Нација Online

• Претрага

Последња 3 броја

  • 18 - 20

  • 15 - 17

  • 11 - 14

Naslovna 18-20
Naslovna 15-17
Naslovna 11-14
Mедији у Србији у првој деценији XXI века?
 
Rastko

NSPM

Svetigora

Vitezovi

Dragos Kalajic

Arktogeja

Zenit

Geopolitika

Geopolitika

Сними ПДФШтампаПошаљи препоруку
Светови

 

ПРИ­ЛО­ЗИ ЗА ЕЗО­ТЕ­РИЈ­СКУ ИСТО­РИ­ЈУ „МЕ­ДИ­А­ЛЕ”

Не­ре­ше­не за­го­нет­ке
Или­је Савића

 

У свом уну­тар­њем кру­гу, „Ме­ди­а­ла” је би­ла ве­ли­ка ме­та­фи­зич­ка по­тра­га. Ис­тра­жи­ва­ње нај­у­да­ље­ни­јих гра­ни­ца и нај­о­па­сни­јих пу­те­ва. Нај­та­јан­стве­ни­ја лич­ност ме­ди­ал­не пу­сто­ло­ви­не био је сва­ка­ко Или­ја Са­вић, фи­ло­зоф и пси­хо­лог, „ми­стик из сен­ке”. По­зна­вао је и „мед” и „алу”, све­тлу и там­ну стра­ну све­га, „ма­ги­ју екс­тре­ма”. Пре­суд­но је ути­цао на Шеј­ку, али и још не­ке ве­ли­ка­не срп­ске умет­но­сти дру­ге по­ло­ви­не XX ве­ка. Оста­вио је зна­ко­ве крај пу­та, али не и кључ за њих. Оти­шао је млад и остао нео­т­кри­вен

 

Пи­ше: Де­јан Ђо­рић

 

Ли­ков­на гру­па „Ме­ди­а­ла”, осно­ва­на 1958. го­ди­не (са по­че­ци­ма у 1952), ка­сни­је пре­ра­сла у по­крет, ука­зу­је се као нај­зна­чај­ни­ји срп­ски до­при­нос европ­ској кул­ту­ри у XX ве­ку. Ње­но име је про­грам, кључ за раз­у­ме­ва­ње не са­мо ме­ди­ал­них де­ша­ва­ња. Исто­ри­ја „Ме­ди­а­ле” мо­же се вред­но­ва­ти из пер­спек­ти­ве ме­да и але, је­дин­ства су­прот­но­сти, или, ка­ко би Ми­ро Гла­вур­тић ре­као, „ма­ги­је екс­тре­ма”.

До­ло­рес Ча­ће, цр­на му­за, осо­ба из сен­ке, са­свим дру­га­чи­ја од екс­клу­зив­не Ру­ски­ње Оље Ива­њиц­ки, упи­та­ла се ка­ко је и за­што „Ме­ди­а­ла” иш­чу­па­ла окулт­ну жи­лу. У по­за­ди­ни те упи­та­но­сти је ми­стич­ни жи­вот ове же­не. До­ло­рес Ча­ће је би­ла струч­њак за пси­хо­ло­ги­ју, ко­ју је за­вр­ши­ла да би по­мо­гла сво­ме бра­ту. Ка­да јој је по­ну­ђе­но да, уз Ма­ри­ју Чу­ди­ну, на­пра­ви успе­шну књи­жев­ну ка­ри­је­ру, од­лу­чи­ла се за ано­ним­ност и спа­ли­ла све сво­је пе­сме. Са­чу­ва­на је са­мо јед­на, са сим­бо­лич­ним на­зи­вом „Чи­ма­то­ри­ја” (што зна­чи гро­бље), об­ја­вље­на 1964. у ча­со­пи­су Де­ло, уз Ви­ди­ке гла­си­лу ме­ди­ал­них те­о­ре­ти­ча­ра. Пе­ва­ла је о смр­ти, чем­пре­си­ма и па­клу, као ма­ни­ри­сти. Њен мла­ђи брат Тит­ко Ча­ће, сли­кар-ме­та­фи­зи­чар, пи­сац ро­ма­на о „Ме­ди­а­ли”, по­лу­део је и убио се. Ње­но име До­ло­рес зна­чи ту­га. Умр­ла је не же­ле­ћи да се ле­чи.

Би­ла је су­пру­га фи­ло­со­фа и пси­хо­ло­га Или­је Са­ви­ћа (ро­ђе­ног 1936), при­ја­те­ља Ле­о­ни­да Шеј­ке, во­ђе и јед­ног од осни­ва­ча „Ме­ди­а­ле”. Ста­но­ва­ли су без де­це у ма­лом ста­ну у Бир­ча­ни­но­вој ули­ци у Бе­о­гра­ду. Шеј­ка је го­ди­ну да­на жи­вео код њих, а на ћо­шку те згра­де био је бе­лом бо­јом пре­ци­зно ис­пи­сан знак ☓ или Ан­дри­јин крст, је­дан од нај­че­шћих сим­бо­ла на Шеј­ки­ним ра­до­ви­ма. Из је­згра око Или­је Са­ви­ћа и Ле­о­ни­да Шеј­ке из­ни­кло је окулт­но под­зе­мље Бе­о­гра­да. Шеј­ка је про­шао кроз низ ђа­вол­ских ис­ку­ше­ња ко­ја је опи­сао у тек­сто­ви­ма „Град (ис­тра­жи­ва­ње па­кла)”, „Ис­ку­ше­ње све­тог Ан­то­ни­ја (од­ло­мак из би­бли­је па­кла)” и „При­руч­ник ве­шти­це”.

У Бе­о­град је та­да до­шао Ми­ро Гла­вур­тић, ми­стик, де­мо­но­лог, цр­тач и сли­кар, веч­но по­де­љен из­ме­ђу ма­ри­јан­ског и ђа­вол­ског прин­ци­па. Он је Тит­ка Ча­ћеа увео у ми­сте­ри­је ка­то­ли­ци­зма, што је по не­ким ту­ма­че­њи­ма код мла­дог сли­ка­ра иза­зва­ло ха­лу­ци­на­ци­је и ре­ли­ги­о­зно лу­ди­ло (прем­да Гла­вур­тић то сма­тра не­тач­ним). Исто­ри­ја „Ме­ди­а­ле” је ње­на ме­та­фи­зи­ка из­ме­ђу два су­прот­ста­вље­на али и ускла­ђе­на по­ла.

 

ИГРЕ И ИС­КУ­ШЕ­ЊА

 

„Ме­ди­а­лу” и Шеј­ку пра­ти зла коб. Тај­ну је на­чео још Игор Ва­си­љев, сли­кар, син ру­ских сли­ка­ра-еми­гра­на­та, ан­ђе­о­ски леп мла­дић, ко­ји је сли­као нај­мор­бид­ни­ја де­ла у срп­ској умет­но­сти. Са ше­сна­ест го­ди­на је осно­вао тај­но дру­штво за уби­ство пред­сед­ни­ка Ти­та, а са два­де­сет шест по­ги­нуо под не­раз­ја­шње­ним окол­но­сти­ма. Ње­го­ви при­ја­те­љи би­ли су Да­до Ђу­рић и ар­хи­тек­та Пре­драг Ри­стић. Тих го­ди­на цве­та­ло је цр­но плем­ство, хтон­ски, цр­но­ма­гиј­ски, окулт­ни un­der­gro­und ве­ли­ких от­пад­ни­ка од но­мен­кла­ту­ре, фор­ми­рао се круг про­клет­ни­ка, хе­ре­зи­јар­ха и ми­сти­ка. Цр­ни про­ро­ци су из сво­јих по­дру­ма и са сво­јих та­ва­на ку­ца­ли на вра­та Евро­пе и исто­ри­је. Гла­вур­тић је пи­сао: „‘Un­der­gro­und’ ка­да иза­ђе из зе­мље као из ини­ци­ја­тич­ке пе­ћи­не, за­ко­ни­то­шћу ин­вер­зи­је, бу­де уз­диг­нут.”

У уни­вер­зу­му „Ме­ди­а­ле” сна­жно је афир­ми­са­на там­на стра­на. „Ме­ди­а­ла” има свој Ноћ­ник и сво­је ноћ­ни­це. За ње­ну исто­ри­ју, есте­ти­ку и има­ги­на­ци­ју од ве­ли­ке ва­жно­сти је цр­но­ма­гиј­ски свет. По­ја­вљу­ју се двој­ни­ци, има­ги­нар­ни са­стан­ци, уго­во­ри, спи­ско­ви, нео­бја­шњи­ви до­га­ђа­ји и низ ко­ин­ци­ден­ци­ја. „Све­му се при­да­је ми­стич­но зна­че­ње”, бе­ле­жи Оља Ива­њиц­ки у Днев­ни­ку 1957. го­ди­не. Ка­же да се­бе са­ња „про­вид­ну, ви­дим крв про­вид­ну и све жи­ли­це ко­је ли­че на плућ­не ка­пи­ла­ре”.

Ми­ро Гла­вур­тић у пе­сми „De mor­ti­bus” пе­ва о мр­тви­ма: „Мр­тва­ци ме­ђу со­бом во­де раз­го­во­ре пу­сте / као де­ца се ра­ду­ју из­ла­сци­ма сун­ца / Они не мо­гу јед­ну реч по­ште­но да из­у­сте / Они се се­ле у леп­ти­ре; они се кри­ју у тра­ви”. Чла­но­ви „Ме­ди­а­ле” оп­сед­ну­ти су смр­ћу. Гла­вур­ти­ћев псе­у­до­ним је Ло­ба­њић. У про­ло­гу Књи­ге о Те­у­ти Оља Ива­њиц­ки пи­ше: „Мо­је че­ти­ри лич­но­сти чи­не его.” То су Те­у­та, Те­тис, Ка­ли­о­тис и Зе­у­кис. У јед­ном спек­та­клу-хе­пе­нин­гу, 1966, спа­ли­ла је хи­пер­ре­а­ли­стич­ку лут­ку-двој­ни­цу. Шеј­ка је сво­ју лич­ност по­де­лио на че­ти­ри: кла­си­фи­ка­тор, ста­ти­чар за­ду­жен за пи­та­ња ко­смо­го­ни­је и фи­зи­ке; Рег Тал­бот (Tal­bott), фо­то­граф за­ду­жен за ре­ги­стра­ци­је, ра­ди ква­зи­фо­то­гра­фи­је; Ле­он Леш, ге­о­лог и сли­кар, за­ду­жен за ге­о­ло­ги­ју; Ле­он ван Кис (Кре­а­ци­ја иза Син­те­зе), сли­кар и пе­сник, не­ко ко тра­жи За­мак. Гла­вур­тић је от­крио да је Тал­бот био моћ­ни маг из епо­хе др Џо­на Ди­ја. На стра­ни­ца­ма ру­ко­пи­са о „Ме­ди­а­ли” по­ја­вљу­је се Гла­вур­ти­ћев двој­ник Wal­ter Ego. Ми­лић од Ма­чве је се­би да­вао име­на: Па­три­јарх па­три­јар­ха у сли­кар­ству, Хе­ли­о­цен­трич­ни, Ле­де­ни, Срп­ски бар­ба­ро­ге­ни­је, Ко­стур Ра­до­ва­нов, На­чел­ник срп­ских вам­пи­ра и Сли­кар не­ба и зе­мље. „Ме­ни се сви­ђа ри­јеч из­род, јер ја је­сам не­ки из­род. Је­ди­ни на­чин да се сли­ка и да се чо­вјек осе­ћа сло­бод­ним је да бу­де не­ки из­род”, ка­же Да­до Ђу­рић.

Ко су Бал­та­зар, Гру­пу­лекс, Yrse, Кар­лекс, Тал­бот, Ле­он Леш, Ле­о­нард Са­рап? У че­му је тај­на двој­ни­штва и ме­ди­јум­ни­штва, тај­них зна­ња и ди­ја­бо­ли­зма?

Шеј­ка је оста­вио уго­вор скло­пљен са Гру­пу­лек­сом, пре­ма ко­ме се оба­ве­зао да за свог на­ру­чи­о­ца на­пра­ви јед­ну сли­ку – Ин­фер­нал­ни ол­тар. Гла­вур­ти­ћу се та­да по­ве­рио: „Знаш ли да имам уго­вор са ђа­во­лом?!” Ле­та 1956. Оља Ива­њиц­ки и Шеј­ка су упра­жња­ва­ли „ве­жбе на да­љи­ну”, знат­но пре зва­нич­них па­ра­пси­хо­ло­шких екс­пе­ри­ме­на­та са екс­тра­сен­си­ма. Шеј­ка је кла­си­фи­ко­вао „еле­мен­те ди­ја­бо­лич­ких атри­бу­та Л. Ш.: љу­ска, струк­ту­ра, фла­ша ал­хе­ми­ча­ра, ва­ку­ум, пор­тре­ти, де­струк­то­ри, пре­де­ли Хер­ца, сат­ни ме­ха­ни­зам, че­ти­ри по­ља, од­ли­ке но­ћи, зве­зда­но не­бо, под­зем­на во­да, леб­де­ња, хер­ба­ри­јум, ће­ле-ку­ла, екс­пан­зи­ја мр­ље, ор­би­та, зид пред­ве­чер­ја, по­кло­пац ин­ста­ла­ци­о­ног уду­бље­ња, ру­ше­ви­не бу­на­ра, из­вор Ана­хе­рон­та, два­де­сет еле­ме­на­та ко­ји пли­ва­ју у цр­ном про­сто­ру.” Сва­ка од ових ре­чи сре­ди­шти Шеј­кин жи­вот и де­ло.

 

ИНИ­ЦИ­ЈА­ЦИ­ЈЕ ЛЕ­О­НИ­ДА ШЕЈ­КЕ

 

Ми­стик Или­ја Са­вић био је нај­бо­љи Шеј­кин при­ја­тељ. У ње­му је Шеј­ка на­шао лич­ност ду­хов­но и ин­те­лек­ту­ал­но рав­ну се­би, мо­жда и над­моћ­ни­ју. По обра­зо­ва­њу пси­хо­лог, он је у „Ме­ди­а­лу” увео Ви­ли­је­ма Блеј­ка, иде­ју о ти­гру и низ до та­да не­по­зна­тих фи­ло­со­фа, езо­те­ри­ча­ра и ал­хе­ми­ча­ра. Књи­ге је ре­дов­но до­ба­вљао из Бри­та­ни­је и по­се­до­вао ве­ћу би­бли­о­те­ку на­сло­ва на ен­гле­ском. Као све­док и са­у­че­сник, Дра­гош Ка­ла­јић је­ди­ни је оста­вио не­ке по­дат­ке о Шеј­ки­ном и Са­ви­ће­вом ул­ти­ма­тив­ном езо­те­ри­зму. Ци­ти­ра­мо Ка­ла­ји­ћа inex­ten­so:

„На том ме­сту, пред ина­че по мно­го че­му ениг­ма­тич­ном лич­но­шћу Или­је Са­ви­ћа, отва­ра се про­стор про­бле­ма без по­у­зда­них чи­ње­ни­ца, про­стор жи­вог пе­ска и чак езо­те­ри­је; ула­зак у про­стор езо­те­ри­је, по уче­њу езо­те­ри­зма, мо­же би­ти бре­ме­нит опа­сно­сти­ма. Или­ја Са­вић је ра­дио на ре­ша­ва­њу јед­ног фун­да­мен­тал­ног, фи­ло­соф­ског, ме­та­фи­зич­ког про­бле­ма ко­је је зах­те­ва­ло, ка­ко је сам че­сто го­во­рио, чи­тав људ­ски век. Умро је ве­о­ма млад. Иза се­бе је оста­вио хер­ме­тич­ке озна­ке свог ра­да ко­је је, ми­сли­мо, не­мо­гу­ће де­ши­фро­ва­ти услед не­до­стат­ка ко­дек­са ши­фри. Или­ју Са­ви­ћа смо упо­зна­ли ве­о­ма дав­но, ско­ро исто­вре­ме­но кад и Шеј­ку, у на­шој три­на­е­стој-че­тр­на­е­стој го­ди­ни. Чи­нио нам се као не­ко би­ће са дру­ге пла­не­те, та­да; као не­ки маг, са­тан­ског осме­ха ко­ји нас је тад чак пла­шио. Ни­смо успе­ва­ли да од­го­нет­не­мо зна­че­ње и сми­сао ње­го­вих ре­че­ни­ца, ни­ти смо по­зна­ва­ли име­на ми­сти­ка, езо­те­ри­ка, ме­та­фи­зи­ча­ра, ал­хе­ми­ча­ра, ко­је је ци­ти­рао. Тек мно­го го­ди­на доц­ни­је, тек на­кон смр­ти Или­је Са­ви­ћа, те ре­че­ни­це и та име­на, до­бро уре­за­ни у ме­мо­ри­ју, до­би­ја­ли су раз­ја­шње­ње кроз на­шу лек­ти­ру или обра­зо­ва­ње, за ко­је се ка­же да во­ди са­зна­њу да се ни­шта не зна. За са­да, у окви­ру ове пре­ми­се по­све­ћи­ва­ња де­лу Ле­о­ни­да Шеј­ке, мо­же­мо ре­ћи да су про­бле­ми, основ­ни про­бле­ми Или­је Са­ви­ћа и Ле­о­ни­да Шеј­ке, у су­шти­ни би­ли иден­тич­ни, прем­да је Или­ја Са­вић те про­бле­ме схва­тао у ис­кљу­чи­во чи­стим, ме­та­фи­зич­ким или фи­ло­соф­ским тер­ми­ни­ма (...). На­кон смр­ти Или­је Са­ви­ћа, Ле­о­нид Шеј­ка је имао тре­нут­ке соп­стве­не де­пер­со­на­ли­за­ци­је, од­но­сно иден­ти­фи­ка­ци­је, са Или­јом Са­ви­ћем. По­сто­ји, у при­лог зна­ча­ја раз­ма­тра­ња од­но­са из­ме­ђу Или­је Са­ви­ћа и Ле­о­ни­да Шеј­ке, и јед­на се­ри­ја фо­то­гра­фи­ја њи­хо­вог ри­ту­а­ла ини­ци­ја­ци­је у ‘Ca­dis’. Обо­је, као и онај ко их је сни­мио, брат Или­је Са­ви­ћа, мр­тви су. По­сто­ји и јед­на чуд­на ко­ин­ци­ден­ци­ја да­ту­ма смр­ти све тро­ји­це. На том ме­сту, тре­ба за­у­ста­ви­ти пут са­зна­ња. Не­ке пе­ча­те не тре­ба сло­ми­ти. Мо­же­мо са­мо упо­зо­ри­ти на кла­сич­но упо­зо­ре­ње езо­те­ри­ста: сва­ки ма­гиј­ски ри­ту­ал, по­што бу­ди си­ле пси­хи­зма, бу­ди та­ко­ђе и опа­сно­сти, јер се по­кре­ну­те, осло­бо­ђе­не си­ле, мо­гу отрг­ну­ти од кон­тро­ле и окре­ну­ти про­тив оног ко их по­кре­ће. При­су­ство ма­гиј­ског еле­мен­та у ини­ци­ја­ци­ји Ле­о­ни­да Шеј­ке ипак не мо­же ни­ти је мо­гло да ути­че на, у осно­ви хри­шћан­ску (или па­ра­хри­шћан­ску, про­то­хри­шћан­ску), мо­рал­ну ква­ли­фи­ка­ци­ју ње­го­вог де­ла. Ле­о­нид Шеј­ка је де­лио уве­ре­ње Бо­дле­ра и Ге­но­на да се нај­ве­ће лу­кав­ство ђа­во­ла са­сто­ји у то­ме што нас је ус­пео уве­ри­ти да не по­сто­ји. Шеј­ка је свој жи­вот по­све­тио не са­мо пу­ту ка Бо­гу, већ и бор­би про­тив Ђа­во­ла. То мо­же об­ја­сни­ти и мно­ге об­ли­ке ње­го­вог све­тов­ног ан­га­жо­ва­ња јер је у до­ми­нант­ним со­ци­јал­ним фе­но­ме­ни­ма и ор­га­ни­за­ци­ја­ма са­вре­ме­ног до­ба на­слу­ћи­вао ин­кар­на­ци­је са­тан­ског прин­ци­па.”

 

У ПО­ТРА­ЗИ ЗА ЦЕН­ТРОМ

 

Го­ди­не 1966. умро је мла­ди Или­ја Са­вић а за­тим и ње­гов брат Ду­шан, не­ду­го по­том, 15. де­цем­бра 1970, и Шеј­ка. Убр­зо по­сле Шеј­ке умр­ла је и ње­го­ва дру­га су­пру­га, исто­ри­чар­ка умет­но­сти Ана Чо­лак-Ан­тић, ко­ја је во­ди­ла га­ле­ри­ју „Гра­фич­ки ко­лек­тив”, ме­сто оку­пља­ња ме­ди­а­ли­ста. То се до­го­ди­ло из­не­на­да, као да јој је не­што екс­пло­ди­ра­ло у гла­ви.

До­ло­рес Ча­ће го­во­ри­ла је о про­це­су ко­ји се по­на­вља ка­да су у пи­та­њу не­ки чла­но­ви „Ме­ди­а­ле”. На по­след­њој фо­то­гра­фи­ји са Ка­ла­ји­ћем, не­ко­ли­ко да­на пре смр­ти, Шеј­ка има не­при­род­но ве­ли­ку гла­ву. Умро је од ра­ка у цен­трал­ном де­лу мо­зга. У „При­руч­ни­ку ве­шти­це” још по­чет­ком пе­де­се­тих по­ми­ње „гла­ве у ко­ји­ма на­ра­ста ту­мор”. Та­кву фор­му је не­пре­кид­но пре­ци­зно исли­ка­вао ис­пред зи­до­ва на сво­јим ком­по­зи­ци­ја­ма, а пре­у­зео ју је од Да­ли­ја. Ис­под сли­ка се пот­пи­си­вао као Ле­он Леш. Пра­во пре­зи­ме ње­го­вог оми­ље­ног фи­ло­зо­фа Ни­ко­ле Ку­зан­ског је Кребс. До­дај­мо да су од исте бо­ле­сти умр­ли Или­ја и Ду­шан Са­вић, Шеј­ка, До­ло­рес Ча­ће, Све­то­зар Са­му­ро­вић, Ми­лић од Ма­чве и Дра­гош Ка­ла­јић. Ка­ла­јић је от­крио ма­те­ма­тич­ку пра­вил­ност да­ту­ма смр­ти Или­је Са­ви­ћа, ње­го­вог бра­та и Шеј­ке али, упла­шен, ни­је хтео ти­ме да­ље да се ба­ви. Ни­је био упо­знат са прак­тич­ном стра­ном ове по­ги­бе­љи.

Као и про­грам­ски на­зив „Ме­ди­а­ле”, лич­ност Или­је Са­ви­ћа има и сво­ју све­тлу стра­ну, ве­ро­ват­но нај­ду­хов­ни­ју у тој гру­пи. Тај ти­хи пра­ти­лац „Ме­ди­а­ле”, при­вр­же­ник и ту­мач из по­за­ди­не, о ко­ме се ве­о­ма ма­ло зна, још 25. ма­ја 1959. на­ја­вио је (пре­ма за­пи­су у чу­ве­ној ме­ди­ал­ној књи­зи УРК) „осно­ву и по­че­так (иде­ју) свог цен­трал­ног спи­са”. Са­вић је у „Ме­ди­а­лу” унео (ка­ко Ка­ла­јић ми­сли) кључ­ни по­јам сре­ди­шта, иде­ју је­згра као упо­ри­ште и сми­сао овог по­кре­та. По­де­ље­ност са­вре­ме­не умет­но­сти и раз­је­ди­ње­ност мо­дер­ног чо­ве­ка на­ли­ку­ју екс­пло­зи­ји, Са­вић је за­ми­слио и по­ку­шао да оства­ри обр­нут про­цес, им­пло­зи­ју ко­ја во­ди ка цен­тру. Шеј­ка је о ње­му пи­сао: „Он је от­крио тај­ну: ре­ши­ти сво­ју ми­крон­ску си­ту­а­ци­ју, то је пут да се иза­ђе из про­ла­зног. По­сле пре­ду­гих, за да­на­шње вре­ме не­схва­тљи­во са­ве­сних ис­пи­ти­ва­ња, ње­го­ва гра­ђе­ви­на је по­ста­вље­на на чвр­сте те­ме­ље, а она је већ ви­дљи­ва јер то ни­су те­ме­љи већ је­згро”.

 

ПУТ КА ЗАМ­КУ

 

Иза Са­ви­ћа су оста­ли са­мо не­у­глед­ни днев­ни­ци ко­ји још ви­ше до­во­де у не­до­у­ми­цу. Реч је о не­ко­ли­ко све­шчи­ца у ко­ји­ма пре­о­вла­ђу­ју бе­ли­на или пра­зне стра­не, на мар­ги­ни по не­ки за­пис, део ре­че­ни­це, тач­ка на сре­ди­ни ли­ста, кру­жни­це и ко­се цр­ти­це. То је нај­за­го­нет­ни­ји спис у ме­ди­а­ли­стич­кој би­бли­о­те­ци, ко­ји „Про­све­та” ни­је мо­гла да об­ја­ви ма­да је ан­га­жо­ва­ла Шеј­ку и До­ло­рес Ча­ће да га при­ре­де. Ма­ну­скрипт је са­др­жао и за­др­жао тај­ну а ње­го­во об­ја­вљи­ва­ње би се све­ло на лич­не ко­мен­та­ре при­ре­ђи­ва­ча и јав­но не­ра­зу­ме­ва­ње. У пи­та­њу је јед­на од нај­чу­де­сни­јих, или­јин­ских ду­хов­них аван­ту­ра у но­ви­јој ин­те­лек­ту­ал­ној исто­ри­ји, уну­тра­шња спе­ле­о­ло­ги­ја, по­ни­ра­ње и увре­ме­ња­ва­ње ко­је је тра­ја­ло де­се­так го­ди­на, рад на се­би до­сто­јан нај­ра­зви­је­ни­је – бу­ди­стич­ке пси­хо­ло­ги­је.

Они ко­ји су до­ла­зи­ли у су­срет са тим ру­ко­пи­сом обра­ћа­ли су па­жњу на ње­гов по­јав­ни из­раз али, ка­ко је упо­зо­ри­ла До­ло­рес Ча­ће, пред­ста­вље­не сли­ке и ре­чи су ско­ро не­бит­ни. Иза Или­је Са­ви­ћа ни­је оста­ло ни­шта осим крат­ких за­бе­ле­шки, све­де­них из­ра­за, тра­го­ва на пу­ту ка ве­ли­кој уну­тра­шњој син­те­зи. Био је то са­мо под­сет­ник за не­што што је тре­ба­ло да се до­го­ди у бу­дућ­но­сти, с оне стра­не ма­те­ри­јал­ног. Са­вић је от­крио Шеј­кин За­мак на свој на­чин, ал­хе­миј­ско „ве­ли­ко де­ло”, нај­чи­сти­ју бит сре­ди­шта Ме­ди­а­ле ка ко­јој је те­жио. Оста­ле су са­мо ви­дљи­ве ве­жбе овог екс­цен­трич­ног ми­сли­о­ца, при­пре­ме за су­шта­стве­ну фор­му­лу ко­ја ће об­је­ди­ни­ти жи­вот и смрт, као Бо­р­хе­со­ва тач­ка Алеф. Као код свих ве­ли­ких учи­те­ља, не­ви­дљи­во и не­из­ре­ци­во кључ­но ути­чу на ствар­но, та­јан­стве­на ме­та­фи­зич­ка исто­ри­ја „Ме­ди­а­ле” нај­пот­пу­ни­ји из­раз про­на­ла­зи у Или­ји Са­ви­ћу и ње­го­вој уну­тра­шњој ду­хов­ној гра­ђе­ви­ни.<

 

Објављено: субота, 3. октобар 2015, 21:15h

 

(Извор: „СРБИЈА – Национална ревија”, Београд, број 44, 2012, www.nacionalnarevija.com)

 

***

Реч­ник езо­те­риј­ских пој­мо­ва

Мо­гао би се са­ста­ви­ти реч­ник кључ­них езо­те­риј­ских пој­мо­ва и за дру­ге чла­но­ве „Ме­ди­а­ле”, ка­ко је то за Гла­вур­ти­ћа ура­дио Бран­ко Ку­кић. „Ме­ди­а­ла” има сво­је при­вр­же­ни­ке и след­бе­ни­ке, од ко­јих не­ки ис­тра­жу­ју фе­но­ме­но­ло­ги­ју двој­ни­штва. За бе­ле­же­ње ме­ди­ал­них окулт­них де­ша­ва­ња ни­је без зна­ча­ја ко­ин­ци­ден­ци­ја на ко­ју је ука­зао Дра­гош Ка­ла­јић. Зид про­сто­ри­је у ко­јој је уби­је­на цар­ска по­ро­ди­ца Ро­ма­но­вих био је иша­ран ка­ба­ли­стич­ким зна­ци­ма. По­ред њих је оста­вљен нат­пис Бал­та­зар, име гру­пе пре не­го што ју је Гла­вур­тић на­звао „Ме­ди­а­ла”.

 

***

Ри­ту­ал, ка­пут, љу­шту­ра

Са­вић и Шеј­ка су кра­јем пе­де­се­тих или по­чет­ком ше­зде­се­тих го­ди­на (са­да је не­мо­гу­ће тач­но утвр­ди­ти) уче­ство­ва­ли у цр­но­ма­гиј­ском ини­ци­ја­тич­ком ри­ту­а­лу, у ко­ме је кључ­ни зна­чај има­ло обла­че­ње цр­них са­коа њи­хо­вих умр­лих оче­ва. У до­ку­мен­та­ци­ји Са­ви­ће­ве су­пру­ге До­ло­рес Ча­ће са­чу­ва­на је фо­то­гра­фи­ја овог ри­ту­а­ла а по­се­ду­је је Сло­бо­дан Ши­јан, њен дру­ги су­пруг. Сни­мио ју је из­гле­да по­зна­ти умет­нич­ки фо­то­граф др Ми­о­драг Ђор­ђе­вић. Ка­пут или са­ко је­дан је од кључ­них сим­бо­ла Шеј­ки­ног сли­кар­ства, цр­тао га је и у све­де­ној фор­ми, као љу­шту­ру, оклоп или омо­тач, че­сто пред­ста­вљао. Љу­шту­ре и љу­спи­це су је­дан од бит­них сим­бо­ла ме­ди­ал­не есте­ти­ке, ва­жне и за сли­кар­ство Ми­ха­и­ла Ђо­ко­ви­ћа Ти­ка­ла, Да­да Ђу­ри­ћа и Љу­бе По­по­ви­ћа.

 

Коментари >>
 
Nacija

Светлосна упоришта Драгоша Калајића

Број 18-20

Број 15-17

Број 11-14

Архива 2005-2006


Нација Online :ПочетнаСветови Нерешене загонетке Илије Савића