дио ва­ха­би­зам, те­ро­ри­зам, „Ал Ка­и­ду... По овом ми­шље­њу, хри­шћан­ска Евро­па тре­ба­ло би да уђе у не­ку вр­сту са­ве­за са „тра­ди­ци­о­нал­ним исла­мом и та­ко су­зби­је „ре­во­лу­ци­о­нар­ни и по­ли­тич­ки ислам­ски про­те­стан­ти­зам, то моћ­но ма­ни­пу­ла­тив­но сред­ство у ру­ка­ма аме­рич­ке (гео)по­ли­ти­ке. До­бра про­це­на?

Реч је о ве­о­ма сло­же­ној про­бле­ма­ти­ци, с мно­го пре­пли­та­ња и ни­јан­си, па је не­мо­гу­ће украт­ко и јед­но­знач­но од­го­во­ри­ти. Си­гур­но је да уну­тар исла­ма, ко­ји ни­је мо­но­ли­тан, ка­квим га не­ки „есен­ци­ја­ли­сти” же­ле пред­ста­ви­ти, има ви­ше ли­ни­ја по­де­ле и ра­сло­је­но­сти. Под­јед­на­ко је, ме­ђу­тим, по­гре­шно ап­со­лу­ти­зо­ва­ти те уну­тра­шње раз­но­о­блич­но­сти и твр­ди­ти да „не по­сто­ји је­дан, већ ви­ше исла­ма”, што је свој­стве­но јед­ном на­ро­чи­том ви­ду при­лич­но рас­про­стра­ње­ног „по­ли­тич­ки ко­рект­ног” дис­кур­са на За­па­ду, ко­јим се на­сто­ји ре­ла­ти­ви­зо­ва­ти сва­ко ука­зи­ва­ње на по­сто­ја­ње „ислам­ске опа­сно­сти”. И ислам у Егип­ту, и онај у Бо­сни, у Ин­до­не­зи­ји, Ира­ну, Уз­бе­ки­ста­ну, Ки­ни, па и у Мар­се­ју или Кли­ши­ју, све је то, без об­зи­ра на раз­ли­чи­те по­јав­не об­ли­ке, ипак ислам, од­но­сно Ислам.

При­род­но је да се у жи­вот­ној ствар­но­сти су­ко­бља­ва­ња с ра­ди­ка­ли­зо­ва­ним исла­мом тра­жи ди­ја­лог с оним ин­сти­ту­ци­о­на­ли­зо­ва­ни­јим, од­го­вор­ни­јим и уме­ре­ни­јим. Јер, по­сто­ји и та­кав. Шта­ви­ше, му­сли­ма­ни ве­ћин­ски и при­па­да­ју том тзв. „тра­ди­ци­о­нал­ном исла­му”. Скеп­ти­чан сам, ме­ђу­тим, у по­гле­ду из­глед­но­сти не­ка­кве вр­сте трај­ни­јег са­ве­за, па и ду­жег праг­ма­тич­ног по­ли­тич­ког са­деј­ства, с пред­став­ни­ци­ма не­ек­стрем­ног исла­ма, јер је, јед­но­став­но, реч о не­по­ду­дар­ним схва­та­њи­ма по­ли­ти­ке. За му­сли­ма­не је ауто­ном­ност по­ли­тич­ке, па и чи­та­ве дру­штве­не сфе­ре у од­но­су на вер­ску на­чел­но про­бле­ма­тич­на и, у крај­њој ли­ни­ји, не­при­хва­тљи­ва, иако је у се­ку­ла­ри­зо­ва­ној дру­штве­ној прак­си све­та не­рет­ко мо­ра­ју при­хва­та­ти и при­ме­њи­ва­ти. По­зна­то ми је, на при­мер, да је иде­ја о по­тре­би са­ве­за с „тра­ди­ци­о­нал­ним исла­мом” при­лич­но за­сту­пље­на, укљу­чу­ју­ћи и зва­нич­ни ни­во, у Ру­си­ји, што је од­раз спе­ци­фич­не ре­ал­но­сти и ор­га­ни­за­ци­о­них фор­ми ме­ђу­вер­ских од­но­са на ње­ној про­стра­ној те­ри­то­ри­ји.

Раз­ви­је­ни­ји и про­ду­бље­ни­ји осврт из­и­ски­ва­ло би пи­та­ње ве­зе из­ме­ђу аме­рич­ке (гео)по­ли­ти­ке и са­вре­ме­ног ра­ди­кал­ног исла­ми­зма, укљу­чу­ју­ћи и ње­го­во те­ро­ри­стич­ко ма­ни­фе­сто­ва­ње. Та ве­за нео­спор­но по­сто­ји, по­го­то­во ини­ци­јал­но, али ни­ка­ко ни­је јед­но­знач­на и јед­но­смер­на. Те­шко је трај­но ма­ни­пу­ли­са­ти они­ма чи­ји су хо­ри­зон­ти по­ли­тич­ких стре­мље­ња ес­ха­то­ло­шки, а исто­риј­ско ис­ку­ство и стр­пље­ње ви­ше­ве­ков­ни. Екс­пли­цит­на иде­о­ло­ги­ја не рас­по­ла­же, за­пра­во, сред­стви­ма за ко­му­ни­ка­ци­ју с оном ен­дем­ском, „кет­ман­ском” по­ли­тич­но­шћу исла­ма.

 

ША­ЉИ­ВО РАС­ТЕ­РИ­ВА­ЊЕ ЗЕБ­ЊЕ

 

Cor­ri­e­re del­la Se­ra у јед­ном свом лањ­ском увод­ни­ку твр­ди да Евро­пља­ни ви­ше не тре­ба да раз­ми­шља­ју да ли ће Евро­па би­ти хри­шћан­ска или ислам­ска – „то­ком овог ве­ка по­ста­ће ислам­ска, са­мо је пи­та­ње да ли ће то би­ти ше­ри­јат­ски или еуро­и­слам. Пре­ма Ва­шем ис­ку­ству и уви­ди­ма, го­спо­ди­не Та­на­ско­ви­ћу, да ли су се за­пад­ни Евро­пља­ни у свом ср­цу зби­ља по­ми­ри­ли са ислам­ском бу­дућ­но­шћу сво­јих отаџ­би­на?

Па­рох у јед­ном то­рин­ском пред­гра­ђу се пре из­ве­сног вре­ме­на ус­про­ти­вио ак­ци­ји при­ку­пља­ња при­ло­га за ре­но­ви­ра­ње та­мо­шње див­не цр­кве, ре­чи­ма: „Че­му све то, кад ће за де­сет го­ди­на и она­ко по­ста­ти џа­ми­ја.” Ша­лио се, на­рав­но, ак­ци­ја је ус­пе­ла, а цр­ква об­но­вље­на. Но, у сва­кој ша­ли има исти­не. Од­нос Евро­пља­на пре­ма пер­спек­ти­ви исла­ми­зо­ва­ња Ста­рог кон­ти­нен­та от­при­ли­ке се огле­да, бар за­сад, у на­чи­ну на ко­ји је ре­а­го­вао то­рин­ски све­ште­ник. Зеб­ња се по­ку­ша­ва ода­гна­ти ша­лом, јер опа­сност се, ипак, чи­ни не­ре­ал­ном или са­мо хи­по­те­тич­ком, а и до­вољ­но да­ле­ком. И за­и­ста, те­шко је по­ве­ро­ва­ти да би Евро­па, чак и у да­љој бу­дућ­но­сти, мо­гла по­ста­ти ве­ћин­ски му­сли­ман­ска. Из­ве­сно је, ме­ђу­тим, да ће све ви­ше би­ти и му­сли­ман­ска, с об­зи­ром на не­за­у­ста­вљи­ву ими­гра­ци­ју из ислам­ских зе­ма­ља и сра­змер­но ви­ши сте­пен при­род­ног при­ра­шта­ја уну­тар му­сли­ман­ских за­јед­ни­ца. У пра­ву је био про­фе­сор Ми­ло­рад Ек­ме­чић кад је за­пи­сао да је „бу­дућ­ност да­та на­ро­ди­ма ко­ји пра­ве де­цу”.

Ислам, ина­че, мо­же би­ти је­ди­но ше­ри­јат­ски или, у су­прот­ном, ни­је ви­ше ислам. „Евро­и­слам”, за ко­ји се, ре­ци­мо, уве­ре­но за­ла­же по­зна­ти не­мач­ки исла­мо­лог си­риј­ског по­ре­кла Ба­сам Ти­би, по­ме­нут и у јед­ном Ва­шем пи­та­њу, сва­ка­ко би био до­бра ва­ри­јан­та за Евро­пу. Мо­гућ­ност ње­го­вог уоб­ли­ча­ва­ња и, на­ро­чи­то, ши­рег при­хва­та­ња чи­ни ми се, на жа­лост, уто­пиј­ском.

Ам­ба­са­дор сте СЦГ у Ва­ти­ка­ну. Ка­ко Ри­мо­ка­то­лич­ка цр­ква гле­да на све ове про­це­се и ка­ко се прак­тич­но од­но­си пре­ма њи­ма?

Ва­ти­кан пом­но пра­ти све про­це­се о ко­ји­ма је у овом раз­го­во­ру би­ло ре­чи, за­бри­нут је екс­пан­зи­јом ра­ди­ка­ли­зо­ва­ног исла­ма, по­ја­ва­ма вер­ске не­то­ле­ран­ци­је и ре­ли­гиј­ски ин­спи­ри­са­ног на­си­ља, за­ла­же се за ди­ја­лог с му­сли­ма­ни­ма, уз пу­ну ре­ци­проч­ност и нео­д­сту­па­ње од те­мељ­них вред­но­сти на ко­ји­ма по­чи­ва хри­шћан­ски иден­ти­тет, а на­ро­чи­ту па­жњу по­све­ћу­је ста­њу ма­њин­ских хри­шћан­ских за­јед­ни­ца у ислам­ском све­ту, од ко­јих су мно­ге угро­же­не и у не­за­др­жи­вом број­ча­ном опа­да­њу.

 

ЕВРОП­СКИ ОСМЕХ СА­МО­У­БИ­ЦЕ

 

По Ва­шем ми­шље­њу, да ли је та­чан ути­сак да је то­ком кри­зе и рас­па­да „дру­ге Ју­го­сла­ви­је из­о­ста­ла ствар­на европ­ска по­др­шка бал­кан­ским хри­шћа­ни­ма, на­ро­чи­то пра­во­слав­ним, а не­прин­ци­пи­јел­но да­та му­сли­ма­ни­ма?

Не бих ре­као да се мо­же го­во­ри­ти о ути­ску. Да­нас је ви­ше не­го ја­сно да је из­ра­зи­то про­му­сли­ман­ско др­жа­ње нај­у­ти­цај­ни­јег де­ла ме­ђу­на­род­не за­јед­ни­це, а он је хри­шћан­ски (не­ки ка­жу „пост­хри­шћан­ски”), то­ком ју­го­сло­вен­ске кри­зе, ла­ко до­ка­зи­ва и нео­бо­ри­ва чи­ње­ни­ца, с те­шким по­сле­ди­ца­ма, не са­мо по бал­кан­ске хри­шћа­не, пр­вен­стве­но пра­во­слав­не, већ пер­спек­тив­но и за чи­та­ву Евро­пу. Иако у по­след­ње вре­ме као да има не­ких на­го­ве­шта­ја отре­жња­ва­ња и урав­но­те­жа­ва­ња при­сту­па, инер­ци­ја до­са­да­шње при­стра­сне по­ли­ти­ке се углав­ном на­ста­вља, ако не увек ин­тен­ци­о­нал­но, а оно сва­ка­ко ре­зул­та­тив­но. Евро­па на­ста­вља да се у овом по­гле­ду ко­ле­ба и лу­та, па тон и да­ље, ка­ко из­гле­да, да­ју Аме­ри­кан­ци, с хро­нич­но европ­ски не­по­у­зда­ним Бри­тан­ци­ма, на­рав­но. Но­ви тест би­ће утвр­ђи­ва­ње бу­ду­ћег ста­ту­са Ко­со­ва и Ме­то­хи­је. Ни­сам оп­ти­ми­ста.

Про­бле­ма­ти­ка на ко­ју се ово Ва­ше пи­та­ње од­но­си, а ко­јом сам се ба­вио у не­ким сво­јим ра­до­ви­ма, тек тре­ба да бу­де све­стра­но и објек­тив­но ис­тра­же­на и раз­мо­тре­на. Бу­ду­ћег се­ћа­ња и ду­шев­ног здра­вља на­ших по­то­ма­ка, још не­ро­ђе­них Евро­пља­на ра­ди.

Не­ки сма­тра­ју да је Бе­о­град „сна­жан европ­ски цен­тар ислам­ских сту­ди­ја. Да ли је срп­ска исла­мо­ло­ги­ја у овом го­ро­лом­ном вре­ме­ну на ви­си­ни за­дат­ка, до­стој­на те­жи­не си­ту­а­ци­је, и да ли је до­вољ­но кон­сул­то­ва­на од стра­не оних ко­ји су при­пре­ма­ли и до­но­си­ли нај­ва­жни­је по­ли­тич­ке од­лу­ке?

Хва­ла вам на овом пи­та­њу! Бе­о­град не са­мо да ни­је „сна­жан европ­ски цен­тар ислам­ских сту­ди­ја”, већ уоп­ште ни­је та­кав цен­тар, а по све­му би тре­ба­ло да бу­де. Раз­ло­га за си­сте­мат­ско за­не­ма­ри­ва­ње исла­мо­ло­ги­је у на­шој уни­вер­зи­тет­ској и на­уч­ној сре­ди­ни има ви­ше. Њи­ма се оно мо­же об­ја­сни­ти, али не и оправ­да­ти. Но, то би мо­гла би­ти те­ма за по­себ­но раз­ма­тра­ње, мо­жда и ма­њи сим­по­зи­јум. <

 

(Март 2006)

 

 

Коментари >>