Архива 2005-2006 > Култура - Уметност и магле |
РЕАЛНОСТ ПРИВИДА: СТАРИ И НОВИ МЕДИЈИ Повест прогањања лепоте Није тешко утврдити закономерност: што је уметност била слободнија и ближа човеку, то су јој мање били потребни посредници и тумачи. Ликовна критика и историја уметности појављују се након Француске револуције, када слабе везе између човека и Бога, човека и човека. Историјски, што уметност постаје лошија и безначајнија, то помоћна апаратура јача. Данашња уметност се и не може разумети без огромне помоћи ликовне критике, која све више постаје неопходна. Некада је прост народ на агори разумео директно обраћање највећих умова, а сада ни филозоф не разуме филозофа. Тако је и у свим другим духовним областима
Пише: Дејан Ђорић
Да бисмо дали одговор на питање шта су нови, а шта стари медији, морали бисмо да их дефинишемо. С обзиром на то да се показало да су дефиниције у сфери уметничког и естетског неуспеo начин мишљења, утврдићемо само да би се стари медији односили на старе уметности – цртеж, сликарство, графику, скулптуру – док би нови медији били сви преступи, надилажења и проширења. Међутим, убрзо ћемо утврдити да стари медији нису стари на исти начин на који нови нису нови. Како се, на основу стручне литературе, можемо уверити, почеци визуелне, конкретне поезије су у античкој Грчкој, перформансе је изводио Леонардо да Винчи, као и футуристи око 1910. године, који су од објеката и догађаја правили приче. Виртуелна реалност назначена је у ренесансним катоптричким театрима тродимензионалних илузија, зачеци уметности окружења (environment) су у ренесансној Италији, хепенинга и ситуационизма у религијским свечаностима и ритуалима Далеког истока, а нацисти су увели светлосну скулптуру. Уметност као концепт је постојао још у старом Египту. Рад са телом као уметност, тело као дело, спроводи се у системима јоге, који сежу у време од пре две хиљаде година, mail-art је стар колико и печат или отисак (шаке уметника у пећинама у доба палеолита), за junk–artсу знали стари Римљани, итд. Увиђамо да се уметност не може строго поделити на мономедијску и полимедијску уметност, као што вишезначност није искључива карактеристика ових других. Проблем се компликује увођењем компјутерске и разних облика електронске уметности. Компјутер се код генерисања слика служи старом (математичком) поделом на цртеж и његову обојеност, који су битни за перспективу. Он је сложен и делотворан продужетак сликарског физичко-оптичког апарата и инструментарија. С друге стране, у односу на изазове постављене у историји модерне, схваћеној најшире могуће, од ренесансе до концептуализма, увиђа се да електронска уметност није донела никакву битну новину, није револуционисала уметност, осим у смислу изражајних средстава.
ПОЕТИКА ЗАПАКОВАНЕ ЦИГЛЕ
Права новост у односу старих и нових медија је устоличење теоријске и критичке мисли као арбитрарне у систему уметности. Изграђује се модел мишљења који не само да превазилази тумачење, већ шири поље уметничког, репродукује га, ствара и условљава, појављујући се као догма и идеологија. То је допринело деградирању уметника као ствараоца и историје уметности као научне, хуманистичке дисциплине (са поразних идеја о крају уметности прешло се на пројекцију краја историје уметности и ликовне критике). Још је Ежен Делакроа у свом Дневнику (Journal), који је писао од 1822. до 1863. године, уочио опасност од интелектуализације, технизације и концептуализације, уметност у којој ће мисаони елемент надвладати осећајни, инстинктивни, интуитивни и све остале. Концептуализација уметности подударила се са нестанком природе и природе уметности. Бела Хамваш, последњи велики европски мислилац, пред смрт је писао да му ничега на свету није жао, осим што неће више моћи да види, осети и помирише цвеће. Сва злоћудност нових медија огледа се у односу према природи. Док је сликан, цвет није био угрожен. Када је постао објекат са којим се нешто ради, то је био знак поремећености не само уметности већ и људскости, наговештај кризе. Уметност је почела да се сели у друге области које су јој биле стране – физику, хемију, медицину и генетику, што прља чисту уметност. Премда у уметности све реферира, скупља се и тежи ка њој, Њено Величанство Слика детронизује се већ више векова. Зашто је у вредносном смислу слика била тако високо постављена? Не зато што она подразумева лепоту јер, како историја показује, и ружноћа може имати неку од особина лепог, већ зато што је секундант истине. Из те перспективе лепота се мање угрожава (пост)модерним медијима, много више се из ње изгони истина. Као да се са сваким новим медијем уводе нове методе прогањања лепоте, још више доброте и истине. Нови медији су извештачени у сфери естетског и мисаоног и етички проблематични. Како утврдити критеријуме за нове медије, како доказати да је цигла изложена у галерији (а било је хиљаде таквих цигала у стотинама галерија) у истој вредносној равни са Леонардовом Мона Лизом? Револуционари француског студентског бунта из 1968. године поручивали су да је уметност само цигла бачена у лице полицајца. Није у новим медијима све лаж, мимикрија, миграција, смена, абдикација, контекстуализација, концептуализација, одустајање и одумирање. Сама лаж је основно полазиште. Једноставније речено, Дишанов писоар из 1917, иронично назван Фонтана, уметност је само у галерији, у одређеном тренутку и под одређеним условима, док је слика оно што јесте и на ђубришту. Једногласно планетарно кокодакање помахнитале ликовне теорије и критике доприноси разумевању нове уметности којој је таква подршка неопходна. Није тешко утврдити закономерност: што је уметност била слободнија и ближа човеку, то су јој мање били потребни посредници и тумачи. Ликовна критика и историја уметности појављују се након Француске револуције, када слабе везе између човека и Бога, човека и човека. Историјски, што уметност постаје лошија и безначајнија, то помоћна апаратура јача. Данашња уметност се и не може разумети без огромне помоћи ликовне критике, која све више постаје неопходна. Некада је прост народ на агори разумео директно обраћање највећих умова, а сада филозоф не разуме филозофа. Тако је и у свим другим духовним областима.
ГРЧЕВИТО ПОДУПИРАЊЕ ПРАЗНИНЕ
Драган Лубарда, београдски цртач древног кова, све такве појаве у уметности назвао је „понашање”, означивши их као „сценске” и идеолошке кретње у сфери естетског, без дубљег смисла. У данашњој ликовној теорији управо се „понашање” уводи као позитиван, легитиман, очекивани модел стваралаштва. Лубарда је посредно скренуо пажњу и на питање зашто веровати уметности нових медија. Није ли данас напуштено, непопуларно и неподржано сликарство последњи облик искреног, тачније истинитог у уметности, самим тим што није ничим изнуђено, нити медијски корумпирано. Нови медији, нови начини мишљења, нови приступи и идеологије су можда највише опустошили архитектуру. У току је пропадање ове древне уметности, криза куће, здања, станишта, самим тим и дома, породице и друштва. Куће су налик презервативима, транспарентне, мобилне и екранске, не за људске, већ за неке друге потребе. Та сада монструозна „уметност” (може ли се нешто у сфери естетског назвати уметношћу уколико је против човека), то силно преобраћење дома, ентеријера, у комбинацију перионице, апотеке, касапнице и луднице угрожава нешто темељно и елементарно као што је људска (и животињска) потреба да се дом стекне и да се у њему живи. Неки циник би приметио да је то због тога што је свиме овладано, дом је свуда, сва места на којима живе људи планетарно се повезују, цео свет постаје једна велика кућа, велики, последњи град, тачније затвор. Хана Арент је прва прорекла да ће будућност света бити логорашка, те да нико неће имати дом. Из тог онтолошког пакла, а не само са велике историјске дистанце, из постмодерне, чији нас жреци уче да је историја стигла до свог краја, да је мртва, те да је сад могуће само ретроспективно гледање, може се видети да пројекат модерне није успео и да не може успети. Данас на сцену ступа митологизација и ремитологизација једне парадигме, приче која се утопијски обећава и за коју се насилно, вештачки, припрема терен да буде последња велика прича, да у име ње одумру све остале. Антиесхатологија, унитарност, свет сведен на најмањи заједнички именитељ, посебно онај уметнички, свет егалитаран као у каквом постмодерном комунизму или паклу привида, не чини нове медије ни новим ни изузетним на ђубришту идеја. Оно што се не може превидети, заборавити, ни опростити, што уметност никада није допуштала, што ће садашњу корумпирати, подрити изнутра и гурнути је у још дубље кругове пакла постмодерног света, јесте крајња досада што се као задах шири из тела нове уметности која је телесно поставила готово као једини критеријум. Та ће досада можда, као некада у историји стилова, покренути плодоносне лавине револуција, тачније контрареволуција. Можда ће, уместо пепела и киселих киша, вејати снег за нека нова пролећа. Можда за Уметност још има наде. <
(Новембар-децембар 2005)
|