ДРА­ГОШ КА­ЛА­ЈИЋ (1943-2005)

По­след­њи Хи­пер­бо­ре­јац

Пр­ви ин­тер­вју „НА­ЦИ­ЈЕ” био је по­след­њи ин­тер­вју Дра­го­ша Ка­ла­ји­ћа. Оти­шао је пет ми­ну­та на­кон по­но­ћи, тек за­по­че­тог 22. ју­ла. И тај по­след­њи по­ло­жај са ове стра­не, иако не­по­врат­но из­гу­бљен, бра­нио је задивљујуће ду­го, опо­вр­га­ва­ју­ћи прог­но­зе струч­ња­ка, ку­ка­вич­ку ло­ги­ку, ра­чу­ни­це не­до­стој­них. И у том по­след­њем ча­су др­жао је лек­ци­ју, ону нај­ва­жни­ју, оста­вља­ју­ћи при­мер ко­ји све­тли. Био је ту­мач ва­тре, принц ва­тре, ви­тез ва­тре. И оти­шао је у ва­тру

Пише: Бранислав Матић

„Кад се бо­ре на ви­шем, ду­хов­ном пла­ну, љу­ди у сво­ју стра­те­ги­ју укљу­чу­ју смрт. Они до­би­ја­ју не­што не­по­вре­ди­во. За­то их ма­ње ужа­са­ва по­ми­сао да не­при­ја­тељ на­сто­ји да их фи­зич­ки уни­шти. С дру­ге стра­не, нај­ва­жни­је је да се то де­си на пра­ви на­чин, у окол­но­сти­ма ко­је сим­бо­лич­ки све­тле и у ко­ји­ма они све­до­че до­бру. (...)

Не­при­ја­тељ то слу­ти на свој ту­пав на­чин: отуд ње­гов стра­шан, раз­о­ран гнев чим се ње­му на­су­прот на­ђе пра­ви дух. Отуд и на­сто­ја­ње да га већ у пр­вим чар­ка­ма по­бе­ди, да га пот­ку­пи, да га од­ву­че с ње­го­вог пу­та. У тим су­ко­би­ма до­ла­зе тре­ну­ци ка­да пот­пу­но не­ста­је оно што је у том не­при­ја­тељ­ству слу­чај­но, исто­риј­ско, и ка­да у пр­ви план исту­па оно о че­му је реч от­ка­ко је све­та и ве­ка.”

Ове ре­че­ни­це за­пи­сао је рат­не 1942, у оку­пи­ра­ном Па­ри­зу, је­дан од нај­ве­ћих пи­са­ца 20. ве­ка, зна­ме­ни­ти „кон­зер­ва­тив­ни ре­во­лу­ци­о­нар” Ернст Јин­гер. Ни­ма­ло слу­чај­но, из­го­во­рио сам их на про­мо­ци­ји дру­гог из­да­ња књи­ге Дра­го­ша Ка­ла­ји­ћа Ру­си­ја уста­је, зи­мус у Фран­цу­ској 7. Дра­гош Ка­ла­јић, са ко­јим се, ево, опра­шта­мо, ве­о­ма ду­го је во­дио бор­бу из ко­је је не­ста­ло све што је у њој мо­жда би­ло слу­чај­но и исто­риј­ско. То чи­ни ло­гич­ним мно­го то­га на­из­глед не­ло­гич­ног са чим се су­о­ча­вао, на при­мер чи­ње­ни­цу да је прак­тич­но из­о­ста­ла ма ка­ква озбиљ­ни­ја кри­ти­чар­ска ре­цеп­ци­ја нај­е­вроп­ски­јег срп­ског ро­ма­на на­пи­са­ног у зад­њих де­сет го­ди­на, ње­го­вог ро­ма­на По­след­њи Евро­пља­ни. Или чи­ње­ни­цу да је ета­бли­ра­на на­у­ка пре­ћу­та­ла не­ке Ка­ла­ји­ће­ве ка­пи­тал­не сту­ди­је, по­пут Европ­ске иде­о­ло­ги­је, об­ја­вље­не 2004.

„Ни­је стра­шно ако чо­век оста­не сам про­тив свих”, го­во­рио ми је Дра­гош, осмех­нут. „Тач­но је да исто­ри­ју пи­шу по­бед­ни­ци, али исто­ри­ју ства­ра­ју иде­је ,по­ра­же­них’: нај­зна­чај­ни­ја уче­ња и ми­сли у тре­зо­ру Евро­пља­на ис­пи­са­ли су ве­ли­ки гу­бит­ни­ци, од Пла­то­на и Ју­ли­ја­на им­пе­ра­то­ра, пре­ко Дан­теа, Де Ме­стра, До­но­со Кор­те­са, Ни­чеа и До­сто­јев­ског, до Ево­ле, Кар­ла Шми­та, Јин­ге­ра, Хај­де­ге­ра и Цр­њан­ског. Спи­си ми­сли­ла­ца и пи­са­ца по­бед­ни­ка су без­на­де­жно плит­ки, бе­зна­чај­ни и до­сад­ни.”

КЊИ­ГА БОР­БЕ

Пи­сац, сли­кар, ми­сли­лац, бо­рац — Дра­гош Ка­ла­јић је пре све­га и из­над све­га био учи­тељ, у древ­ном сми­слу те ве­ли­ке ре­чи. За­то нај­ви­ша свр­ха све­га што је пи­сао и го­во­рио ни­је би­ла да оба­ве­сти, не­го да бу­ди, осве­тља­ва, по­тре­са, из­ба­цу­је из жље­ба рав­но­ду­шно­сти и ла­жне си­гур­но­сти, из јад­ног ма­лог и се­бич­ног гра­ђан­ског ми­ра сва­ко­га од нас. Да хра­бри, по­кре­ће, вас­пи­та­ва, оба­ве­зу­је, ну­ди де­ло­твор­не мо­де­ле за пут „од пра­и­сто­ри­је ка над­и­сто­ри­ји”, „од жи­во­тињ­ског ка бо­жан­ском”.

„Иза­ђи и бо­ри се”, ка­же нам Дра­гош сва­ком сво­јом реч­ју. „Иза­ђи и бо­ри се. То је је­ди­но што мо­жеш да учи­ниш за сво­ју бе­смрт­ност. То је је­ди­но што мо­жеш да при­ло­жиш за исто­ри­ју спа­се­ња, сво­ју и свих ко­је во­лиш. То је је­ди­но чи­ме мо­жеш за­вре­де­ти сво­је ме­сто у за­јед­ни­ци пре­да­ка, са­вре­ме­ни­ка и по­то­ма­ка ко­ја чи­ни ми­стич­ни ор­га­ни­зам сва­ког ве­ро­до­стој­ног на­ро­да.”

Дра­гош је во­лео да пре­до­ча­ва при­ме­ре.

Жи­ве, с име­ном, пре­зи­ме­ном, суд­би­ном, бо­јом очи­ју, ср­цем ко­је не ку­ца ме­ха­нич­ки већ ку­ца за не­што. При­ме­ре љу­ди ко­ји­ма је очи­глед­но те­же не­го на­ма, али у то­ме ни­су на­шли раз­лог да од­у­ста­ну. Че­сто је кроз при­ме­ре омо­гу­ћа­вао бо­љу са­мо­спо­зна­ју и оно­ме ко­га ис­ти­че.

За­што је то­ли­ко ва­жан при­мер?

Мо­жда нам то нај­бо­ље об­ја­шња­ва, не скри­ва­ју­ћи ни­шта, ју­нак Ка­ла­ји­ће­вог ро­ма­на ко­ји ка­же:

„Ви­ше се не по­ста­вља про­блем од­бра­не Сре­ди­шта, по­што је оно сру­ше­но, или за дру­ге љу­де из­гу­бље­но, већ се по­ста­вља про­блем ма­ни­фе­ста­ци­је Сре­ди­шта. Ду­жност ни­је ви­ше да се бра­ни оно што је из­гу­бље­но, не­го да се ма­ни­фе­сту­је оно што је из­гу­бље­но. Сре­ди­ште ви­ше не­ма по­тре­бу за сво­јом гар­дом бра­ни­ла­ца, већ има по­тре­бу да се пре­ко те гар­де об­ја­ви. Не­ма ви­ше по­тре­бе за љу­ди­ма, већ за при­ме­ром.”

Нај­ва­жни­ји при­мер ко­ји нам је оста­вио Дра­гош Ка­ла­јић, са­да то до­бро зна­мо, био је он сам.

Ни­ка­да нас ни­је по­зи­вао, ни­ти је то под­но­сио, да опла­ку­је­мо сво­ју суд­би­ну. Лич­ну, срп­ску, ру­ску, сло­вен­ску, пра­во­слав­ну, европ­ску суд­би­ну. Ни­је нас по­зи­вао на ис­по­ве­да­ње свог бо­ла, на ри­ту­ал­ну пат­њу, на сен­ти­мен­тал­ност. Да, раз­ло­га за ту­гу, пат­њу, бол, су­зе има мно­го ви­ше не­го што мо­же да под­не­се је­дан људ­ски жи­вот. Али то још не зна­чи ни­шта! Упра­во због ту­ге, пат­ње, бо­ла, су­за — и упр­кос све­му то­ме — иза­ђи и бо­ри се!

То је она ду­бо­ка уну­тар­ња тач­ка у ко­јој је увек до­ла­зи­ло до пре­о­бра­же­ња сва­ке ње­го­ве књи­ге и свих њи­хо­вих пра­вих чи­та­ла­ца. И она ње­го­ва де­ла ко­ја су по­че­ла да се ра­ђа­ју као књи­ге ве­ли­ке ту­ге и ве­ли­ке на­де, упра­во у овој тач­ки пре­о­бра­жа­ва­ла су се у књи­ге ве­ли­ке бор­бе.

НА­ДА У СЛО­ВЕ­НЕ

Ако ка­же­мо да је Дра­гош Ка­ла­јић на­да­све учи­тељ, не­ки би ра­ди­је и си­ро­ма­шни­је ре­кли иде­о­лог, он­да је нео­п­ход­но, ба­рем у нај­кра­ћем, да об­ја­сни­мо о ко­јој и ка­квој по­у­ци или иде­о­ло­ги­ји је реч. Да­бо­ме, ра­ди се о иде­о­ло­ги­ји ко­ју европ­ска исто­ри­ја иде­ја зна под име­ном „кон­зер­ва­тив­на ре­во­лу­ци­ја” или „Тре­ћи пут”.

Не мо­же­мо овом при­ли­ком да де­таљ­но пра­ти­мо ту злат­ну нит европ­ске исто­ри­је иде­ја, од Фран­цу­ске ре­во­лу­ци­је до да­на да­на­шњег. Уоста­лом, ње­ни су ко­ре­ни не­у­по­ре­ди­во ду­бљи и се­жу све до оно­га што ба­шти­не зо­ву Пр­вим Об­ја­вље­њем, а нај­зна­ме­ни­ти­ји за­ми­сли­ви „кон­зер­ва­тив­ни ре­во­лу­ци­о­нар” је сам Исус Хри­стос. Пре­чи­цом, ка­за­но од­мах у ко­ор­ди­на­та­ма на­ма са­вре­ме­ног тре­нут­ка, „Тре­ћи пут” је онај пра­вац ка бу­дућ­но­сти под­јед­на­ко уда­љен и од ко­му­ни­зма, са ње­го­вим бо­го­бор­ством, гу­ла­зи­ма, пе­то­љет­ка­ма и нео­по­ја­ним ма­сов­ним гроб­ни­ца­ма, али и од аме­рич­ког гло­ба­ли­зма, са ње­го­вим ци­нич­ним па­ра­зи­ти­змом пла­не­тар­них раз­ме­ра, са ње­го­вим ре­тар­ди­ра­ним ме­си­ја­ни­змом, фа­бри­ка­ма илу­зи­ја, сме­тли­штем пот­кул­ту­ре и сво­ђе­њем чо­ве­ка на ско­та чи­ји ко­нач­ни жи­вот­ни про­грам гла­си: „У се, на се и по­да се”.

Тај „Тре­ћи пут”, ни ко­му­ни­зам ни ли­бе­рал-ка­пи­та­ли­зам ан­гло­сак­сон­ског ти­па, не­ма са­мо­о­дре­ђе­ње у не­га­ци­ја­ма, јер пред­ста­вља ле­ги­тим­ну и ства­ра­лач­ку ква­ли­та­тив­ну син­те­зу по­зи­тив­них до­стиг­ну­ћа из укуп­ног до­са­да­шњег дру­штве­ног, иде­о­ло­шког и лич­ног ис­ку­ства. На по­ли­тич­ком и дру­штве­ном пла­ну то је оп­ци­ја оли­че­на у та­ко­зва­ној со­ци­јал­ној де­сни­ци или на­ци­о­нал­ној ле­ви­ци. Кр­сто­ли­ки по­ре­дак: спој ду­хов­не вер­ти­ка­ле и бо­го­чо­ве­чан­ског иде­а­ла са хо­ри­зон­та­лом со­ци­јал­не прав­де, ка­пи­та­ли­змом са људ­ским ли­ком, јед­на­ким старт­ним по­зи­ци­ја­ма за све. На исто­риј­ском и ци­ви­ли­за­циј­ском пла­ну, то под­ра­зу­ме­ва отва­ра­ње са­свим но­вог об­но­ви­тељ­ског ци­клу­са европ­ске ци­ви­ли­за­ци­је, у зна­ку оце­ло­вље­ња чо­ве­ка и по­врат­ка су­штин­ским при­мор­ди­јал­ним вред­но­сти­ма.

Дра­гош Ка­ла­јић је до по­след­њег да­ма­ра жи­во­та у свом те­лу ве­ро­вао да ће но­си­лац тог пре­по­ро­ди­тељ­ског и пре­о­бра­жењ­ског европ­ског про­тив­по­кре­та би­ти Сло­ве­ни, пред­во­ђе­ни Ру­си­јом. Ни нај­бо­љи ме­ђу Ср­би­ма, твр­дио ми је, ни­су до­вољ­но све­сни не­из­мер­не ва­жно­сти срп­ске бор­бе у све­му то­ме. Не­ко­ли­ко пу­та то­ком свог че­тво­ро­го­ди­шњег но­ше­ња с кан­це­ром (по­сле­ди­ца аме­рич­ког бом­бар­до­ва­ња Ре­пу­бли­ке Срп­ске оси­ро­ма­ше­ним ура­ни­ју­мом 1995. го­ди­не) Дра­гош је би­вао са оне стра­не гра­ни­це жи­во­та и смр­ти, ви­део и вра­ћао се ме­ђу нас и у сво­је де­ло. Чак ни то ни­шта ни­је про­ме­ни­ло у ова­квом ње­го­вом уве­ре­њу. На­про­тив.

Ни­је то обич­на бор­ба, ка­квом оби­лу­је исто­ри­ја, го­во­рио је. Ни­је то ствар јед­ног на­ро­да, јед­не ве­ре, јед­ног ре­ги­о­на или кон­ти­нен­та. Та бор­ба пред­ста­вља, ни­је пре­те­ра­но ре­ћи, бор­бу за спас овог чо­ве­чан­ства. Бор­бу за спас иде­је и исти­не Бо­го­чо­ве­ка, оп­ко­ље­ног чо­ве­ко­ли­ким по­том­ци­ма мај­му­на и си­ла та­ме. Бор­ба за оп­ста­нак ду­хов­ног и бо­жан­ског у на­ма пред до­сад нај­о­па­сни­јим уда­ри­ма до­њег, жи­во­тињ­ског, хтон­ског. За оп­ста­нак кул­ту­ре пред но­вим вар­вар­ством, на­о­ру­жа­ним мон­стру­о­зно моћ­ним сред­стви­ма ци­ви­ли­за­ци­је, за оп­ста­нак до­бра пред уда­ри­ма зла, ле­пог пред пла­не­тар­ном гло­ри­фи­ка­ци­јом „есте­ти­ке ру­жног”, исти­не пред Ве­ли­ком Ла­жи, Но­вог За­ве­та пред пра­ста­ром Ве­ли­ком Ин­вер­зи­јом.

ЕЛИ­ЈА­ДЕ, ЕВО­ЛА, ДЕ КИ­РИК, ПА­УНД

За че­тр­де­сет го­ди­на ни­сам срео ни јед­ног Ср­би­на ко­ји је био ви­ше и ве­ро­до­стој­ни­је Евро­пе­јац од Дра­го­ша Ка­ла­ји­ћа. Не­ки би на ње­го­вом ме­сту по­тро­ши­ли жи­вот та­што ми­сти­фи­ку­ју­ћи су­сре­те и при­ја­тељ­ства ка­кве је имао. А он сам у ви­ше на­вра­та, по­след­њи пут ка­да смо до­вр­ша­ва­ли при­пре­ме за по­кре­та­ње Евро­пе НА­ЦИ­ЈА, го­во­рио ми је:

„Са стран­ци­ма у сва­кој ре­ла­ци­ји мо­ра­мо би­ти нај­ма­ње рав­но­прав­ни. Срп­ски ком­плекс ни­же вред­но­сти пре­ма Евро­пи пот­пу­но је нео­сно­ван. И ин­те­лек­ту­ал­но и ду­хов­но ми смо су­пер­и­ор­ни у од­но­су на да­на­шње За­пад­но­е­вро­пља­не. Ви­де­ће­те то и са­ми, убр­зо.”

На не­дав­но пи­та­ње јед­не ино­стра­не но­ви­нар­ке о ње­го­вим по­знан­стви­ма са Ево­лом, Де Ки­ри­ком и Па­ун­дом, дао је дуг од­го­вор:

„По­не­кад је бо­ље оста­ти код де­ла, јер та­кви лич­ни су­сре­ти мо­гу би­ти раз­о­ча­ра­ва­ју­ћи. Не­кад ни то ни­је до­вољ­но. Не­дав­но сам про­чи­тао ме­мо­а­ре Мир­чеа Ели­ја­деа, твор­ца нај­пот­пу­ни­је, пла­не­та­ра­не ма­пе тра­ди­ци­о­нал­них кул­ту­ра и од­го­ва­ра­ју­ћих ре­ли­гиј­ских пу­те­ва уз­ди­за­ња чо­ве­ка од жи­во­тињ­ског ка бо­жан­ском. Ту не­ма ни јед­ног тра­га ма­кар по­ку­ша­ја да он сам сту­пи на не­ки од тих пу­те­ва. О из­о­ста­лом ду­хов­ном пре­о­бра­жа­ју све­до­чи без­мер­на та­шти­на, ис­пу­ња­ва­ју­ћи ско­ро сва­ку стра­ни­цу бе­стид­ним жа­ло­пој­ка­ма због не­да­ћа и не­ста­ши­ца, те пам­ће­њи­ма сва­ке, па и нај­бе­зна­чај­ни­је, про­то­ко­лар­не по­хва­ле ко­ју је до­био, од гим­на­зиј­ских да­на до по­зне ста­ро­сти. Са­зна­је­мо да је срео без­број зна­ме­ни­тих љу­ди — од Ди­ме­зи­ла, Јун­га и Кар­ла Шми­та до Ко­дре­а­нуа, Си­о­ра­на и Ево­ле — а не пре­но­си нам шта је од њих чуо, осим оног што га се не­по­сред­но ти­че.

К Ево­ли ме је до­ве­ла, си­лом ње­го­ве ра­до­зна­ло­сти, јед­на мла­да де­сна анар­хист­ки­ња, лум­пен­про­ле­тер­ка, не­ка Кри­сти­на, од­бе­гла од ку­ће и до­слов­но бо­со­но­га, ко­јој сам из са­жа­ље­ња пру­жио тра­же­ни кров над гла­вом у свом ате­љеу. Ви­дев­ши мо­ју пот­пу­ну рав­но­ду­шност за ње­не уми­шље­не дра­жи, да би ме ваљ­да учи­ни­ла љу­бо­мор­ним, при­ча­ла ми је ка­ко с Ево­лом одр­жа­ва тан­тра сек­су­ал­не ри­ту­а­ле, ’флу­ид­ним пу­тем’, јер је чо­век био пот­пу­но од­у­зет од удар­ца ге­ле­ра у кич­му, кра­јем Дру­гог свет­ског ра­та, то­ком бом­бар­до­ва­ња Бе­ча. Гле­да­ју­ћи ме дрч­ног, пре­пла­ну­лог и у па­рад­ној бе­лој уни­фор­ми pay boy-а, на два ре­да, Ево­ла је у ме­ни ви­део иде­ал­ног са­го­вор­ни­ка ко­ме ће се хва­ли­ти о сво­јим осва­ја­њи­ма леп­ше по­ло­ви­не чо­ве­чан­ства, уз уве­ра­ва­ња ка­ко су ма­ло­лет­ни­це, осо­би­то оне ода­не џе­па­ре­њу и про­сја­че­њу, мно­го бо­ље у по­сте­љи од гро­фи­ца и прин­це­за, чак и од јед­не фон Хо­хен­цо­лер. Ипак, био је то­ли­ко џентлмен да не из­го­во­ри ње­но име.

Де Ки­ри­ка сам упо­знао као по­де­ти­ње­ног ро­ба го­ро­пад­не и не­за­ја­жљи­во по­хлеп­не су­пру­ге, ру­ске Је­вреј­ке Иза­бе­ле Фар, ко­ја је ор­га­ни­зо­ва­ла ма­сов­ну про­из­вод­њу фал­си­фи­ка­та ње­го­вих де­ла, а ни­је му да­ва­ла ни за џе­па­рац. Ис­по­ма­гао се та­ко што би сео за сто ка­феа ’Гре­ко’, на по­чет­ку Виа Кон­до­ти, на­ру­чио ка­пу­ћи­но и ма­ли блок хар­ти­је с олов­ка­ма у бо­ји, на ве­ре­си­ју, из обли­жње па­пир­ни­це, те би на­пра­вио не­ки цр­теж и по­слао ко­но­ба­ра да га од­не­се у га­ле­ри­ју ’Ру­со’, сто­ти­нак ме­та­ра да­ље, уз мол­бу да му од­мах да­ју акон­та­ци­ју. Ти­ме би пла­тио ра­чун и сте­као тај­ни џе­па­рац.

Па­унд је из­у­зе­так, али мо­жда и за­то што је су­срет с њим био пре­кра­так. Упо­зо­ри­ли су ме да му се не обра­ћам јер се од осло­ба­ђа­ња из њу­јор­шке луд­ни­це за­тво­рио у твр­ђа­ву ћу­та­ња. Ипак, на­кон руч­ка у ви­ли за­јед­нич­ког при­ја­те­ља, опа­зив­ши ка­ко сам се­ди у тро­се­ду, на те­ра­си, за­гле­дан у злат­на бр­да Ум­бри­је, ни­сам одо­лео а да му не при­ђем и ка­жем, сав дрх­те­ћи од тре­ме: ,Ма­е­стро, Ваш жи­вот и Ва­ше де­ло да­ју ми сна­гу да жи­вим и де­лам.’ Он се осмех­нуо, дао ми је знак ру­ком да сед­нем до ње­га, по­ло­жио је сво­ју огром­ну, чвор­но­ва­ту ир­ску ша­ку на мо­је ко­ле­но и уз­вра­тио: ,Мла­ди­ћу, то што сте Ви сад ме­ни ре­кли — ме­ни да­је сна­гу да жи­вим и де­лам... То се зо­ве Тра­ди­ци­ја’.”

СЕ­ЋА­ЊЕ

За сам крај, не­ка ми бу­де до­пу­ште­но још јед­но се­ћа­ње.

Го­ди­на је 1988. Дом кул­ту­ре „Сту­дент­ски град”. Про­мо­ци­ја дру­гог из­да­ња зна­ме­ни­те књи­ге То­ма­са Кар­лај­ла О хе­ро­ји­ма (пр­во је иза­шло 1903, у пре­во­ду Бо­жи­да­ра Кне­же­ви­ћа). О књи­зи го­во­ре, по­ред оста­лих, др Ири­неј Бу­ло­вић, да­нас епи­скоп бач­ки, и Дра­гош Ка­ла­јић.

Ка­да су усле­ди­ла пи­та­ња из пу­бли­ке, је­дан мла­дић уста­је и пи­та Ири­не­ја Бу­ло­ви­ћа:

„Ка­ко ви, као чо­век Цр­кве и углед­ни бо­го­слов, мир­но се­ди­те крај Дра­го­ша Ка­ла­ји­ћа, ко­ји за се­бе отво­ре­но ка­же да је па­га­нин.”

Да­на­шњи епи­скоп бач­ки му је од­го­во­рио:

„Ви сте још мла­ди и пре­бр­зи, ни­сте до­бро раз­у­ме­ли. Кад би­сте ма­ло бо­ље по­гле­да­ли, са сми­ре­њем у ср­цу, ви­де­ли би­сте исто што и ја: ру­ке Дра­го­ша Ка­ла­ји­ћа до­ди­ру­ју ра­не Хри­сто­ве!” <

(Ав­густ 2006)

Ка­ла­јић и пра­во­сла­вље

У јед­ном од по­след­њих ин­тер­вјуа ко­је је дао, Ја­сми­на Кан­тар­џи­е­ва, глав­ни уред­ник ти­ра­жног ма­ке­дон­ског ма­га­зи­на ВИП Га­ла, пи­та­ла је: „С го­ди­на­ма, ме­ђу­тим, чи­ни се да сте су­штин­ски све бли­же пра­во­сла­вљу. Ва­ра ли ути­сак да се те две тра­ди­ци­је, сло­вен­ско-па­ган­ска и пра­во­слав­на, ипак сје­ди­њу­ју не­где у ду­би­ни Ва­шег ср­ца?”

„За­па­њен сам Ва­шим опа­жа­њем!” од­го­во­рио је Дра­гош Ка­ла­јић. „То до са­да ни­ко ни­је уочио и по­твр­ђу­је мо­је ис­ку­ством сте­че­но уве­ре­ње да же­не уме­ју рас­по­ла­га­ти нај­да­ле­ко­се­жни­јим спо­знај­ним мо­ћи­ма, са­чи­ње­ним од ин­ту­и­ци­је, ко­ја је из­над ра­зу­ма. Под­стак­нут јед­ном ру­ском шко­лом ис­тра­жи­ва­ња са­др­жа­ја Но­вог за­ве­та, те на­кон соп­стве­них мно­го ши­рих и да­љих ис­тра­жи­ва­ња, до­спео сам до не­по­бит­них са­зна­ња да је хри­шћан­ство огра­нак древ­не иран­ске ре­ли­ги­о­зно­сти, те да је Исус Хри­стос по­след­ња по­ја­ва ариј­ског Са­о­ша­јан­та, од­но­сно Спа­си­о­ца, ко­ји је та­ко­ђе ро­ђен без­гре­шним за­че­ћем и до­ла­зи на кра­ју ци­клу­са од три хи­ља­де го­ди­на да вас­кр­сне мр­тве и по­ве­де од­луч­ну бит­ку про­тив зла. У све­тој књи­зи иран­ских Ари­ја, Аве­сти, сто­ји обе­ћа­ње: ,Ка­да мр­тви бу­ду вас­кр­сли, жи­ви Спа­си­лац ће до­ћи без окле­ва­ња. По во­љи жи­вот ће би­ти пре­о­бра­жен’ (Јашт, XIX, 11 и 89). За­то упра­во иран­ски све­ште­ни­ци пр­ви до­ла­зе на по­кло­ње­ње Ису­су Хри­сто­су, у знак по­све­ће­ња ње­го­ве уло­ге. Уоста­лом, и пла­шта­ни­ца из То­ри­на, ко­ју су кр­ста­ши оте­ли у пљач­ки Кон­стан­ти­но­по­ља, по­чет­ком три­на­е­стог ве­ка, све­до­чи ста­сом, ли­ком, ко­сом и крв­ном гру­пом да је Исус Хри­стос био кав­ка­ског, од­но­сно ариј­ског по­ре­кла.

Је­вреј­ски Ме­си­ја је са­мо ка­ри­ка­ту­ра иран­ског Спа­си­о­ца, пре­у­зе­та тек на­кон ва­ви­лон­ског из­гнан­ства, кад су они до­шли у до­дир с иран­ском ре­ли­ги­о­зно­шћу. Ста­ри за­вет и ње­гов бог су су­шта су­прот­ност Но­вог за­ве­та и хри­шћан­ског бо­га, те је сва­ка ве­за из­ме­ђу те две ре­ли­ги­је не са­мо нео­сно­ва­на и бе­сми­сле­на већ и коб­на за хри­шћан­ство. Све­до­че про­те­стант­ска је­рес, од­но­сно при­кла­ња­ње мо­ра­ли­зму и ма­те­ри­ја­ли­зму Ста­рог за­ве­та, те са­мо­у­би­ство Ка­то­лич­ке цр­кве по­сред­ством Дру­гог ва­ти­кан­ског кон­ци­ла. Ако га па­па Ра­цин­гер не обе­сна­жи, ка­ко се на­дам, оста­је са­мо пра­во­сла­вље, али да би по­бе­до­но­сно про­цве­та­ло — мо­ра бар пре­се­ћи све на­мет­ну­те и из­ве­шта­че­не ве­зе са Ста­рим за­ве­том ко­је га тру­ју. <

(Ав­густ 2005)

ОПРО­ШТАЈ РИМ­СКЕ „РИ­НА­ШИ­ТЕ” ОД ДРА­ГО­ША КА­ЛА­ЈИ­ЋА

Ми­си­ја ко­ја се на­ста­вља

Дра­гош Ка­ла­јић, наш при­ја­тељ, моћ­ни глас европ­ског пре­по­ро­да, ин­те­лек­ту­а­лац ко­ји се бо­ри без стра­ха и без по­ви­ја­ња пред ли­бе­рал-де­мо­крат­ским то­та­ли­та­ри­змом ко­ји при­ти­ска свет, оти­шао је у пр­ви по­сле­по­ноћ­ни сат.

Се­на­тор Ре­пу­бли­ке Срп­ске, ко­ју ки­ње атлант­ске си­ле, аутор есе­ја и књи­га из­у­зет­не исто­риј­ске и кул­тур­не те­жи­не, они­рич­ни есте­та и ре­а­ли­ста у сво­јим фи­гу­ра­тив­ним де­ли­ма, све­док и пред­вод­ник во­ље за по­бу­ном по­след­њих Евро­пља­на ко­ји ни­су по­кле­кли пред при­сил­ним па­дом њи­хо­ве ве­ли­ке отаџ­би­не, обу­као је сво­је бе­ло оде­ло, на­сме­шио се сво­јим дра­ги­ма, сво­јој Ве­ри­ци и сво­јој Со­њи, по­ро­ди­ци и свим при­ја­те­љи­ма, а он­да је по­стао прах у сво­ме во­ље­ном Бе­о­гра­ду.

Али, он си­гур­но ни­је на­пу­стио наш свет. Ње­гов жи­вот и ње­го­ва ми­си­ја ни­су за­вр­ше­ни. Не­за­бо­ра­ван је у ср­ци­ма оних ко­ји су му би­ли бли­ски и под­сти­ца­јан за но­ве бит­ке и по­бе­де.

Зад­њи ан­га­жман ње­го­вог би­ћа, ње­го­ве ге­о­по­ли­тич­ке на­ци­о­нал-европ­ске ви­зи­је, би­ло је уче­шће у гра­ђе­њу срп­ско-европ­ског мо­ста, ча­со­пи­са Евро­па НА­ЦИ­ЈА, но­ве осо­ви­не от­по­ра на­ше отаџ­би­не: од Ри­ма до Бе­о­гра­да, од Бе­о­гра­да до Мо­скве. А то је и наш пут, пут днев­ни­ка Ри­на­ши­та, наш ан­га­жман, на­ше де­ло.

Зна­мо да он и сад зна да мо­же ра­чу­на­ти на нас.

Зна­мо да смо чу­ва­ри и са­у­че­сни­ци ње­го­вих же­ља, ње­го­ве во­ље, да бу­де­мо но­си­о­ци веч­них европ­ских и све­чо­ве­чан­ских вред­но­сти.

Зна­мо да ни­је уто­пи­ја да се до­жи­ви пре­по­род на­ше Евро­пе, да се по­но­во из­гра­ди Евро­па до­стој­на свог име­на. <

Уго Га­у­ден­ци

(Ав­густ 2005)