СРБИЈА И ММФ: ПРИМОРАВАЊЕ НА ЛОША РЕШЕЊА

Принудна добровољност

Одговор на тобоже претеће питање шта је реална алтернатива оваквим реформама врло је једноставан, већ готов и проверен, спроведен у дело – модел примењен у Словенији, Чешкој и (после великог отрежњења) у Пољској. А тамо је урађено готово све потпуно супротно од онога што у Србији спроводе ММФ-ови „извршиоци локалних радова” угурани и у Ђинђићеву и у Коштуничину владу

Пише: Петар Ћирић

Као на крају сва­ког ле­та у проте­клих деценију и по, пљуш­те упозорења да улазимо у „врућу и неизвесну је­сен”. Синдикати се ко­ме­ша­ју, школ­ска година почиње преговорима и на­те­за­њем око штрајка, опозиција најављује из­боре као универзално решење. Да ситуација није та­ко смрачена, го­то­во да би се мо­гло рећи ка­ко је реч о малим јесењим социјално-политичким ритуалима. Међутим, ав­гу­стов­ско ошт­ро упозорење ММФ-а Кошт­уничиној влади, упозорење ко­је је опет имало тон претње и реторику ултиматума, ука­зу­је да је време за так­тику исте­кло и да су бар два-три цара дотерана до дувара. Од српске вла­де тражи се да без задрш­ке распарча и по врло неповољном мо­де­лу приватизује кључна јав­на предузећа, пре све­га Нафт­ну индустрију, те да пензиони систем „реформише” та­ко да ће се огроман број старијих грађана Србије с носталгијом сећати времена бом­бардовања 1999. Ако вла­да не покаже довољно ент­узијазма и хитрине, прети се бл­окирањем кредитних аранжмана и отписа ду­га Србије према Париском клу­бу у износу од 700 милиона евра, „заустављањем интеграционих процеса” и чиме све не. Барем у то­ме го­спо­да има широк редовни репертоар.

Кошт­уничина Вла­да је по­но­во су­о­че­на са тим да се упле­ла у игру у ко­јој се на­вод­но „не може учествовати делимично”, од­но­сно са чињеницом да је наследила изграђен од­нос са ММФ-ом у ко­јем се не рачуна на рационализам и обост­рани интерес не­го на по­слу­шност. Са друге стране, еко­ном­ска ситуација у земљи је из­уз­етно те­шка. Огромна пореска оптерећења и низ других еле­ме­на­та који погоршавају пословни амбијент, а та­ко­ђе уведени под притиском ММФ, довели су до пропасти велики број малих и средњих предузећа. Она велика ко­ја су имала перспект­иву углав­ном су већ распродата. Вишак од 37 милијарди динара у републичкој каси, којим се у ју­лу хвалио министар финансија као великим достигнућем, сто­га представља пирову по­бе­ду, јер није рез­ултат не­ка­квог тренда раста, не­го са­мо ефикаснијег (читај: бруталнијег) утеривања пореских ду­го­ва. Вишак прихода у бу­џе­ту праћен је па­дом производње, који је у ју­лу 2005, у од­но­су на просек 2004, износио целих 5,5 од­сто.

Поврх све­га, ове јесени у „приватизацију” улази имовина Вој­ске реално вредна, процењује се, око 8 милијарди долара и најбољи делови НИС-а који збирно вреде око 4 милијарде долара! Унутрашњи рат у влади и пратећим лобијима за кон­тролу над тим подухватима увелико траје, што ла­ко можемо видети по збивањима у врху ВСЦГ и НИС, тих „нових жртава реформи”.

ОРГАНИЗОВАЊЕ СПОНТАНОСТИ

По­сле ултиматума ММФ-а, уобичајено, у српској јавности су се лан­ча­но оглашавали економисти и аналитичари који никада не одмичу даље и дубље од формалистичких фраза те „међународне финансијске институције”, а заправо јед­ног од кључних инструмената америчког глобализма. Ради се, сликовито речено, о пу­кој резонаторској кутији портпарола ММФ-а. Функција тих иступа није да збиља анализирају, разјасне, укажу на могуће правце развоја до­га­ђа­ја, не­го да пла­ше, увијено прете, вежу руке онима који од­лу­чу­ју.

На супротне ста­во­ве осмелили су се, симптоматично, они протагонисти на јав­ној сцени којима је упадљиво ста­ло до подизања рејтинга у јавности, од­но­сно поверења у народу.

„Проблем је што се захтеви ММФ-а ов­де сле­по слу­ша­ју”, оце­њу­је економски аналитичар Не­бој­ша Медојевић, који слови као је­дан од најопаснијих могућих противкандидата Мили Ђукановићу у „постреферендумској” Црној Гори. „ММФ зах­те­ва да се национална добра продају великим светс­ким капиталистима. Не­ке земље, по­пут Пољске, Че­шке и Словеније, рекле су од­луч­но не том мо­де­лу. И Србија би мо­гла да не­што научи од њих. Државе ко­је су сле­по слу­ша­ле ММФ са­да спа­да­ју у ред најнеразвијенијих земаља! За­што НИС или велики елек­тропривредни и телекомуникацијски системи уоп­ште морају да се продају?”

Не­бој­ша Човић, који је изгледа озб­иљно загризао за опцију уједињења сво­је СДП са та­ко­ђе сво­јом (бившом) СПС и се­бе види као лидера те „но­ве левице”, био је још ошт­рији:

„Имали сте прилику да видите у медијима потпредседника Вла­де Србије Мирољуба Ла­бу­са ка­ко је хитно најавио спровођење реформи пензионог система и то већ у септем­бру. Ако је мислио на исти онај предлог који је, колико је мени по­зна­то, стигао из ММФ-а и који смо одбили, он­да те и та­кве реформе неће бити. Бар што се тиче СДП. Ми ту нећемо попушт­ати. Не знам какви су односи са ММФ-ом и да ли су и ка­ква обећања њима да­та, ја­сно је са­мо да ми нећемо прихватити реформу пензионог система у ко­јој ће систем од ММФ-а добити пролазну оце­ну, а пензионери у Србији поумирати од глади. Ле­по је оно што нам предлаже ММФ. Са­мо, не­ка то примени код се­бе.”

Ова­кве Човићеве изјаве, уз отворено супротст­ављање мо­де­лу „приватизације” (раз­бијања) НИС, сматра се, убрзале су разлаз између ње­га и Кошт­унице, те прелаз СДП у опозицију. Примедба да је Човић та­ко иступио из демагошк­их и популистичких разлога, у по­ку­ша­ју да поправи сво­ју ниску рејтинш­ку позицију, вероватно је тач­на, али није одговор на аргументе ко­је је он кон­зистен­тно изложио. Та­ко­ђе, ако та­кве изјаве поправљају рејтинг у јавности, он­да је више не­го ја­сно ка­кво је заправо већинско расположење народа.

МАЛА ЧЕЉУСТ, ВЕЛИКИ КОЛАЧ

Кошт­уничина позиција у ак­ту­ел­ној владајућој коалицији је парадоксална, што ће се ове јесени видети за ње­га болније не­го иначе. Вредности, модели и решења за ко­је се залажу ДСС и Кошт­уница лично битно се разликују од оно­га што ММФ, Свет­ска бан­ка и амерички изасланици намећу Србији. При том, у са­мој Кошт­уничиној влади све финансијске то­ко­ве, укључујући и монетарну политику, кон­тролишу отворени експоненти ММФ-а, политичари са минорном подршк­ом у јавности, али са изгледним на­став­ком каријере у „међународним финансијским институцијама” од­мах по губљењу власти у Србији. Ка­кав је од­нос тих људи према Србији, а ка­кав аранжман са страним фак­тором више не­го ја­сно види се по претходном слу­ча­ју Горана Свилановића, бившег ве­о­ма спорног министра спољних по­сло­ва СРЈ, да­нас берићетно удомљеног функционера Пак­та за стабилност Југоисточне Европе.

Унутар са­ме вла­де и ван ње, Кошт­уница је опкољен са бар три стране. О четвртој као могућем излазу не сме ни да размишља, било да под тим подразумева сопствени радикалан и (ако је нео­п­ход­но) са­мо­ста­лан иступ, било коалицију са радикалима или Тадићевим демократама. За­то ће пристати, правдајући то политичком целисходношћу, уверавајући и са­мог се­бе да он сушт­ински и није баш толико против, те да су разлике углав­ном у виђењу тем­па и методологије. Кошт­уничин део медијског апарата та­ко ће двоструко озвучити на­лет домаћих лобиста ММФ-а, „извршилаца локалних радова”, који ће све критичаре, клонећи се ма ка­квог аргументовања и ула­ска у принципијелну расправу,   оптужити за „подилажење народу”: „Са­мо критикују, а не ну­де никаква решења. Шта је реална алтернатива оваквим реформама? За­што то не кажу народу?”

Испод оваквих изјава оста­је шум прећутаног: „Ово не ваља, али морамо. Предалеко смо отишли овим пу­тем, повратк­а са­да не­ма.” Људски, то би се можда мо­гло разу­мети. Али, са становишта далекосежног државног и националног интереса, реч је о по­губ­ној политици чије ће те­шке последице – мно­ге од њих и непоправљиве – сносити мно­га на­ша долазећа по­ко­ле­ња!

ПОУКЕ РУСКОГ „УНУТРАШЊЕГ ГЛОБАЛИЗМА”

Иначе, одговор на тобоже збуњујуће питање шта је реална алтернатива оваквим реформама врло је јед­но­ста­ван, већ го­тов и проверен, спроведен у де­ло – мо­дел примењен у Словенији, Че­шкој и (по­сле великог отрежњења) у Пољској. А та­мо је урађено го­то­во све пот­пу­но супротно од оно­га што у Србији спроводе економски и финансијски „стручњаци” инфилтрирани и у Ђинђићеву и у Кошт­уничину вла­ду. Чак је и Русија, кренувши с Путином на пут радикалног опоравка и препорода, применила пот­пу­но супротна решења. Прихватила је принципе глобализма и одбила да распарчава сво­је компаније и корпорације. Напротив, спровела је „унутрашњу глобализацију”, направила соп­стве­не ме­га-корпорације у страте­шк­и важним доменима – пре све­га у нафт­ној и га­сној привреди, енергетици, вој­ној индустрији – а он­да су се оне као ве­о­ма моћан фак­тор појавиле на свет­ском тржиш­ту. Средња Азија је по­том по­но­во по­че­ла економски да се окреће Русији.

Имајући све ово на уму, који разум и какви разл­ози мо­гу оправдати раз­бијање Нафт­не индустрије Србије „на неколико фирми” и по­том брзу продају најбољих де­ло­ва, а остављање оних лошијих и заосталијих Србији на терет? Безумље, криминал, корупција, служење страном фак­тору а против очигледних и свима јасних националних интереса? <

(Септембар 2005)