Архива 2005-2006 > Месечник |
ЖИВОТ И СМРТ: ПОЛИТИКА САХРАЊИВАЊА Речи и гробови
„Браћо Срби, ајде здраво. Примите моје честитке за добро обављен посао.” Биле су то последње речи Слободана Милошевића на тлу Србије. Изговорене су на Видовдан године 2001, тачно у седам увече, на хелиодрому Института за безбедност, на Бањици, у Београду. Бивши председник Србије и Југославије одмах потом уведен је хеликоптер и пребачен у базу SFOR-а у Тузли, а одатле авионом у притвор Хашког трибунала у Шевенингену. Следећа слика, скоро пет година касније: у среду, 15. марта 2006, у 15.50, редовним летом ЈАТ-а на линији Амстердам–Београд, „у запечаћеном металном ковчегу пресвученом у дрво”, Слободан Милошевић враћен је у Србију. Док је ковчег с његовим посмртним остацима стајао на непристојно дрљавом аеродромском возилу за пртљаг, и док се чекало да делегација за дочек приђе и превезе га у „приватну мртвачницу код железничке станице”, исте оне речи прошле су кроз многе главе: „Браћо Срби, примите моје честитке за добро обављен посао.” Између те две слике, и два ослушкивања те исте реченице, стало је вероватно најважније раздобље судбине тог необичног човека: раздобље потпуног освешћења и катарзе. Прекасно? За њега? За Србију?
СМРТНИ УДАРАЦ ТРИБУНАЛУ
Ма шта се догађало у Хагу 10. и 11. марта 2006. године, нема никакве дилеме: Слободан Милошевић је убијен. Све остало је питање методологије. Убијен је страшније него покојни премијер Србије Зоран Ђинђић. Није то био кобни тренутак, пуцњеви с једног или два места. Милошевић је убијан дуго и систематски, научно и процедурално, пред камерама, за пример свима, из дана у дан, од лета 2005. непрестано. У чињеници тог убиства готово да је свеједно да ли је убијан „немаром” или неким другим средствима. Милошевић је често указивао на то што се дешава. Чинили су то и његови правни саветници и независни лекарски тимови који су га прегледали. Све је било јасно. Гледао је у очи своје убице и показивао им да зна шта раде. „Фолира, како би отегао суђење и избегао пресуду”, саопштавали су. Од тренутка када су одбијене највише државне гаранције Русије за Милошевићево лечење у Москви, Хашки трибунал је пред целим светом преузео сву одговорност за здравље и живот тог човека, којег је већ пету годину држао заточеног не успевајући, према мишљењима независних стручњака, да озбиљно докаже страшне оптужбе којима га је теретио. Хашки трибунал није успео за све те године да донесе пресуду Милошевићу (иако је било планирано да се то оконча за две до две и по године, иако је пресуда била написана још пре оптужнице). Слободан Милошевић је својом смрћу у оваквим околностима заувек пресудио Хашком трибуналу, барем у оним очима које нису огледало потпуно помућеног разума и барем у оним главама које мисле историјски, а не пропагандно и политикантски. Својом смрћу задао им је смртни ударац, учинивши непобитно видљивим да се ради о циничној убилачкој машини. Машини за убијање људи, истине, вере у смисао морала у људском друштву и историји. Скаламерија под именом Хашки трибунал свакако ће наставити још неко време да постоји и ради, баш као и њени београдски састављачи спискова, али она дефинитивно више нема никакве везе са правом, у европском и свечовечанском смислу тог појма. Сада је то само потпуно огољени механизам бахате силе, корбач једног напрслог матрикса, који има покриће у правди и смислу таман онолико колико долар у златној подлози.
ИЗОСТАО КОРАК КА НОРМАЛНОСТИ
У новембру смо на овој истој страници, поводом Косова, записали о Милошевићу: „И ако неко од њега ипак направи хероја и мученика, биће то управо они који му суде што је уопште покушао, макар и катастрофално погрешно, да брани Косово.” И направили су. У чудном обрту судбине, Слободан Милошевић је умро као истински мученик и крштен човек, а у многим својим аспектима његова смрт има и призвук херојског. Независно од тога да ли се у оваквом мишљењу слажу или не, да ли успевају да не мешају унутрашњополитичке међусобице са метаполитичким димензијама овакве смрти бившег председника, сахрана Слободана Милошевића беше отворила могућност Србима да као заједница направе велики корак ка нормалности и помирењу. Најобичнија хришћанска уљудност била је довољна за нагли почетак оздрављења. Најобичније протоколарно самопоштовање државе било би важан доказ да она постоји. На жалост, са кључних политичких места и уљудност и самопоштовање су изостали. То је на испраћај посмртних остатака Слободана Милошевића извело бар двоструко више људи него што би их иначе било. Велики број њих са живим Милошевићем није се слагало. Има наде за Србију. <
(Април 2006)
|