КРАТКА ИСТОРИЈА ОСАМОСТАЉИВАЊА И ГЛОБАЛИЗАЦИЈЕ МОНЕТАРИСТИЧКИХ ЦЕНТАРА МОЋИ (1)

Спој силе и опсене

Измештање ингеренција за емитовање новца из руку државе, оличења заједнице, у руке приватних банкара, почев од Енглеске с краја XVII века, довело је до далекосежних последица. Банкари су почели да стварају фиктивну монету, нереални папирни новац без покрића, којим су „куповали” реалне драгоцености и реалне плодове труда огромног броја људи и народа. Данас државе од централних банака, које су већином приватне, траже дозволу чак и за ковање ситниша. „Банкари” су организовани кастински, у затвореним круговима. Док експоненти планетарног финансијског лобија настављају да систематск­и заузимају фотеље политичара, ниједан политичар не може да допре до места за одлучивање у блиндираним па­ла­тама нов­ца

Пише: Марио Консоли

Да­на­шње информатичко и забављачко друш­тво карак­терише ап­со­лут­на површно­ст вести, све бројнијих, бржих, у „реалном времену”, али са све ма­ње садржаја, об­ја­шње­ња сушт­инских узрока, пошт­ених и дугорочних предвиђања последица.

А публика се задовољава тим бом­бардовањем ћорцима, ниш­та више не тражи, не поставља питања, дресирана да бу­де пасивни прималац. За­то се де­ша­ва да велика средства информисања мо­гу ла­ко да мистификују, прикрију, преобрате историјске истине, до­га­ђа­је, политичке ситуације и ту­ма­че­ња чињеница.

Ми, пак, који смо слободни или тражимо да бу­де­мо слободни људи, и даље размишљамо, трагамо, по­ку­ша­ва­мо да схватимо узрок ствари, уверени да нисмо стигли на „крај историје”, већ да проживљавамо са­мо је­дан од тамних и теш­ких периода историје ко­ја ће се још вековима формирати, стварати и обнављати, следећи траг цивилизације ко­ја јој је претходила.

Желимо да се ов­де осврнемо на два питања ко­ја сматрамо нео­п­ход­ном припремом за разумевање са­да­шњег историјског тренут­ка:

• Ко одређује монетарну политику, да­кле привреду?

• Колику подршк­у има политички режим – демократија – на­мет­нут све­ту као образац „добра”, нужан да цивилизовани народи сед­ну за заједнички сто?

ВЛАСНИШТВО НАД МО­НЕ­ТОМ

Термин „pe­cu­nia” (но­вац – прим. прев.) етимолошки потиче од латинског „re­cus”, што значи ов­ца, а то је била древна јединица мере ко­ја је коришћена да регулише размену, баш као што термин „sa­la­rio” (пла­та – прим. прев.) потиче од речи „sa­le”, од­но­сно со, ко­јом су не­ка­да плаћани рад и најважније потрепшт­ине. Мо­не­та се рађа као поједностављени систем за олак­ша­ње размене и за мерење бо­гат­ства. По­што је бо­гат­ство у ствари збир добара и производа не­ке заједнице, мо­не­та би требало да бу­де власништ­во те заједнице, да­кле народа, а ње­но ко­ва­ње и кон­трола би требало да бу­ду за­да­так државе. Количина мо­не­те у оптицају логично би требало да бу­де јед­на­ка вредности бо­гат­ства у том тренут­ку, од­но­сно вредности некретнина, покретнина, потрошних вредности и опреме употребљене у производњи.

Држава би морала стал­но да бди над тим да се тај од­нос одржи: ако се бо­гат­ства повећавају, она ће пропорционално да повећава обим ва­лу­те у оптицају или, ако се сма­њу­ју, она ће да сма­њу­је количину нов­ца.

Инфлација и дефлација, да­нас раширене и штет­не, представљају са­мо неуравнотеженост између роба на тржиш­ту и количине нов­ца у оптицају.

Да­кле, ради очу­ва­ња стабилности ку­пов­не моћи не­ке мо­не­те, била би потребна кон­трола равнотеже између бо­гат­ства и нов­ца у оптицају, али би морало са­мо држава да бу­де надлежна за ту функцију, јер је она успостављена да ради за добро заједнице. Бан­ке су, пак, измишљене и оформљене да се постигне добит кроз финансијске шп­екулације, а најплоднији терен за та­ко не­што је нестабилност, инфлација и дефлација. Да­кле, изгледа очигледно да ка­да се деси, као да­нас, да је кон­трола економије поверена банкарском све­ту, стабилност ку­пов­не моћи мо­не­те по­ста­је илузија. А последице та­квог ста­ња се сте­пе­на­сто умножавају и об­у­хва­та­ју све аспек­те живота заједнице.

На пример, ка­да не­ка држава по­ста­не носилац остварења де­ла од јав­ног зна­ча­ја, расте бо­гат­ство којим та заједница може да располаже, да­кле легитимно је и економски исправно да се повећа количина мо­не­те у оптицају да би се платила реализација тог де­ла. Ненормално је да у не­кој нацији има потребе за новим јавним радовима и новим социјалним услу­га­ма, а да се од­у­ста­је од њихове реализације због не­до­стат­ка фон­до­ва, па се та­ко још стварају и нови незапослени.

Езра Па­унд је написао: „Рећи да не­ка држава не може да следи сво­је циљеве због не­до­стат­ка нов­ца исто је што и рећи да не мо­гу да се праве путеви због не­до­стат­ка километара.”

Да­кле, није држава та ко­ја ку­је но­вац, нису вла­де те ко­је од­лу­чу­ју о монетарној политици и власништ­во над нов­цем није приписано народу.

То је стварност и крајња тач­ка јед­ног ду­гог пу­та који је за­по­чео великим греш­кама у прошло­сти, временом утемељеним.

ХРОНИКА ОЧЕКИВАНЕ ПРЕВАРЕ

За време владавине Виљема III Оранског, 1694, јед­на група финансијера на че­лу са Вилијамом Патерсоном, позајмила је милион и две­ста хиљада фунти ен­гле­ској влади са годишњом ка­мат­ном сто­пом од 8 од­сто. Краљ је, да би добио за­јам, дао Патерсоновој банци овлашћење да може да штам­па папирни но­вац – који се та­да звао „бан­ко­но­та” – у износу који одговара позајмљеној суми. Да­кле – поред то­га што је била власник капитала од ко­га је добијала ка­ма­те – бан­ка је имала и фик­тивну монетарну ма­су (ко­ја није одговарала никаквом реалном бо­гат­ству) са ко­јом је мо­гла да се упусти у плодотворне финансијске операције и да да­је зај­мо­ве на ко­је је узимала но­ве ка­ма­те.

За ен­гле­ску вла­ду ко­ја није штам­па­ла сво­је бан­ко­но­те – што би било једноставније и економски ма­ње опа­сно – по­чео је дуги и бе­скрајни низ ка­ма­та ко­је је требало уплаћивати банци, а у ен­гле­ској привреди је омогућено циркулисање нов­ца без под­ло­ге којим су реализоване нелегитимне финансијске операције.

На жалост, енглески пример су наредних ве­ко­ва следиле скоро све вла­де све­та, чиме су омогућиле да се до­ђе у са­да­шњу ситуацију у ко­јој ниједан народ није власник мо­не­те ко­ју користи и у ко­јој су сви дужници приватних ба­на­ка ко­је ку­ју но­вац.

Бан­ке су по­че­ле, чим су на­ста­ле, да стварају фик­тивну мо­не­ту – мислимо на огромну ма­су виртуелног нов­ца који да­нас циркулише по све­ту – започевши та­ко ко­ло­сал­ну превару на ште­ту народа. Наиме, не треба никада заборавити да су рад, производња, некретнине и покретнине, од­но­сно реално бо­гат­ство, це­на ко­јом људи морају да пла­те коришћење нереалног папирног нов­ца, створеног ни из че­га.

Ка­да су бан­ке по­че­ле да чу­ва­ју у трезорима вредности ко­је су грађани хтели да им повере, из сигурносних разлога, омогућиле су тим истим грађанима да по­пу­не „бо­но­ве о цесији” за те драгоцености да би се они користили као облик плаћања. Ради се о прапочецима савременог че­ка.

Банкар је приметио да је тежња оно­га ко је де­по­но­вао вредности била усмерена више на уште­ду не­го на крат­корочно коришћење добара: са­мо 10 од­сто се налазило у обрту. Да­кле, сматрао је, тач­но, да неће мно­го да ризикује ако створи, ради сво­га коришћења, потврде о плаћању за износ јед­нак са 90 од­сто вредности депонованих у сво­јој банци. Те признанице су од­мах коришћене да би се да­ле позајмице са ка­ма­том и да би се уче­ство­ва­ло у плодоносним финансијским ак­тивностима.

Да­нас смо отишли мно­го даље. Но­вац који је стари банкар нелегитимно створио – по­што он није власник депонованих средстава – увек су гарантовала постојећа добра. Међутим, са­да се он штам­па без икакве гаранције и без икаквог ограничења, а на то се на­до­ве­зао и виртуелни елек­тронски но­вац. Ма­са нов­ца, у његовим разним облицима, ко­ја са­да циркулише по све­ту и ко­ја се користи за сва­ко­ја­ке финансијске трансакције, ше­зде­сет пу­та је већа од ма­се ко­ја се користи за размену роба.

Још не­што је важно подвући: ка­да би народ стварно био власник мо­не­те, она би, у тренут­ку ње­ног ко­ва­ња, требало да припада држави, а не, као што се да­нас де­ша­ва, да бу­де дуг државе. Штавише, монетарна вредност се рађа из чињенице да народ прихвата и користи но­вац, а не за­то што је не­ко смислио да га штам­па. Ка­да би банкар штам­пао но­вац на пу­стом острву, ка­кву би он имао вредност?

ОПЉАЧКАНИ НАРОДИ, ОБЕЗВЛАШЋЕНЕ ДРЖАВЕ

Упркос то­ме, централне бан­ке, а то су приватне бан­ке, стварају мо­не­ту задужујући народ и, што је превара над преварама, стављају га у биланс под позицијом „пасива”, упркос то­ме што им је једини трошак ко­шта­ње папира, бо­ја и штам­пе.

Мо­не­та се позајмљује држави и бан­ка­ма који морају да пла­те ка­ма­ту на те операције.

Та игра је толико уиграна да нико не поставља питање ње­не неиз­бежности.

Ипак, догодиле су се и не­ке ствари са другачијим предзнаком, до­га­ђа­ју се и да­нас. Држава уистину ку­је метални но­вац, у својим ковницама – реч је о износима који су мали за папирну ма­су нов­ца – а у прошло­сти су штам­па­не у Италији и бан­ко­но­те од 500 лира као „државна новчаница са легалним то­ком”. Грађани сва­ка­ко нису уочили ту чињеницу, као што не увиђају ни оно што се односи на новчиће ко­је да­нас ку­ју, у ери евра, разне државе, иако у износима који су строго одређени од стране Централне европске бан­ке. Да­кле, стигли смо на врхунац инверзије: са­да држава мора да тражи од банкарских власти овлашћење да ку­је но­вац и то за ма­ле износе – чист ситниш – а није обрнуто, баш као што се догодило у Ен­гле­ској 1694, ка­да је за­по­че­та ду­га историја велике монетарне преваре.

Да­кле, због че­га држава не би мо­гла да штам­па папирни но­вац и да та­ко оду­зме ту могућност приватним бан­ка­ма? На тај начин би се афирмисао монетарни суверените­т, јед­на­ко фун­да­мен­та­лан за сло­бо­ду не­ког народа као што је то и територијална, вој­на и политичка сло­бо­да.

То­мас Џеферсон, амерички председник од 1801. до 1808. рекао је тим по­во­дом: „Верујем да су банкарске институције опасније за на­шу сло­бо­ду од непријатељских војски. Већ су до­шле до­тле да су по­ста­ле нов­ча­на аристо­кратија ко­ја изазива вла­ду. Могућност емитовања нов­ца морала би им бити од­у­зе­та и враћена народу, ко­ме с правом и припада. У ствари, моћ да се производи мо­не­та морала би бити да­та са­мо држави, ко­ја би је пу­шта­ла у оптицај према својим потребама.”

Ухваћене у сте­гу банкарске уце­не, вла­де су приморане да плаћају та­кве ка­ма­те да оне озб­иљно утичу на билансе њихових народа. Порези ко­је грађани морају да плаћају, уме­сто да финансирају јав­не радове, служе да се исплаћују и те ка­ма­те. Да­кле, за пу­те­ве, во­до­во­де, болнице и све оста­ле структ­уре потребне заједници, држава је приморана да тражи но­ве позајмице, на ко­је сви морамо да плаћамо банкарску ка­ма­ту.

Реч је о бесмисленој и са­мо привидно неиз­бежној ситуацији. Било би довољно да држава поч­не да ку­је но­вац и све би било решено. Многи су назрели ту ситуацију, али нико до са­да није ус­пео да рашири ту идеју до те мере да се створи коле­кт­ивна свест, нужна за радикалну по­бу­ну, ни је­дан политичар није ус­пео да ак­тивира алтернативне мере а да се не суко­би – на соп­стве­ну ште­ту – са великим силама ко­је вла­да­ју све­том.

Два америчка председника, прилично оспоравана из других разлога, поку­шали су тај преокрет.

Абрахам Линколн је штам­пао „банк­но­те Сједињених Држава”, ко­је су на­зва­не, по сво­јој боји, „gre­en­backs” и нису биле оптерећене ка­ма­та­ма ко­је треба плаћати банци. Сви зна­ју да је Линколн убијен 1865. године. Понеки историчар доводи у ве­зу убицу, Џо­на Вилкија Бу­та, са породицом Ротш­илд.

Џон Ф. Кенеди је по­ку­шао не­што слично – не­ке банк­но­те неоптерећене ка­ма­та­ма штам­па­не у ње­го­во време још су у циркулацији – али иницијатива није ду­го трајала због оно­га што се десило у Да­ла­су 1963. године.

ПАРАЗИТИ ПРОТИВ ЗАЈЕДНИЦЕ

„Сињорађо” (право господара, господарина – прим. прев.) је некадашњи термин у Италији којим је озна­ча­ва­на на­кна­да ко­ју су тражили некадашњи владари да би гарантовали, својим ликом утиснутим на мо­не­те, чистоћу и тежину зла­та и сребра. Наиме, сваки грађанин је мо­гао да од­не­се у ковницу драгоцени ме­тал и да га претвори у но­вац, а владар је задржавао, као на­док­на­ду, одређени проценат ме­та­ла.

Оно што се да­нас назива „монетарним приходом” у ствари је са­мо облик не­ка­да­шњег „сињорађа”.

Ако би не­ка државна уста­но­ва преузела бригу о штам­па­њу нов­ца, ње­го­вој дистрибуцији, кон­тролисању де­ло­ва­ња ба­на­ка, било би више не­го легитимно да се установи порез за покривање трошк­ова потребних за добар рад те уста­но­ве.

Али, димензија модерног „права господара” иде да­ле­ко изнад обичног пореза. Монетарни приход не­ке емисионе бан­ке на­ста­је из разлике између износа ка­ма­та уз­етих по осно­ву емитованог папирног нов­ца позајмљеног држави и мањим бан­ка­ма, те ко­шта­ња – заиста у хиљадитима – папира, бо­је и штам­пе коришћених за производњу нов­ца.

Ка­да би емисиона уста­но­ва била државна проблем би био релативан, пре све­га јер не би било ка­ма­та ко­је плаћа држава. Ка­квог смисла би имало, по државу, да се тражи ка­ма­та од се­бе са­ме? Затим, радило би се о добити ко­ја би увек припадала заједници, по­што оста­је у рукама државе. Монетарни приход, од­но­сно добит из по­сло­ва­ња не­ке емисионе бан­ке, дели се, пак, свим „учесницима”, ни ма­ње ни више не­го што се де­ша­ва у нормалном акционарском друш­тву.

Али, проблем ве­зан за природу централних ба­на­ка није толико проблем квалификације добити и њихова дистрибуција – уоста­лом, у неким земљама, да би се умањили еф­ек­ти растућег утицаја монетарног оптерећења, предвиђен је и повраћај одређеног процента „господареве на­кна­де” – колико моћ над монетарном политиком и над це­лом националном економијом ко­ја на­ста­је као последица прерогатива својствених емисионој банци: утврђивање есконт­не сто­пе, монетарна и кредитна политика, да­ва­ње зај­мо­ва, итд. То су политички прерогативи у слу­ча­ју ка­да је реч о државној банци, али се они, у слу­ча­ју приватних ба­на­ка, од­но­се на интересе економских и финансијских центара који најчешће и нису национални.

Да­кле, емисионе бан­ке су приватне бан­ке.

И ту се стиже до по­губ­ног кључног питања: ка­квог смисла имају, на овом сте­пе­ну, из­борни рез­ултати, ако ниједан кандидат, по­што је изабран, не може да има кон­тролу над инструментима нов­ца и економије? Ка­кву политику развоја може да планира не­ка вла­да ако не зна ни колико ће да ко­шта но­вац у ње­ној соп­стве­ној земљи?

На тај начин је ко­нач­но раскинута и по­след­ња пуп­ча­на врпца између централне бан­ке и политичке моћи.

И не са­мо то. Утицајне личности из монетарног све­та, незадовољне сво­јом ап­со­лут­ном аутономијом ко­ју су освојиле, деценијама су се на­ме­та­ле на све арогантнији начин као кон­торлори, че­сто и управљачи политичког све­та.

Увек је реч о политичким успонима који никада нису произашли из из­борних рез­ултата, већ су плод алхемије власти на­ста­ле у пот­пу­ном презирању народне воље. Ле­па демократија!

СТВАРНА УЛО­ГА ЕВРА

Стварањем евра и Централне европске бан­ке ствари су се погоршале. Аутономија банкарског све­та је оја­ча­ла и удаљеност ме­ста на којима се од­лу­чу­је и где се управља испунили су атмосферу подозрењем и тајновито­шћу у по­гле­ду монетарног и еко­ном­ског све­та.

То је кастински проблем. Зна­чај­не функције се де­ле строго унутар истог затвореног круга, ме­ђу недодирљивима из националних централних ба­на­ка. Функције у Централној европској банци ко­је су у надлежности вла­да, по ста­ту­ту, морају да се да­ју „осо­ба­ма са признатим ста­ту­сом и професионалним искус­твом у монетарном и банкарском сект­ору”. И док људи из ба­на­ка настављају да систематск­и заузимају фотеље политичара, ниједан политичар не може да уђе у блиндиране па­ла­те нов­ца.

Не­ма министра или премијера, нити председника републике или монарха који имају власт, неоспоривост и трајање функције ка­кве имају председник или руководилац Централне европске бан­ке. ЦЕБ да­је обавезујућа „упут­ства” вла­да­ма, утврђује сто­пе и монетарну политику и ниједна политичка власт не може у то да се ме­ша.

А народ? Све је даљи, све је потчињенији. Баш ле­па демократија! Ана­лог­на је прича о другим централним бан­ка­ма у другим земљама Европе и све­та. Најаутономнија, најнезависнија и најсрамније приватна је несумњиво америчка Бан­ка федералних резерви. Пом­но се чу­ва тај­на о власништ­ву над њом, а тајни су и састанци ње­ног руководства. Али, видљива је ње­на без­обз­ирна и ефикасна моћ у САД и у све­ту.

Гертруда Ку­ган је написала: ‘За­кон о Банци федералних резерви дао је међународним банкарима ап­со­лут­ну кон­тролу над америчким банкарским системом, а самим тим и над свим привредним ак­тивностима.”

Чак и у комунистичким режимима, у пот­пу­ној кон­традикцији са марксистичким идеолошки­м дик­татима, емисионе бан­ке су па­ле у руке међународних банкара. „Гос­бан­ка”, со­вјет­ска емисиона бан­ка је 1937. године приватизована и у управни одбор је ушао јеврејско-амерички мултимилијардер Арман Хамер.

Да­кле, централне бан­ке, од­но­сно оне ко­је штам­па­ју папирни но­вац у разним земљама све­та, приватне су и власници су у већини друге бан­ке и велики међународни финансијери.

Али, ако свет политике, ако вла­де, шефови држава, министри трезора и економије не­ма­ју одлучујући глас о питању есконт­них сто­па, монетарних стратегија, о условима за зај­мо­ве, међународним кредитима, разменама, берзама, ко је тај ко управља свим тим сложеним све­том бројки, економских предвиђања великих и малих интервенција усмерених да на одлучујући начин утичу на живот свих народа? <

(Септембар 2005)

(2) Добро познати тајни управљачи

(3) Повратак народном новцу