ЧЕТИРИ ОД ЗАДЊИХ ПЕТ СРПСКИХ ВЛАДА ПОЉЕ КУЛТУРЕ ПРЕПУСТИЛО ЕКСТРЕМНИМ ИДЕОЛОШКИМ НЕПРИЈАТЕЉИМА

Удављени у плићаку

На­су­прот рас­про­стра­ње­ним марк­си­стич­ким и ли­бе­рал­ним сте­ре­о­ти­пи­ма, мно­ге пре­суд­не бит­ке да­нас гу­бе се или до­би­ја­ју на по­љу кул­ту­ре, а тек по­том на по­љу по­ли­ти­ке и еко­но­ми­је. По­ли­тич­ка кла­са у Ср­би­ји и да­ље ис­по­ља­ва не­ра­зум­но пот­це­њи­ва­ње зна­ча­ја кул­ту­ре у бит­ним сфе­ра­ма др­жа­ве, по­ли­ти­ке и на­род­ног жи­во­та. Чак и до­бро­на­мер­ни део ак­ту­ел­не вла­сти су­сто­пи­це по­на­вља ка­та­стро­фал­не гре­шке сво­јих прет­ход­ни­ка и чи­ни да срп­ска на­ци­о­нал­на кул­ту­ра уве­ли­ко би­ва сро­за­на на ни­во пот­кул­ту­ре и фол­кло­ра у соп­стве­ној зе­мљи

Пише: Богдан Десница

„Да­кле, ово је хи­је­рар­хиј­ски ред при­о­ри­те­та: кул­ту­ра, по­ли­ти­ка, еко­но­ми­ја. Не ма ко­ји дру­ги, око­ли­шни пут. Еко­но­ми­ја је са­мо сред­ство, а не циљ др­жа­ве и ње­ног на­ро­да као це­ли­не.”

Углед­ни аустриј­ски про­фе­сор Гер­хох Рај­зе­гер је оно­мад на ску­пу ор­га­ни­за­ци­је „Европ­ска си­нер­ги­ја” у Пе­ру­ђи нео­бо­ри­во бра­нио ову те­зу.

Истина је да је кул­ту­ра пост­ли­бе­рал­не епо­хе одав­но из­гу­би­ла ве­зу са сво­јим ко­ре­ном у кул­ту, за­бо­ра­ви­ла ду­би­ну и сми­сао по­све­ће­ног са­крал­ног не­го­ва­ња, за­ма­гље­на је свест о ње­ном ал­хе­миј­ском свој­ству по­врат­ног де­ло­ва­ња на ства­ра­о­ца и дру­штво. По­од­ма­кли ста­ди­јум ма­си­фи­ка­ци­је до­нео је оште­ће­ња ка­ква под­ра­зу­ме­ва за­да­ти су­срет на ни­воу нај­ма­њег за­јед­нич­ког са­др­жа­о­ца свих, а то је увек нај­ни­же. Дно. Са­мо нај­ни­же има­мо сви, ода­тле по­чи­њу раз­ли­ко­ва­ња. Кул­ту­ра дна тех­ни­ком је све­де­на на апа­ра­ти­зо­ва­ну „кул­ту­ру сред­ста­ва”, а у со­ци­јал­ној рав­ни на пси­хо­драм­ску ра­ди­о­ни­цу и за­ба­ви­ште за та­ште, ис­ком­плек­си­ра­не, ја­ло­ве, рас­ко­ре­ње­не, са­мо­за­тво­ре­не и из­о­па­че­не ин­те­лек­ту­ал­це. Бе­жи­вот­на ап­страк­ци­ја, плус пли­ћак, плус ма­са. И ни­је слу­чај­но ве­ли­ки фран­цу­ски пе­сник Шарл Пе­ги кон­ста­то­вао: „Кул­ту­ру су из­да­ли они ко­ји су би­ли нај­по­зва­ни­ји да је бра­не.”

За­ба­ви­ште је, при том, реч чи­ји зна­чај ни­ка­ко не би тре­ба­ло пре­ви­де­ти ни су­зи­ти, на­ро­чи­то са ста­но­ви­шта по­ли­тич­ке тех­но­ло­ги­је и упра­вља­ња си­сте­мом у епо­хи ма­се. „По­ли­тич­ка власт је то одав­но при­ме­ти­ла. Не­ма де­ло­твор­ни­јег сред­ства за лак­шу вла­да­ви­ну над чо­ве­ком не­го што је за­ба­ва. Уз по­моћ за­ба­ве од це­лих на­ро­да се пра­ве иди­о­ти”, опо­ми­ње Бе­ла Хам­ваш у Scientia sacra.

Кул­ту­ра је, ме­ђу­тим, не­где у сво­јој ср­жи са­чу­ва­ла – као мо­гућ­ност – не­што од сво­јих древних мо­ћи, ко­је на­ди­ла­зе ска­лу сро­за­ва­ња чо­ве­ка, гу­бље­ња ран­га, и ко­је је и да­ље чи­не отво­ре­ним по­љем исто­ри­је спа­се­ња. У се­ку­лар­ној сфе­ри, скри­ве­ну моћ кул­ту­ре су из­гле­да пре и бо­ље од дру­гих пре­по­зна­ли они ко­ји да­нас пре­тен­ду­ју да бу­ду гло­бал­ни упра­вља­чи, свет­ска „над­власт”. И не са­мо да су схва­ти­ли, не­го су кроз цео 20. век раз­ра­ђи­ва­ли и спро­во­ди­ли пре­ци­зну ин­стру­мен­та­ли­за­ци­ју тих мо­гућ­но­сти кул­ту­ре. Ин­стру­мен­та­ли­за­ци­ја је оства­ри­ва­на у ши­ро­ком ра­спо­ну од иде­о­ло­ги­је, пре­ко по­ли­ти­ке и ге­о­по­ли­ти­ке, до еко­но­ми­је.

КУЛТУРА КАО ГЕОПОЛИТИЧКИ ИНСТРУМЕНТ

Иде­о­лог и стра­тег аме­рич­ког „пост­на­ци­о­нал­ног гло­бал­ног си­сте­ма” Збиг­њев Бже­жин­ски у сво­јим глав­ним ге­о­по­ли­тич­ким ра­до­ви­ма – нео­че­ки­ва­но са­мо за не­ке бе­о­град­ске ма­ле ло­кал­не мон­ди­ја­ли­сте, ка­кве сам Бже­жин­ски свр­ста­ва до­слов­но у при­пад­ни­ке „за­ви­сне ели­те” у аме­рич­ким „ва­зал­ним др­жа­ва­ма” – та­ко­ђе кул­ту­ри да­је пр­во­ра­зре­дан зна­чај:

„Би­тан а та­ко че­сто и не­ра­зум­но пот­це­њен аспект аме­рич­ке гло­бал­не мо­ћи је­сте кул­тур­на до­ми­на­ци­ја – ма­сив­ни, али не­при­мет­ни аме­рич­ки ути­цај на гло­бал­не ко­му­ни­ка­ци­је, по­пу­лар­ну за­ба­ву и ма­сов­ну кул­ту­ру”, пи­ше Бже­жин­ски у Ве­ли­кој ша­хов­ској та­бли.

У ње­го­вој по­став­ци, из­ло­же­ној без еуфе­ми­за­ма ка­кви­ма при­бе­га­ва­ју сла­би, кул­ту­ра је је­дан од че­ти­ри су­штин­ски ва­жна сто­же­ра аме­рич­ке стра­те­ги­је гло­бал­не до­ми­на­ци­је. Оста­ла три су: вој­на моћ, еко­ном­ско-тех­но­ло­шка моћ и гло­бал­на мре­жа спе­ци­ја­ли­зо­ва­них ор­га­ни­за­ци­ја, по­себ­но „ме­ђу­на­род­не” фи­нан­сиј­ске ин­сти­ту­ци­је (ММФ, Свет­ска бан­ка, Свет­ска тр­го­вин­ска ор­га­ни­за­ци­ја...). Бже­жин­ски, не то­ли­ко ори­ги­нал­но али не­дво­сми­сле­но, ука­зу­је на ствар­ни сми­сао кул­тур­не до­ми­на­ци­је. Ње­го­во отво­ре­но доктринарно при­зна­ва­ње упо­тре­бе кул­ту­ре као јед­ног од че­ти­ри сто­же­ра аме­рич­ке екс­пан­зив­не ге­о­стра­те­ги­је – „стра­те­гиј­ског ме­наџ­мен­та ге­о­по­ли­тич­ких ин­те­ре­са” – има пр­во­ра­зре­дан зна­чај. Ви­ше пу­та смо об­ја­сни­ли да је реч о ме­ха­ни­зму рас­та­ка­ња и „за­ме­не” нај­ду­бљих вред­но­сних струк­ту­ра ин­те­грал­ног чо­ве­ка и ре­гу­лар­них тра­ди­ци­ја, ко­је во­де по­ре­кло од Об­ја­вље­ња и би­ва­ју ства­ра­лач­ки про­ду­жа­ва­не кроз кул­ту­ре. Та­ко се на­ро­ди по­ро­бља­ва­ју нај­пре из­ну­тра, гу­бље­њем мо­ћи пре­по­зна­ва­ња не­при­ја­те­ља и пој­мов­ни­ка за име­но­ва­ње ства­ри. Умрт­вљу­ју се од­брам­бе­ни ин­стинк­ти и во­ља да се пру­жи кре­а­тив­ни или бор­бе­ни от­пор. По­кре­ће се по­зна­ти ме­ха­ни­зам иден­ти­фи­ка­ци­је са агре­со­ром, по­себ­но – не кри­је Бже­жин­ски – „код свет­ске омла­ди­не”. Као вр­хун­ски ре­пер ин­ста­ли­ра се упро­шће­на стрип-пси­хо­ло­ги­ја и ми­шље­ње у сим­пли­фи­ко­ва­ним ду­ал­ним ше­ма­ма гло­бал­ног Хо­ли­ву­да. Рас­па­љу­је се че­жња упра­во за оним вред­но­сти­ма и обра­сци­ма ко­је за­пад­на про­па­ган­да на­сто­ји да на­мет­не као об­лик нео­ко­ло­ни­јал­не све­сти.

Пре­ма про­дор­ним за­па­жа­њи­ма Алек­сан­дра Зи­но­вје­ва, у ње­го­вој сту­ди­ји Ве­ли­ка пре­крет­ни­ца, „За­пад упра­во те­жи то­ме да му на­ме­ра­че­на жр­тва са­ма пад­не у че­љуст и да при том чак бу­де за­хвал­на. Ра­ди то­га и по­сто­ји мо­ћан си­стем са­бла­зни и иде­о­ло­шке об­ра­де. Так­ти­ка по­за­пад­ња­ва­ња, од­но­сно ус­по­ста­вља­ња по­рет­ка ко­ло­ни­јал­не де­мо­кра­ти­је, под­ра­зу­ме­ва по­ред оста­лог да се до жа­ло­сног ни­воа до­во­ди на­ци­о­нал­на кул­ту­ра. Ње­но ме­сто за­у­зи­ма псе­у­до­кул­ту­ра за­пад­ња­штва. Ма­са­ма ста­нов­ни­штва ну­ди се су­ро­гат де­мо­кра­ти­је у ви­ду рас­пу­ште­но­сти, сла­бље­ња кон­тро­ле од стра­не вла­сти, при­сту­пач­не за­ба­ве, пре­пу­ште­но­сти са­мом се­би, си­стем вред­но­сти ко­ји осло­ба­ђа љу­де сва­ког тру­да и мо­рал­них огра­ни­че­ња. За­пад, осва­ја­ју­ћи свет за свој ра­чун, уни­шта­ва сва­ки мо­гу­ћи кон­ку­рент­ски за­ме­так дру­га­чи­је ево­лу­ци­је.”

МАГИЈА „УГОДНОГ ДЕСПОТИЗМА”

Слич­но раз­ми­шља и брит­ки Иг­на­цио Ра­мо­не, глав­ни уред­ник фран­цу­ског Монд ди­пло­ма­ти­ка. Пи­та­ју­ћи се због че­га јед­на та­ко за­стра­шу­ју­ћа вој­на, ди­пло­мат­ска, еко­ном­ска и тех­но­ло­шка пре­моћ не иза­зи­ва ви­ше кри­ти­ке и от­по­ра, он у огле­ду Угод­ни аме­рич­ки де­спо­ти­зам ка­же:

„Аме­ри­ка, по­врх све­га, спро­во­ди хе­ге­мо­ни­ју на кул­тур­ном и иде­о­ло­шком пла­ну. Држи кон­тро­лу над сим­бо­лич­ким; то јој омо­гу­ћа­ва при­ступ оно­ме што Макс Ве­бер на­зи­ва ‘ха­ри­зма­тич­ном до­ми­на­ци­јом’. У мно­гим обла­сти­ма Аме­ри­ка је обез­бе­ди­ла кон­тро­лу над реч­ни­ком, кон­цеп­ци­ја­ма и сми­слом. При­мо­ра­ва да се из­но­се про­бле­ми ко­је она ства­ра, ре­чи­ма ко­је са­ма пред­ла­же. Обез­бе­ђу­је ши­фре ко­је омо­гу­ћа­ва­ју да се де­ши­фру­ју за­го­нет­ке ко­је са­ма на­ме­ће. Уз нај­зна­чај­ни­је фа­бри­ке ове ин­ду­стри­је убе­ђи­ва­ња иде и кон­тро­ла над кул­тур­ном ин­ду­стри­јом и власт над ма­штом.”

Кул­ту­ра, ме­ђу­тим, ни­је са­мо ин­стру­мент мон­ди­ја­ли­зма, не­го би мо­гла би­ти и нај­моћ­ни­је оруж­је про­тив мон­ди­ја­ли­зма. Чак и у по­сто­је­ћем устрој­ству Евро­пе, за­сно­ва­не ви­ше на нов­цу и мо­ћи а ма­ње на ду­хов­но­сти и кул­ту­ри – ка­ко је то уочио аме­рич­ки про­фе­сор др Тра­јан Сто­ја­но­вић (у зна­чај­ној сту­ди­ји Бал­кан­ски све­то­ви — Пр­ва и по­след­ња Евро­па, пре­ве­де­ној и на срп­ски) – са­зре­ла је свест да би ова­кав по­ре­дак ства­ри мо­гао до­ве­сти до са­мо­у­би­ства Евро­пе уоп­ште. Мно­го је зна­ко­ва да у пост­де­мо­крат­ској Евро­пи до ин­сти­ту­ци­о­нал­ног ни­воа на­ра­ста свест о нео­п­ход­но­сти от­по­ра, уз оста­ло, хе­ге­мо­ни­ји аме­рич­ке ма­сов­не пот­кул­ту­ре. То по­ка­зу­ју твр­де по­зи­ци­о­не бор­бе на „пре­го­во­ри­ма” о укидању заштитних механизама и субвенционисања неких западноевропских националних култура, нарочито француске, какви се готово сваке године воде у оквиру СТО.

Ко­нач­ни ис­хо­ди, као и спо­соб­ност ова­кве За­пад­не Евро­пе да ис­тра­је у овом ста­ву,  ни­су не­из­ве­сни. На жалост. Има­ју огра­ни­чен до­мет, све док се не де­се ду­бља и круп­ни­ја по­ме­ра­ња у рас­по­де­ли пла­не­тар­не мо­ћи. Ипак, тај от­пор аме­рич­кој кул­тур­ној и иде­о­ло­шкој хе­ге­мо­ни­ји је вр­ло ја­сан и кон­кре­тан и не би га тре­ба­ло пот­це­ни­ти. Ако би­смо тра­жи­ли мо­то под ко­јим се он од­ви­ја, он­да се по­де­сним чи­не ре­чи слав­ног европ­ског ре­ди­те­ља Кло­да Ото­на Ла­ре: „Сва­ко ко се у Евро­пи, без об­зи­ра на ње­го­ву по­ли­тич­ку бо­ју, бо­ри про­тив ‘суд­би­не’ соп­стве­ног кул­тур­ног иш­че­зну­ћа – мој је брат.”

КОМПЛЕКС НИЖЕ ВРЕДНОСТИ

На­су­прот ова­квим уви­ди­ма и при­зна­њи­ма, по­ли­тич­ка кла­са у Ср­би­ји ве­о­ма ду­го, и хро­нич­но већ, ис­по­ља­ва не­ра­зум­но пот­це­њи­ва­ње зна­ча­ја кул­ту­ре у бит­ним сфе­ра­ма др­жа­ве, по­ли­ти­ке и на­род­ног жи­во­та. Код оних ко­ји се мо­гу сма­тра­ти еле­мен­тар­но до­бро­на­мер­ним, по­ре­кло пот­це­њи­ва­ња је у ди­ле­тан­ти­зму, не­зна­њу и не­до­ра­сло­сти, ода­кле по­ти­че осе­ћај ин­фе­ри­ор­но­сти и по­тре­ба за за­ба­шу­ри­ва­њем или по­дра­жа­ва­њем. Код оних дру­гих, про­сто, ра­ди се о злој на­ме­ри и тач­ном пре­по­зна­ва­њу на­чи­на да се та на­ме­ра ду­го­роч­но оства­ри. У оба слу­ча­ја ин­стру­мен­та­ли­зо­ван је ком­плекс ни­же вред­но­сти, про­вин­ци­јал­на свест и епи­гон­ство, при че­му је „про­вин­ци­ја” (да­бо­ме) пси­хо­ло­шка а не ге­о­граф­ска ка­те­го­ри­ја.

По­ли­тич­ка кла­са у Ср­би­ји кул­ту­ру по­и­ма уско и ба­нал­но, углав­ном је не ви­де­ћи уисти­ну ни у мре­жи та­ко­зва­них ин­сти­ту­ци­ја кул­ту­ре, ка­мо­ли из­ван њих. Јед­ни кул­ту­ру сво­де на фол­кло­ри­зам, дру­ги на сле­по пре­у­зи­ма­ње го­то­вих пот­кул­тур­них мо­де­ла ве­стер­ни­за­ци­је, а и јед­ни и дру­ги на уму за­пра­во има­ју естра­ду, „имиџ”, „тренд”, за­ба­ву. Кул­ту­ра је за њих до­сад­на дан­гу­ба или по­за, по­ље не­про­дук­тив­ног тро­ше­ња или пак пе­ри­о­ни­ца нов­ца, уте­шна на­гра­да за по­ли­тич­ке олу­пи­не или по­ље за ма­ле игре за­во­ђе­ња квар­љи­вих ин­те­лек­ту­а­ла­ца и по­во­дљи­вих ма­са. Или све то по­ма­ло.

За об­не­ви­де­лу и ба­ха­ту по­ли­тич­ку кла­су у Ср­би­ји, и „позициону” и „опозициону”, кул­ту­ра ви­ше ни­је пре­по­зна­та чак ни као суп­тил­ни­ји на­чин иде­о­ло­шког ис­ка­зи­ва­ња, окре­нут елит­ним кру­го­ви­ма и сто­га ути­ца­јан на оне ко­ји нај­ви­ше ути­чу. Тако, од задњих пет влада у Србији четири су поље културе у потпуности препустиле својим сопственим најекстремнијим идеолошким непријатељима, не видећи у томе никакав логички проблем, чак их обилато финансирајући. Међутим, можда је и то лако ра­зу­мљи­во, јер по­ли­тич­ка кла­са у Ср­би­ји одав­но не­ма никакву иде­о­ло­ги­ју, не­го се­зон­ски уска­че у ту­ђе иде­о­ло­шке ма­три­це, ком­пи­ли­ра без раз­у­ме­ва­ња, спа­ја не­спо­ји­во, обе­ћа­ва ства­ри ко­је се ме­ђу­соб­но ис­кљу­чу­ју, већ пре­ма про­це­на­ма и по­тре­ба­ма ан­га­жо­ва­них мар­ке­тин­шких ти­мо­ва. Да би прикрили такву изгубљеност, аморалност и бесадржајност, као спасоносну формулу прихватају да ово време зову „постидеолошком ером”.

Ре­дов­но, без из­у­зе­та­ка, из­о­ста­је ствар­на свест о пре­суд­ној фор­ма­тив­ној ва­жно­сти кре­а­тив­ног по­ља културе, свест да кул­ту­ра „прет­по­ста­вља да из­ме­ђу дру­штве­ног, умет­нич­ког, по­ли­тич­ког, при­вред­ног жи­во­та по­сто­ји ви­со­ко стил­ско и ду­хов­но је­дин­ство”. Свест да није јапанска економија створила јапански морал, самурајски кодекс, духовну баштину, естетику, поглед на свет и живот, него — потпуно супротно — јапански модели привређивања и пословања непосредно су изведени из таквог културног и духовног наслеђа.

Вреди ли онда таквој српској политичкој класи објашњавати да су многе српске политичке, економске и друштвене битке најпре непоправљиво изгубљене у култури? Вреди ли им објашњавати како се успоставља и одржава стереотип о „затуцаним националистима” („сељацима”) и „светским грађанима” („урбаним момцима”)? Вреди ли им указивати како се успостављају дубљи кодови комуникације са младом генерацијом, како јој се помаже да древно сопство креативно тумачи и модерно проживи, без противречности и опаких странпутица?

ПОУКЕ ИЗ ЈЕДНОГ ПАДА

Са спо­зна­ја­ма о та­квом ста­њу, мо­же­мо са­мо за­ми­сли­ти смех бив­шег пред­сед­ни­ка Ср­би­је и Ју­го­сла­ви­је ка­да је, у ју­лу 1999, на сто до­био са­вет­нич­ку сту­ди­ју на­сло­вље­ну Ку­лу­тра от­по­ра у ко­јој је, по­ред оста­лог, пи­са­ло:

„На рас­кр­шћу сте, пре­суд­ном рас­кр­шћу. Пр­ви пут по­сле ду­жег ни­за го­ди­на Ср­би су пот­пу­но ује­ди­ње­ни у ду­ху от­по­ра ко­ји је, за­и­ста, фа­сци­ни­рао нормални део света. На­ши не­при­ја­те­љи омо­гу­ћи­ли су нам оно што би­смо са­ми, из­ну­тра, те­шко по­сти­гли. И сви при­хва­та­ју, ба­рем пре­ћут­но, да сте Ви по фор­ма­ци­ји на че­лу тог от­по­ра. Но тај ује­ди­њу­ју­ћи дух от­по­ра одр­жа­ва­ће се у на­шем дру­штву још ме­сец и по, нај­ви­ше два. До је­се­ни. Је­ди­ни на­чин да обез­бе­ди­те тра­ја­ње ду­ха от­по­ра је­сте да му да­те фор­му кул­ту­ре от­по­ра. Кул­ту­ре, а не естра­де от­по­ра, по­го­то­ву не по­ли­тич­ке естра­де. Ако ство­ри­те кул­ту­ру от­по­ра, за шта са­да по­сто­је иде­ал­ни усло­ви, дух от­по­ра ће из­бо­ри­ти трај­ност и да­ће за­у­век пе­чат овом вре­ме­ну. Кул­ту­ра от­по­ра мо­ра да бу­де ши­ро­ка, ду­хо­ви­та, не­дог­ма­тич­на, све­жа, при­ла­го­дљи­ва раз­ли­чи­тим фор­ма­ма, ме­ди­ји­ма, жан­ро­ви­ма и ге­не­ра­ци­ја­ма. Та­ко­ђе, та­ква кул­ту­ра от­по­ра је мо­жда по­след­ња мо­гућ­ност да се при­бли­жи­те ге­не­ра­ци­ји де­це ко­ја су би­ла пр­ви-дру­ги раз­ред ка­да сте до­шли на власт. Све оста­ло, укљу­чу­ју­ћи и естра­ду и по­ли­ти­ку, чак и еко­но­ми­ју, мо­ћи ће да се про­вла­чи уз то. За­то, ако је нео­п­ход­но, жр­твуј­те и три фабрике или моста да би­сте, на при­мер, сни­ми­ли три вр­хун­ска срп­ска фил­ма о срп­ском от­по­ру. Фил­мо­ви има­ју моћ да из­гра­де мо­сто­ве, мо­сто­ви не мо­гу да ство­ре фил­мо­ве. Фи­нан­си­рај­те 10 или 20 по­зо­ри­шних пре­ми­је­ра у Ср­би­ји, Грч­кој, Ру­си­ји, За­пад­ној Евро­пи, чи­ја ће те­ма­ти­ка би­ти иста: дух срп­ског от­по­ра. Фор­ми­рај­те по­лу­зва­нич­ни пре­во­ди­лач­ки ко­ор­ди­на­ци­о­ни цен­тар, ко­ји ће, о тро­шку срп­ске др­жа­ве, пре­ве­сти кључ­на књи­жев­на, пу­бли­ци­стич­ка и на­уч­на де­ла о срп­ском от­по­ру на три­де­се­так свет­ских је­зи­ка. Сти­пен­ди­рај­те де­ла и омо­гу­ћи­те сту­диј­ске бо­рав­ке ко­ји би по­др­жа­ли кул­ту­ру от­по­ра. Позовите најчитаније писце и наручите им романе о духу отпора. (...) Ако не ура­ди­те та­ко, ако ду­ху от­по­ра не да­те чу­вар­ну фор­му кул­ту­ре от­по­ра, убр­зо ће вам узе­ти све, укљу­чу­ју­ћи и ту реч: от­пор. И ва­ма и Ср­би­ји. Ви мо­жда без ње мо­же­те, али Ср­би­ја не мо­же.”

Ис­ход је по­знат. Исме­ја­на Кул­ту­ра от­по­ра по­ста­ла је део Ана­то­ми­је па­да. Да­бо­ме, то ни­је по­след­њи смех ни по­след­њи пад, баш као што ни исто­ри­ја ни­је пот­пу­но из­ра­чун­љи­ва људ­ским ар­ши­ни­ма.

Нај­зад, ва­жни не­мач­ки фи­ло­соф и про­фе­сор ка­то­лич­ке дог­ма­ти­ке Франц Ба­дер био је у пра­ву: „Сва­ка пра­ва кул­ту­ра је ег­зор­ци­зам.”

Ми, да­кле, ни­смо у по­тра­зи за из­гу­бље­ним вре­ме­ном, не­го за пра­вом кул­ту­ром. Јер нам је жи­вот­но нео­п­хо­дан ег­зор­ци­зам. <

(Јун 2005)