Нација Online

• Претрага

Последња 3 броја

  • 18 - 20

  • 15 - 17

  • 11 - 14

Naslovna 18-20
Naslovna 15-17
Naslovna 11-14
Mедији у Србији у првој деценији XXI века?
 
Rastko

NSPM

Svetigora

Vitezovi

Dragos Kalajic

Arktogeja

Zenit

Geopolitika

Geopolitika

Сними ПДФШтампаПошаљи препоруку
Визионари

 

НЕОБИЧНИ ПИСАЦ ЛАЗАР КОМАРЧИЋ (1839–1909), „ЗАБОРАВЉЕНИ ПРОМЕТЕЈ СРПСКЕ КУЛТУРЕ”

Једна поново упаљена звезда

 

Увек је ишао испред свог времена и савременика, неиспитаним стазама, плаћајући цену која се за то мора платити. Увек превисоку, понекад страшну. Написао је први српски научнофантастични роман. Међу првима у Србији, по узору на Артура Конана Дојла и Вилкија Колинса, писао је детективске романе. Као уредник, дао је велики допринос модернизацији српске штампе и први увео праву научну рубрику. Ближи се и сто десета годишњица његове смрти. Крајње је време да овај јединствени стваралац добије место које објективно заслужује у српској култури

 

Пише: Марко Танасковић

 

Крај XIX и почетак XX века представља нарочито узбудљиво време за српску државу и културу. Док се млада српска држава суочавала са бројним изазовима, како споља, тако и изнутра, а српско друштво убрзано приближавало европским грађанским стандардима, српска култура пролази кроз један од својих „златних периода”: долази до ослобађања велике стваралачке енергије у свим уметничким дисциплинама, књижевна сцена нарочито буја, пишу се велика дела и стасавају неки од највећих писаца и песника савремене српске књижевности.

Међу њима посебно место заузима Лазар Комарчић — писац, новинар и уредник, занатлија, учитељ и угоститељ, једна од оних свестраних, прометејских фигура каквом би се подичиле и много богатије и веће културе од наше. У своје време незаслужено оспораван и ниподаштаван, Комарчић је данас у Србији практично сасвим заборављен, а његово дело избрисано је из историјских и књижевних читанки. Чини се да је коначно, скоро читав век након његове смрти, дошао тренутак за превредновање његовог комплетног књижевног дела и препознавање његовог заслуженог места у историји српске културе.

Лазар Комарчић је увек ишао испред свог времена и утабавао нове стваралачке стазе, због чега је често плаћао цену неразумевања која је резервисана за истинске иноваторе и пионире. Међу првима у Србији писао је детективске романе по узору на Конана Дојла и Вилкија Колинса, а у историју је ушао и као аутор Једне угашене звезде, првог српског научнофантастичног романа. Осим тога, као уредник у Виделу и бројним другим часописима, дао је велики допринос модернизацији српске штампе: запошљавао је стране дописнике и стручне сараднике, промовисао истраживачко новинарство и, нарочито, научно-популарне чланке и студије.

Као и у случају многих великих уметника и бројних сународника, Комарчићев животни пут није био посут ружама. Рођен је 9. јануара 1839, у селу Глогу, у прибојској општини која се још увек налазила под турском влашћу. Стицајем околности, принуђен је да побегне са породицом у Србију, у Ваљево, где учи терзијски занат. Након тога се сели у Београд, где ради као занатлија и у слободно време похађа гимназију. Жеља за образовањем и знањем била је код младог Комарчића толико јака да он често гладује када нема посла, само да би наставио школовање.

Нажалост, за време турског бомбардовања Београда 1862, он бива рањен и остаје без прстију на десној руци (сем палца и малог прста), тако да је принуђен да напусти занат. Успева да научи да пише левом руком и полаже учитељски испит, након чега једно време ради у просвети.

Жеља за динамичнијим животом и сестрина молба доводе га у Шабац, где преузима вођење градске кафане. Кафана, то свето место где су се деценијама кројиле српска политика и књижевност, постаће његова инспирација за писање и стварање, јер ће га изложити свом богатству различитости људских нарави и судбина. Он ће касније то искуство назвати „својим универзитетом”, јер му је омогућило да из прве руке сагледа „све што је болесно и здраво у животу једног народа”. Иако инвалид, као добровољац учествује у оба рата Србије и Турске 1876-77.

 

КОСМИЧКА СОЦИЈАЛНА ПРАВДА

 

Након тога улази у новинарство и ради у неколико часописа пре него што постаје главни уредник Видела (1882–1896), листа тада владајуће партије и једног од најзначајнијих часописа тог доба. Иако се у младости залагао за социјалистичке и либералне идеје, доласком на уредничко место Комарчић прави велики заокрет и прилази напредњацима Милутина Гарашанина (његовом оцу Илији посветио је свој роман Једна угашена звезда).

У својим текстовима, он неуморно агитује за национално јединство и залаже се за то да се чује глас обичног човека из народа — сељака, занатлије, калфе, паланчанина. Због тога стиче велике симпатије у чаршији, а кретање у кругу учених људи и политичара користи за непрекидно усавршавање и стицање образовања (научио је руски и француски језик, како би могао читати велике романе тог доба). Такође, у српску штампу први уводи научну рубрику, Из науке, коју сам пише и у којој на приступачан и разумљив начин објашњава најновија научна достигнућа.

У књижевност закорачује крими романом Драгоцена огрлица, написаним по узору на стране детективске приче које су излазиле у тзв. свескама за грош, и то као већ формиран и зрео аутор (имао је 41 годину када је писао ово дело). Иако смештен у Француску, овај обимни роман је очигледно био инспирисан скандалом око поништења тестамента великог донатора Илије Коларца. У овом, као и другим крими романима — Два аманета (1983), Просиоци (1905) — уочљива је способност аутора да изађе из ограничавајућих оквира жанра, пре свега вештином писања и композицијом, али и социјалном тематиком, филозофским мислима и научним подацима.

Такође, већ тада се могло закључити да је за Комарчића један од главних циљева писања да забави читаоца — нешто што је српска академска и књижевна елита одувек сматрала кардиналним грехом. Други циљ Комарчићеве прозе био је скретање пажње на проблеме социјалне правде, односно покушај да се кроз критику унапреди раслојено друштво, да укаже и опише муку сељака и лицемерје богаташа. То се најбоље види у Комарчићевом другом роману Бездушници, који је био амбициозно замишљен као српски пандан Игоових Јадника, али никада није завршен.

Највећи успех Комарчић постиже романом Разорени ум (1893), за који чак добија награду Српске академије и који је накнадно уврштен у списак 100 најбољих српских романа у историји. Ово најамбициозније и најсложеније Комарчићево дело говори о Вањи, студенту филозофије, великом проучаваоцу Канта, који машта о нечему што је и Комарчићева страст — о васиони. Бежећи од љубавне патње, он размишља о постанку космоса, али то двоје, „девојка и васиона, узнемиравају његову душу и мало по мало помућују његов ум”. Овде се већ назире заметак идеја и поступака који ће до краја развити у Угашеној звезди.

 

ПРЕДОСЕЋАЊЕ НОВОГ ДОБА

 

Ако су му и склоност ка петпарачким жанровима, попут крими романа, још и могли опростити, високи академски кругови никако нису били спремни да пређу преко онога што је дошло после. Појава научнофантастичног илустрованог романа Једна угашена звезда (1902), који је Комарчић написао у позним годинама, доживљен је као прворазредни инцидент и недопустива ексцентричност. У то време у свету, његови савременици Жил Верн и Херберт Џорџ Велс стварају оно што ће касније бити препознато као научна фантастика, док у домаћој литератури и даље царује романтичарски реализам. Ипак, мора се рећи и да Комарчић није био баш сасвим усамљен — Драгутин Илић, брат српског песника Војислава Илића, још је 1889. написао научнофантастичну драму После милион година.

Комарчић је, као и многи интелектуалци, предосетио долазак новог доба. Данас нам то изгледа наивно и далеко, али једна од омиљених тема за разговор у образованим круговима с краја XIX века је и Дарвинова теорија еволуције. Ако се све мења и усавршава — да ли то важи и за свемир?

Главни протагониста Једне угашене звезде је један београдски љубитељ астрономије који ће на починак поћи под утиском популарног предавања из ове научне дисциплине, одржаног у Грађанској касини. Успут, болно је свестан незнања и површности већине слушалаца које је тамо видео — трговци, чиновници, људи окренути сопственим малим проблемима. У сну му се изненада укаже дух славног научника Лапласа који његово астрално тело води у праву свемирску одисеју, откривајући и објашњавајући му успут велике астрономске тајне и чудеса.

Ово пионирско дело, написано под јаким утицајем француског астронома Камија Фламаријона, имало је пре свега просветитељски и едукативни задатак, приближавајући малтене све најновије космолошке теорије и податке просечном читаоцу, а онда их ради забављачког ефекта надограђујући у фантастичну причу. Роман обилује егзактним подацима — удаљеностима, величинама и запреминама планета, сунаца и сазвежђа, трајањима обданица и година, описима периода еволуције, хемијских и физичких процеса, поткрепљених графикама небеских тела, праисторијске флоре и фауне. Иако аутор не успева у потпуности да „оживи” научне чињенице и да их повеже у течну и узбудљиву причу, те самим тим роман може бити помало тежак и досадан савременом читаоцу, ово ванредно храбро дело „остаје споменик мислима и сањарењима једне душе која је, измучена на Земљи, тражила утеху међу звездама”.

У време писања Једне угашене звезде и непосредно након тога Комарчић је живео на рубу егзистенције. Престанак излажења Видела гурнуо га је у сиромаштво и немаштину, а династичка смена даље доприноси његовој изолацији јер је у јавности био означен као присталица куће Обреновића.

Комарчић је и пре тога прошао кроз велике трагедије; као врло млад остао је сироче, а доживео је и да сахрани двоје своје деце. Уништен тешким радом и сталном бедом, умро је 9. јануара 1909, тачно на свој седамдесети рођендан. Заједно са њим умрла је и српска научна фантастика, која је васкрснула тек крајем седамдесетих година прошлог века.

Године 1981. групица заљубљеника у SF оснива Друштво љубитеља научне фантастике у Београду и даје му име по Лазару Комарчићу. Све то се дешава након што су аутори попут Артура Кларка, Роберта Хајнлајна и Исака Асимова учинили научну фантастику изузетно популарним и признатим књижевним жанром; у своје време Комарчићеви покушаји да својим сународницима отвори нове хоризонте нису наишли на одјек, али су нас, свесно или не, заувек повезали са светским током. Због тог оствареног континуитета, али и због других великих достигнућа у књижевности и новинарству, овај оригинални и непретенциозни стваралац заслужује да буде враћен на почасно место које му припада.<

 

(Извор: „СРБИЈА – Национална ревија”, Београд, број 4, 2007, www.nacionalnarevija.com)

 

Објављено: недеља, 17. април 2016, 19:03h

 

Коментари >>
 
Nacija

Светлосна упоришта Драгоша Калајића

Број 18-20

Број 15-17

Број 11-14

Архива 2005-2006


Нација Online :ПочетнаВизионари Једна поново упаљена звезда