Архива 2005-2006 > Култура - Умеће читања |
ЈОШ ЈЕДНОМ ПОВОДОМ ИЗАБРАНИХ ДЕЛА НЕБОЈШЕ ЈЕВРИЋА, „СРПСКОГ БУКОВСКОГ” И „СРПСКОГ ХЕМИНГВЕЈА”, ПЕСНИКА ПРЕДЕЛА ГДЕ СУЗЕ НИСУ О.К. Страшоња Страшни није побегао Он пише у фрагментима. Човек попут њега у времену попут овог једино тако и може. Фрагменти: сев светлости у рушевинама. Расути делићи неке монументалне форме, за коју снаге више немају ни писац ни читалац. Крхотине разбијене слике на којој се и сами налазимо. Окрајци романа отети огњу, још врели. Фронцле смисла, таман толике колико га је преостало у нашим животима, у нашим смртима. Она, овде толико спомињана, „лазаревска зрна соли из којих ће, једном, све поново нићи”. Клице очаја и ината, катастрофе и препорода, уједно. Водич за оне којима ће бити писано, кад се шећерна водица опет усмрди, да намирују наше рачуне
Пише: Богдан Десница
Тихо, ван осветљеног круга на позорници и вашара неподношљивих таштина, тог новог тријумфа лапрдања током протеклих година, изашли су томови изабраних дела Небојше Јеврића. Да, да, то је онај писац, новинар, бајкотворац, пробисвет, боем, адепт тајних учења Миодрага Булатовића, ратни репортер, невидљиви сапутник Ниночке Њезванове, машиновођа книнског оклопног воза, ајдук из дружине Новака Романијског. И тата мале принцезе Иконије. Адамова глава, Црни кофер, Фајронт, Кокошињи рат, Тихи тат, Херој на магарцу путује у Хаг, Српски рулет... Преподобљени, провинцијално препотентни, „светом” искомплексирани, лажни Београд, згрчен у своје ситне рачунице и медијима кривотворене животе, прави се да не види, да не чује. Игнорише, као што би игнорисао светог Христoфора и све друге који су нас стављали пред високи испит својим „светим лудилом”. Године пролазе, мук све громкији. Дуга драмска пауза након „пресуда оних без муда”. „Леже Срби по кафани, што пијани, што поклани.” Нема „одговарајуће рецепције”, нема „нових читања”, нема значајних кашљуцања и намештања чуперка пре но што ће се укључити камере. Нема оне хитмејкерске „књижевне критике” која је плод међусобних тимарења чмарољубаца у књижевном естаблишменту, по начелу реципроцитета, или просто резултат дисциплинованог поштовања директива из старог сазива новог идеолошког комесаријата. Све је исто, само су променили интернационалу. Можда је то сасвим логична судбина ратника и оних који их прослављају, оплакују, видају, освештавају својом уметношћу. Као да се више нико не сећа зашто је једног пролећа почетком деведесетих писац Н. Ј. отишао у рат. Данас су посред сцене они које много више мучи питање: зашто се вратио? Ако се заиста вратио? Ако је то заиста он, или бар довољан део њега?
СПОМЕНИК НЕМОГУЋЕМ
Небојша Јеврић. Писац који је поштено платио сваки свој редак, ћутке крварио на оштрим ивицама својих речи, досеткама откупљивао своју главу као Аска игром пред вуком. Уместо својих читалаца искушавао најопасније путеве и многе наивне спасоносно одвратио од „пакленог туризма”. Залазио са оне стране границе живота и вратио се. Споменик немогућем. Тако редак у овој епохи приземља и подземља, епохи лаке израчунљивости. Отуд потиче његова лакоћа, отуд потиче његова тежина. Песник предела где сузе нису О.К. Децембар у Београду, 2003, четири и по године после рата и незнано колико пре рата. У рукама Кокошињи рат, Јеврићев и јеврићевски, дан пун неисплаканих суза песникиње Даринке, тог невероватног крика слободе усред ужасне приштинске тамнице за Србе. Застанете над овим страницама над којима лебди оно смртно забринуто: „хм”, „да, да”, „али ипак”, „са друге стране”. Застанете и видите како су слова оросила крвљу. Стварном мркоцрвеном крвљу. Сузе? Додирнете јагодицама прстију и принесете. Слано, с благом горчином каквог лека. Ох, да, опростите, о којој смо оно теорији говорили? Да, да, наравно, била је то ваша умна претпоставка. Журнализам? Слажем се да он није умјетник, нема ту ништа умјетно.
РОМАНИ ОТЕТИ ОГЊУ, ЈОШ ВРЕЛИ
Небојша Јеврић? Ах, то је онај брбљивац о смрти који децу заувек опчињава чедним бајкама о лимској сирени, патуљку Вретенку, делфину Јоци, бајкама у којима зачуђени препознајемо оно најбајковитије вајлдовско. Страшоња Страшни кога деца воле и који нас разнежи кад деци увече читамо његову причу. Скитач по ужасним висинама, путник спаљеном земљом, ландарало за којим горе путеви, горе године, горе земље и тела људи у ватри старе страсти, у ватри смрти. Варате се, он јесте уметник: мисли у сликама, не у појмовима. А његове слике се као огњени жиг урезују у кожу, у свест, у сећање. Слажем се, неке је реченице могао избећи, дати их чистије од натруха дневног. Да, у неким деоницама је могао бити „мање журналистичан”. Али, ко зна, можда ће баш то што ми данас доживљавамо као ефемерно једном бити важно, најважније. Можда су баш ту скривени кодови помоћу којих ће нас сутра разумети боље но што сами себе разумемо данас. Сећате ли се Чапекове луцидне примедбе да истину о неком времену нећемо наћи на насловним странама новина из тог периода, него у малим огласима? Јеврић пише у фрагментима. Човек попут њега једино тако и може. Фрагменти: сев светлости у рушевинама. Расути делићи неке монументалне форме, за коју више снаге немају ни писац ни читалац. Крхотине разбијене слике на којој се и сами налазимо. Окрајци романа отети огњу, још врели. Фронцле смисла, таман толике колико га је преостало у нашим животима, у нашим смртима. Она, овде толико спомињана, „лазаревска зрна соли из којих ће, једном, све поново нићи”. Клице очаја и ината, катастрофе и препорода, уједно. Каталог по којем ће се управљати они којима буде писано, кад се шећерна водица опет усмрди, да намирују наше рачуне.
КО ЋЕ СВЕ ОВО ДА ПЛАТИ
„Ко смо, одакле долазимо, у коју кафану идемо и ко ће све ово да плати?” Тражећи одговор на ова питања, Н. Ј. је једном у зору, из Клуба књижевника, отишао у рат. Сазнао је једино одговор на последње. Зна се ко је платио, ко и сад плаћа. „Тек ћемо кроз лудило постати паметни!” вели приповедачев глас. И у новим књигама изашлим у оквиру изабраних дела Небојше Јеврића („Световид”, Београд) влада намерни коректорски хаос. Тај дух немара, ковитлац јаких слика и разбарушености и аљкавости и апсурда и духовитости и нежне грубости и сирове нежности, то је заиста снимак и одраз живота о којем је реч. Део тог ковитлаца је измешаност екавице и ијекавице, црногорских архаизама и београдског аргоа. У том неразлучивом ковитлацу видимо мешање анархизма и нихилизма, промичу бљескови њиховог метафизичког и филозофско-историјског смисла. Јеврић се с тим радо спрда, али то собом представља. У том парадоксу, у тој горштачкој побуни градске гериле, све постаје могуће. Чак и он сам. Зато у тами његове прозе сија надстварно сунце и клија победа. Она нам је ближе него што смо ми сами себи. <
(Април 2006)
|