ЧЕТИРИ ОД ЗАДЊИХ ПЕТ СРПСКИХ ВЛАДА ПОЉЕ КУЛТУРЕ ПРЕПУСТИЛО ЕКСТРЕМНИМ ИДЕОЛОШКИМ НЕПРИЈАТЕЉИМА

Удављени у плићаку

На­су­прот рас­про­стра­ње­ним марк­си­стич­ким и ли­бе­рал­ним сте­ре­о­ти­пи­ма, мно­ге пре­суд­не бит­ке да­нас гу­бе се или до­би­ја­ју на по­љу кул­ту­ре, а тек по­том на по­љу по­ли­ти­ке и еко­но­ми­је. По­ли­тич­ка кла­са у Ср­би­ји и да­ље ис­по­ља­ва не­ра­зум­но пот­це­њи­ва­ње зна­ча­ја кул­ту­ре у бит­ним сфе­ра­ма др­жа­ве, по­ли­ти­ке и на­род­ног жи­во­та. Чак и до­бро­на­мер­ни део ак­ту­ел­не вла­сти су­сто­пи­це по­на­вља ка­та­стро­фал­не гре­шке сво­јих прет­ход­ни­ка и чи­ни да срп­ска на­ци­о­нал­на кул­ту­ра уве­ли­ко би­ва сро­за­на на ни­во пот­кул­ту­ре и фол­кло­ра у соп­стве­ној зе­мљи

Пише: Богдан Десница

СЛИКАР ЖЕЉКО ТОНШИЋ, УСПРАВАН И НЕПОКОЛЕБЉИВ У РУШЕВИНАМА ЕВРОПСКЕ УМЕТНОСТИ

Изабрани ратник лепоте

„Још волим ја, још просипам недужну светлост, крв своју, за те” (Едит Ситвел)

Пише: Дејан Ђорић

ЦЕН­ТАР ЗА ИЗ­У­ЧА­ВА­ЊЕ ТРА­ДИ­ЦИ­ЈЕ „УКРО­НИ­ЈА”

Поглед ка врховима

Да је жив, сматрају у овој необичној издавачкој кући, Езра Па­унд не би са­ве­то­вао: „Бој се Бо­га и иди­о­ти­зма плеб­са!” Говорио би: „Бој се Бо­га и иди­о­ти­зма псеудоелите!”

НАЦИЈА ПРЕС

СРП­СКО КЊИ­ЖЕВ­НО-ФИ­ЛО­СОФ­СКО ДРУ­ШТВО „ФИ­ЛО­КА­ЛИ­ЈА”

Ле­по­то­љу­бље те­шких вре­ме­на

„Кул­ту­ра је­сте по­ље где се во­ди по­след­ња и ве­ли­ка бит­ка за ду­ше љу­ди и све тва­ри, па ти­ме и за уста­ја­ње и оп­ста­ја­ње (у исто­ри­ји) и обо­же­ње (оп­ста­ја­ње у Веч­но­сти!) европ­ског чо­ве­ка и европ­ских на­ро­да, као не­за­ме­њи­вих бо­ја у ду­ги бо­го­чо­ве­чан­ства. Бор­ба про­тив олов­ног по­кр­о­ва си­му­ла­кру­ма мон­стру­о­зне си­ве ду­ге ,ро­бо­то­чо­ве­чан­ства’ где би из зе­ва до­са­де ве­ли­ког као це­ла пла­не­та иза­шао ђа­во”

НАЦИЈА ПРЕС

DARK SIDE OF THE FORCE *

Sympathy for the devil**

Jед­на ко­мич­на апо­ка­лип­са

„Looks suspicious, but veeeeeery deliciosus.” ***

ре­чи Хо­ме­ра Симп­со­на,

док пре­ми­шља да ли да за јед­ну кроф­ну про­да сво­ју ду­шу ђа­во­лу

Пише: Вук Деветак

УЗ АПЕЛ ЗА ПОМОЋ У ОБНОВИ МИЛЕШЕВЕ, ЈЕДНЕ ОД НАЈВЕЋИХ ЕВРОПСКИХ СВЕТИЊА

Откуд на мени твоје очи, Анђеле брате

Пролазила многа царства, епохе, војске, мењале се космичке констелације, језици, барјаци, али милешевски Бели Анђео оста у свом продорном миру, показујући десном руком празан гроб са плаштаницом: „Васкрсао је!”

Пише: Бода Марковић

ДРА­ГОШ КА­ЛА­ЈИЋ (1943-2005)

По­след­њи Хи­пер­бо­ре­јац

Пр­ви ин­тер­вју „НА­ЦИ­ЈЕ” био је по­след­њи ин­тер­вју Дра­го­ша Ка­ла­ји­ћа. Оти­шао је пет ми­ну­та на­кон по­но­ћи, тек за­по­че­тог 22. ју­ла. И тај по­след­њи по­ло­жај са ове стра­не, иако не­по­врат­но из­гу­бљен, бра­нио је задивљујуће ду­го, опо­вр­га­ва­ју­ћи прог­но­зе струч­ња­ка, ку­ка­вич­ку ло­ги­ку, ра­чу­ни­це не­до­стој­них. И у том по­след­њем ча­су др­жао је лек­ци­ју, ону нај­ва­жни­ју, оста­вља­ју­ћи при­мер ко­ји све­тли. Био је ту­мач ва­тре, принц ва­тре, ви­тез ва­тре. И оти­шао је у ва­тру

Пише: Бранислав Матић

УЗ КЊИГУ „СРПСКА ДЕЦА ЦАРСТВА” ДРАГОША КАЛАЈИЋА

Атентат на равнодушност

Главни јунак овог провокативног и супериорног романа зове се: српско национално питање

Пише: Златко Красни

ОТ­КРИ­ЋЕ СВЕ­ТЛО­СТИ КОД МИ­ЛА­НА КА­ША­НИ­НА

Напредни конзервативизам

Сво­јим из­у­зет­ним обра­зо­ва­њем и от­ме­но­шћу, ор­ган­ским спа­ја­њем врхунског срп­ског и врхунског европ­ског, са­мо­по­што­ва­њем и са­мо­по­у­зда­њем, сна­гом да без роп­та­ња из­др­жи те­шке не­прав­де и кле­ве­те, не гу­бе­ћи при том свој пут и не из­не­ве­ра­ва­ју­ћи сво­ју иде­ју – овај великан културе пред­ста­вља узор ка­кав нам је да­нас по­треб­ни­ји не­го икад

Пи­ше: Дра­ган Ћир­ја­нић

ДА ЛИ ЈЕ СЛИКАРСТВО ПОСЛЕ 2000. МОГУЋЕ

Криза човека, не уметности

Живимо у епохи потпуне техничке корумпираности човека. Хероји и уметници срозани су у техничаре и „беле оковратнике”, а до­ми­нира мо­дел им­пе­ри­ја­ли­стич­ког из­во­за аме­рич­ке ви­зу­ел­не кул­ту­ре, гла­му­ра, еро­ти­ке и три­ви­јал­но­сти. Али сувише су пожурили они који су прогласили крај слике: што су мање шансе за сликарство, оно више успева. „Историја сликарства је историја његових криза.” Неће нестати стари људски нагон за светим, за Богом, а сликарство и уметност су вековима повезани са сакралним

Пи­ше: Де­јан Ђо­рић

то умет­ност по­ста­је ап­стракт­ни­ја”

Паул Кле

ТАН­ГО, ИЗ­У­ЗЕТ­НИ МУ­ЗИЧ­КИ ПРИ­МЕР ЈЕ­ДИН­СТВА ГО­ТО­ВО СВИХ ЕВРОП­СКИХ ФОЛ­КЛО­РА И ЕВРОПСКЕ КЛА­СИЧ­НЕ МУ­ЗИ­КЕ, МНОГО ЈЕ ВИШЕ ОД „ТУЖНЕ МИСЛИ КОЈА СЕ ПЛЕШЕ”

Најдубљи дамари Европе

Тан­го је је­дин­стве­на европ­ска син­те­за ро­ђе­на на дру­гој стра­ни оке­а­на, та­мо где је но­стал­ги­ја за Евро­пом би­ла нај­ве­ћа. Ни један други облик не представља такав склоп истовремених европских националних утицаја. Опера може да буде европска, али и само руска или италијанска, док танго подразумева европску синтезу, јер у супротном не би био танго. Аутор правог танга мора да буде носталгични европеиста, свесно или несвесно. Данас живљи него икада, нимало случајно, тан­го нас учи: без по­но­са што смо Евро­пља­ни и без па­си­о­на­р­но­сти пре­ма Жи­во­ту у скла­ду са соп­стве­ном тра­ди­ци­јом, сва­ки на­род је из­гу­бљен

Пи­ше: Со­ња Ка­ла­јић

МЕТАПОЛИТИЧКА ПРОРОЧАНСТВА ЗА ЕРУ ВОДОЛИЈЕ

Велики жур синова катастрофе

Нити које повезују езотерију и политику, тајна знања и управљачку моћ, многоструке су и постоје од древних до ових наших времена. То потврђује данас потпуно доказано постојање супертајних езотеријских института свих великих сила од Првог светског рата на овамо: немачког Трећег рајха, СССР, САД. Та тајна историја обилује несагледивим играма и опасним злоупотребама, баш као што има и своје мајсторе и шегрте, пророке и шарлатане, финансијере и жртве

Пише: Дејан Ђорић

ЛУЈ ФЕРДИНАНД СЕЛИН, „КРАЉ КЊИЖЕВНОСТИ ДВАДЕСЕТОГ ВЕКА”

У средишту тајфуна

„Но­стал­ги­јом за ле­по­том и ми­том Се­лин нас се­ћа на мо­гућ­ност дру­га­чи­јег жи­во­та, не­ке вр­сте сна о Злат­ном До­бу. А мрак, мр­жња и пе­си­ми­зам са­мо су слика и ме­ра на­шег па­да у ци­ви­ли­за­ци­ју ко­јој при­па­да­мо. Селин го­во­ри као про­рок са ра­зо­ре­ног све­ти­лиш­та. Ње­го­во де­ло су­ви­ше је ве­ли­ко да би би­ло иг­но­ри­са­но. Као Дан­те, Сер­ван­тес и Шек­спир, сво­јим це­ло­куп­ним де­лом дао је сли­ку чо­ве­ка у бо­жан­ској пер­спек­ти­ви. Не­сво­дљив и не­свар­љив, Се­лин је ти­ме ма­ло пре­ва­рио Смрт”

Пише: Дра­ган Ћир­ја­нић

„ЧУ­ДЕ­СНА ХРО­НИ­КА НО­ЋИ” РА­ДО­ВА­НА КА­РА­ЏИ­ЋА

Стара коб проклете авлије

„Мо­дер­ни­зам” ја­ло­во опо­на­ша по­зне над­ре­а­ли­стич­ке игре с је­зи­ком или каф­ки­јан­ску шкр­тост, као и Бе­ке­то­ву „хер­ме­тич­ку” ре­то­ри­ку, пред­ста­вља­ју­ћи соп­стве­ну бес­плод­ну тру­леж као от­ме­ну бољ­ку. Иако фор­мом и уну­тра­шњом гра­ђом „мо­дер­ни­стич­ки”, Ка­ра­џи­ћев ро­ман над­моћ­но сла­бо­сти „мо­дер­ни­зма” пре­тва­ра у сво­ју сна­гу

Пише: Драгош Калајић

ДРЕВНИ КРИТ: УМЕТНОСТ ТАЈНИ И ТАЈНА УМЕТНОСТИ ЈЕДНОГ СВЕТА НЕСТАЛОГ У ВЕЧНОСТИ

Острво људи богова

Крит, то осамљено острво на Медитерану, препуно легенди и тајни, уткано је макар честицом у сваког Европљанина. По предању, ту је и Зевс, у виду белог бика намирисаног шафраном, завео принцезу Европу и понео је ка северу. Тиме као да је симболички урезан пут свих Европљана у многим временима која ће тек бити рођена.

Пише: Марина Матић

„Острво Крит на широкој пучини лежи. Тамо је планина Ида, колевка нашег рода.” Вергилије, Енеида III, 104–105

МЕДИТЕРАНСКИ ОБРЕДИ СЛИКАРА БОРИСА ДРАГОЈЕВИЋА

Археологија светлости

„У почетку створи Бог небо и земљу

а земља бјеше без обличја и

пуста, и бјеше тама над безданом;

И Дух Божји дизаше се над водом.

И рече Бог: нека буде свјетлост.

И би свјетлост.”

(Постање)

Пише: Дејан Ђорић

ВЛАДИМИР ВОЛКОВ, ПИСАЦ И СВЕДОК ЗАКУЛИСНИХ РАТОВА

Пркошење злодуху времена

Доказивао је да су Срби жр­тва и за­мор­че ве­ли­ког про­па­ганд­ног ра­та ко­ји је пре­ра­стао у ору­ђе свет­ске вла­сти. О овом „школ­ском слу­ча­ју” на­пи­сао је и сту­ди­ју са сли­ко­ви­тим на­сло­вом: „Дез­ин­фор­ма­ци­ја ухва­ће­на на де­лу”. Срп­ским тра­ге­ди­ја­ма у XX ве­ку је по­све­тио и два ро­ма­на, „По­нор” и „От­ми­цу”. У ра­ту 90-их го­ди­на он је за срп­ски на­род од­и­грао уло­гу кључ­ног све­до­ка пред све­том, слич­ну оној ко­ју је пре ње­га, у једнако драматичним околностима, од­и­грао је­дан Ру­долф Ар­чи­балд Рајс

Пише: Слободан Деспот

ЧУВЕНИ РОМАН ФЕРДИНАНДА АНТОНИЈА ОСЕНДОВСКОГ НАЈЗАД И НА СРПСКОМ ЈЕЗИКУ

Бели бог рата

Знаменити авантуристички, историјски, путописни, аутобиографски и етнолошки роман – „Звери, људи и богови” – „води нас кроз вејавицу руске револуције и монголске ослободилачке борбе све до сржи тајанственог будистичког учења о Краљу Света и Агарти, његовом подземном краљевству. У хаосу пропасти руског царства, пред нашим очима израња најчудеснија галерија звери, људи и богова, и њихових судбина.” Овај роман надахнуо је Хуга Прата за стварање славног стрипа „Корто Малтезе у Сибиру” и Френсиса Форда Кополу за „Апокалипсу данас”

Пише: Борис Над

РЕАЛНОСТ ПРИВИДА: СТАРИ И НОВИ МЕДИЈИ

Повест прогањања лепоте

Ни­је те­шко утвр­ди­ти за­ко­но­мер­ност: што је умет­ност би­ла сло­бод­ни­ја и бли­жа чо­ве­ку, то су јој ма­ње би­ли по­треб­ни по­сред­ни­ци и ту­ма­чи. Ли­ков­на кри­ти­ка и исто­ри­ја умет­но­сти по­ја­вљу­ју се на­кон Фран­цу­ске ре­во­лу­ци­је, ка­да сла­бе ве­зе из­ме­ђу чо­ве­ка и Бо­га, чо­ве­ка и чо­ве­ка. Исто­риј­ски, што умет­ност по­ста­је ло­ши­ја и бе­зна­чај­ни­ја, то по­моћ­на апа­ра­ту­ра ја­ча. Да­на­шња умет­ност се и не мо­же раз­у­ме­ти без огром­не по­мо­ћи ли­ков­не кри­ти­ке, ко­ја све ви­ше по­ста­је нео­п­ход­на. Не­ка­да је прост на­род на аго­ри раз­у­мео ди­рект­но обра­ћа­ње нај­ве­ћих умо­ва, а са­да ни фи­ло­зоф не раз­у­ме фи­ло­зо­фа. Та­ко је и у свим дру­гим ду­хов­ним обла­сти­ма

Пише: Дејан Ђорић

ОВЕ ЗИ­МЕ ЗАУВЕК НАМ СЕ ПО­КЛО­НИО ЈОШ ЈЕ­ДАН НЕ­ПО­НО­ВЉИ­ВИ БАРД НА­ШЕ СЦЕ­НЕ, ЈЕ­ДАН ОД ОНИХ КО­ЈИ СУ „ПРЕД­СТА­ВУ РАЗ­У­МЕ­ЛИ СА­СВИМ”

Слу­чај Жи­гон

Ни са­ња­ти ни­је мо­гао де­вет­на­е­сто­го­ди­шњи Сло­ве­нац, син из­бе­глицâ из Ита­ли­је, ка­да је у про­ле­ће 1945. го­ди­не, ис­ко­ра­чив­ши из тек осло­бо­ђе­ног ло­го­ра Да­хау, пре­стао би­ти број 61185 и по­но­во по­стао Сте­во Жи­гон, да ће ше­зде­сет го­ди­на ка­сни­је би­ти са­хра­њен у бе­о­град­ској Але­ји ве­ли­ка­на, да ће са­у­че­шћа ње­го­вој по­ро­ди­ци из­ја­ви­ти срп­ски пред­сед­ник и пре­ми­јер, да ће му по­след­ње збо­гом упу­ти­ти и пред­сед­ник Бе­ло­ру­си­је, да ће га од­сек дра­ме чу­ве­ног мо­сков­ског Ве­ли­ког по­зо­ри­шта (Бо­ль­шой mе­аmр) по­здра­ви­ти као „јед­ног од нај­бо­љих ре­жи­се­ра ХХ ве­ка” и да ће му по­смрт­но сло­во, на ру­ском, одр­жа­ти ам­ба­са­дор Ру­си­је, лич­но

Пи­ше: Ра­до­мир Ми­лић

МИШЕЛ УЕЛБЕК, „ДИЈАГНОСТИЧАР НОВОГ ЕВРОПСКОГ СУМРАКА”

Могућности једног острва

Његов вртоглави успон из потпуне анонимности и милионски тиражи које данас остварује сведоче о томе да је могуће спојити наизглед неспојиво: писати о озбиљним стварима а истовремено бити конкурентан на тржишту, мислити неконформистички и говорити политички некоректно а одржавати свеприсутност у медијима, бити срачунато провокативан и отворено писати о сексуалним темама а не скренути у порнографију и литерарни шунд

Пише: Марко Танасковић

БУЛГАКОВЉЕВСКИ ФИЛМ „НОЋНА СТРАЖА” ТИМУРА БЕКМАМБЕТОВА РАВАН ЕКРАНИЗОВАНОЈ ВЕРЗИЈИ СЛАВНОГ ТОЛКИНОВОГ РОМАНА

Господар Великог Сећања

„У Русији се, дакле, опет дешавају неке велике промене. Опречне силе се поново сукобљавају. У апокалиптичком времену догађају се праве ерупције негативних и позитивних енергија. Судбоносна катастрофа је опет на помолу. И то је управо оно што ђаво одавно чека”

Пише: Миодраг Јанковић

УМЕТНОСТ ПОВЕЗА: АЛЕКСАНДАР ЋЕКЛИЋ

Недокучива тајна књиге

Далеко од варваризма света техноутопије и технократије, овај изузетни уметник заговара самодисциплину, самоодрицање, пост и причест, самереност духа и тела, тела и дела. Он је по свему ближи иконописцима и старим мајсторима него данашњим ствараоцима, утолико вреднији јер долази из неких других времена, као да је залутао у двадесет први век

Пише: Дејан Ђорић

ГЕОПОЕТИКА И ХЕРМЕТИКА: ПУСТИЊА

Сведочанство напуштања и напуштености

Пу­сти­ња­ци ни­су де­зер­те­ри, то смо сви ми оста­ли. Они су са­мо по­врат­ни­ци на ме­сто и сли­ку, апо­фа­тич­ку ико­ну зло­чи­на, од­но­сно па­ло­сти свих нас, да би је при­зна­њем и пре­у­мље­њем озе­ле­нели и ис­це­лили за сва­ко­га и за све

Пише: Дионисије Дејан Николић

„КОДЕКС СОЛАРНОГ РЕДА”: КОСМОТВОРАЧКИ АФОРИЗАМ И ПУТОКАЗ ВРЛИНА

Законоправило небеског човека

Древ­но зна­ње о „два чо­ве­ка” по­сто­ји у свим тра­ди­ци­ја­ма, у ми­сти­ка­ма свих ре­гу­лар­них ре­ли­ги­ја, у езо­те­риј­ским док­три­на­ма, као и у спи­си­ма ве­ли­ких по­све­ће­ни­ка све до на­шег вре­ме­на. Је­дан је „чо­век од­о­зго”. Не­бе­ски чо­век, чо­век ду­ха, го­спо­дар си­ла и све тва­ри, Адам Кад­мон, чу­вар и по­све­ће­ник све­тло­сти. Онај ко­ји је, на­кон за­го­нет­ног пр­во­бит­ног гре­ха, „пао као чо­век, а про­бу­дио се као чо­ве­чан­ство”. Дру­ги је „чо­век од­о­здо”. Зем­ни чо­век, од зе­мље ство­рен, из ма­те­ри­је про­бу­ђен, чо­век око­ван ви­дљи­вим, за­ро­бљен чу­ли­ма

Пише: Богдан Десница

ЖИВЕТИ АНТИУТОПИЈУ: „ВЕЛИКИ БРАТ” ОСВАЈА НАШЕ МАЛО МЕСТО

Похвала нискости

Ослањајући се на велику способност либералног капитализма и идеологије „слободног тржишта” да најгоре и најниже људске инстинкте подјарују и изнова експлоатишу, продуценти риалити шоу емисија су пронашли рудник злата у природном браку егзибиционизма и воајеризма, то јест мазохизма и садизма, из којих ова врста емисија црпи своју динамику и смисао

Пише: Марко Танасковић

КВИЗ „НАЈСЛАБИЈА КАРИКА”, МОДЕЛ МАЛЕ ИГРЕ ЗА ВЕЛИКЕ МАЗОХИСТЕ

Вежбање самопонижења

Шта толике људе подстиче да се добровољно јавно брукају учешћем у једном дебилном англосаксонском такмичењу? Зашто да некритички усвајамо сваку шарену лажу коју нам мистификовани „свет” нуди као прави сјај? Хоћемо ли да будемо као несрећни домороци Јужне Америке које су конкистадори покорили стакленим перлама, огледалцима, алкохолом?

Пише: Маја Радонић

УНИВЕРЗАЛНИ ОБРАЗАЦ ТРАГИЧНОСТИ

Последња књига последњег ђенерала

Београд, јул 1946. У уклетој ћелији, чекајући на погубљење, он седи на гвозденом кревету, прекривеном војничким ћебетом, у простој војничкој блузи и цокулама без пертли, са полицијским лисицама на рукама. Пред собом држи Стендалов „Пармски картузијански манастир”, на француском. Иако он више „нема времена“, у апсолутном смислу тог израза, чита изнова и изнова... Никада велика светска књижевност није у толикој мери била присутна у Србији, као тада, у ђенераловој ћелији. И никада трагедија Србије није била тако јасно представљена, као у овој судбинској слици

Пише: Миодраг Јанковић

СТЕВАН СРЕМАЦ – ПОСЛЕДЊИ ЏЕДАЈ И РАДИКАЛНИ ОДГОВОР НА ГЛОБАЛИЗАЦИЈУ

Зоне против Дарта Вајдера

Шта једном просечном српском гледаоцу говоре блокбастери настали по обрасцу културне глобализације? Ништа лично – осим што га своде на биће без језика, и без културе, на теле које буљи у шарена врата или бика који не може да нађе краву. Популарност Сремца је стога несвестан одговор оних који осећају да у том наметнутом процесу губе нешто недефинисано лично, дакле нешто своје и посебно, што не може бити замењено глобалним културним парадигмама. Тај одговор је, међутим, и трагичан, јер показује како се идентитет сада види готово искључиво у прошлости, док се у садашњости све слабије осећа

Пише: Слободан Владушић

МИКАН АНИЧИЋ, ПАРИСКИ И СРПСКИ ПОСВЕЋЕНИК ARS PFANTASTICA, У ПОТРАЗИ ЗА ВЕЧНОМ СЛИКОМ

Сан о васкрсу сликарства

„У време кризе станишта, породице, дома и међуљудских односа, прекида комуникације, усамљених људи, један уман, леп и даровит човек окреће се слици. Да ли је то бег од стварности или потрага за лепшим, мирнијим и срећнијим простором, оним где је све испуњено и на свом месту? Сада када је све напуштено и издано, пре свега Уметност, он би да оде у Аркадију и врати значај чину сликања и слике, па и по цену да заувек остане изван музеја модерне уметности, тих супермаркета савременог духа”

Пише: Дејан Ђорић

„Уметност је техника буђења, успомена и лепоте”

Бодлер

ФИЛМСКА СЕЗОНА У ЗНАКУ ПОЛИТИЗОВАНОСТИ, ИДЕОЛОШКЕ ИНСТРУМЕНТАЛИЗАЦИЈЕ И СОЦИЈАЛНЕ ОСВЕШЋЕНОСТИ

Два лица Холивуда

Готово да нема америчког филма који је прошле зиме и овог пролећа конкурисао за неку од престижних награда, а да у себи није садржавао дозу социјалне освешћености и нескривену намеру да проблематизује нека од великих горућих политичких питања. „Оскар”, та гламурозна позорница за промоцију диктираних вредности и трендова, и моћан инструмент за глобално кодирање „политичке коректности”, открио је и другу страну медаље. Ипак, ни један филм није узбуркао страсти и испровоцирао опречне реакције као „Планина Броукбек”, вестерн љубавна прича Анга Лија у којој су главни актери двојица каубоја хомосексуалаца

Пише: Марко Танасковић

ЈОШ ЈЕДНОМ ПОВОДОМ ИЗАБРАНИХ ДЕЛА НЕБОЈШЕ ЈЕВРИЋА, „СРПСКОГ БУКОВСКОГ” И „СРПСКОГ ХЕМИНГВЕЈА”, ПЕСНИКА ПРЕДЕЛА ГДЕ СУЗЕ НИСУ О.К.

Страшоња Страшни није побегао

Он пише у фрагментима. Човек попут њега у времену попут овог једино тако и може. Фрагменти: сев светлости у рушевинама. Расути делићи неке монументалне форме, за коју снаге више немају ни писац ни читалац. Крхотине разбијене слике на којој се и сами налазимо. Окрајци романа отети огњу, још врели. Фронцле смисла, таман толике колико га је преостало у нашим животима, у нашим смртима. Она, овде толико спомињана, „лазаревска зрна соли из којих ће, једном, све поново нићи”.  Клице очаја и ината, катастрофе и препорода, уједно. Водич за оне којима ће бити писано, кад се шећерна водица опет усмрди, да намирују наше рачуне

Пише: Богдан Десница

РЕАЛИЗАМ И КОНЦЕПТУАЛИЗАМ: ОД АНТРОПОЦЕНТРИЗМА ДО БОГООСТАВЉЕНОСТИ

Уметност неурозе и празнине

„Концептуализам поништава вољу за стварањем, непосредност стваралачког акта, сводећи га на предумишљај и манипулацију. Зато се данас толико говори о смрти уметности, ликовне критике и историје уметности. Неки циник би приметио да су концептуалисти евнуси уметности. Никада није истражен однос између концептуализма (или модернизма) и шизофреније, депресије и лудила. Могло би се говорити и о кретенизацији модерне уметности, а Ђорђо ди Ђенова је писао о њеној комерцијализацији и фекализацији. Та нова уметничка пракса није пробудила ничију вољу и свест, никога није успела да заинтересује за уметност. Након концептуализма, завладали су планетарни стваралачки дремеж, апатија и досада. Они који се усуђују да кажу да је то биланс авангарди су жигосани. Хана Арент је тврдила да ће будућност бити логорска, а уметност је већ таква”

Пише: Дејан Ђорић

Слика има свој живот и своју драму

Александар Луковић

КУЛТУРА МЛАДИХ И КИДАЊЕ ВРЗИНОГ КОЛА ВЕШТАЧКИХ ПОДЕЛА НАЦИЈЕ

Манифест нормалне Србије

„Не смемо дозволити да од нас направе таоце радикализованих полова српске политичке и псеудоидеолошке сцене који настоје да све увуку у своје срачунате поделе (на томе граде своје корумпиране империје). Не морамо вечито ирационално лутати од једног екстрема до другог, од ксенофобије и потпуног аутизма до понизне сервилности и безумне идолатрије страног фактора. Разлике међу нама су богатство, а не проклетство. Није тачно да не постоји заједнички именилац нације и да су немогући мостови између рокера и фолкера, рејвера и сплавара, тзв. урбаних који иду на ,Егзит’ и тзв. руралних који преферирају ,Гучу’, између Београда и остатка Србије, жутих и црних, војника цивилњака и војника у униформама, оних који тугују 12. марта и оних који ће црни флор стављати дан раније. Постоји и трећи пут, пут мудрости и синтезе за Србију”

Пише: Марко Танасковић

„ЗАВЈЕШТАЊА СТЕФАНА НЕМАЊЕ”, СТВАРНОСТ И (ИЛИ) МИТ

Светачка висина и инок смртни

Једанаест „Завјештања Стефана Немање” средином деведесетих потресло је Србију од исконских дубина до исконских висина. „Завјештања земље, крви, гробова и костију, неба и звијезда, језика, цркава, државе, власти, књиге и писма, пјесме и свирке, имена српских”. Тај глас прошао је кроз само срце опкољеног народа и још увек драматично одзвања у њему. Име писца мало је ко чуо – био је то глас самог Стефана Немање. И све се, опет, потврдило. Традиција је жива сакрална нит и сила духа која може проговорити у свакој епохи, кроз свакога од нас. То се непогрешиво препознаје, та једноставна и делотворна реч наједанпут распршује све натрухе времена, заблуде и изневеравања, има обновитељску моћ. А праве књиге одувек бирају своје писце

Пише: Радомир Милић

КУРЦИО МАЛАПАРТЕ, ТАЈ ПРОКЛЕТИ ТОСКАНАЦ

Верност својим пламеновима

„Ништа нас не импресионира више од усамљене манифестације слободног људског чина онда када је истина суспендована и када неизрецива горчина сведочи о дубини пораза. Тако нам данас ,Кожа’ долази као предсказање наше трагедије и отрежњујући увид у размеру катастрофе поражене Европе. Помаже нам да схватимо понешто од онога што нам се дешава и суочава нас са ценом заблуда. То је већ много, у овом свету без оријентира”

Пише: Драган Ћирјанић

ВЕЧНИ УНУТРАШЊИ КРУГ ДАНТЕА АЛИГИЈЕРИЈА

Божанствена комедија која траје

И данас, после толико векова одгонетања, пред тајном Дантеовог дела застаје дах најбољим духовима Европе. Било да је реч о мистичној имагинацији или о симболички строго кодираним списима езотеријског посвећења, било да су исходишта у темпларској доктрини или у учењу Ел-шеика ал-Акбара, било да је реч о објављењу мајстора или ученика, загонетка остаје. У сваком случају, пред нама су надвремени описи „различитих стања егзистенције, у облику једне хијерархијски организоване целине Неба и Подземног света”

Пише: Борис Над

ГРАНИЧНА СИТУАЦИЈА УМЕТНОСТИ И БУДУЋНОСТ СЛИКАРСТВА

Нова интелигенција за опстанак

„Није девалвирала само традиција већ и највише, интегралне вредности уметности, посебно сликарство као медиј и технологија. Најсложеније представе, некада месецима конструисане и сликане, за пар сати могу се савршено извести компјутерском техником. ,Сликарство данас може да има смисла само ако има вишу духовну димензију која може да превазиђе све техничке нивое’”

Пише: Дејан Ђорић

„Реалност је у прстима оне девојке која

дува у маслачак на првој страни извесних речника.”

Андре Бретон

„Ми сазнајемо истину не само разумом, већ такође и срцем.”

Блез Паскал

ПОВОДОМ СМРТИ ВЕЛИКОГ РУСКОГ ПИСЦА АЛЕКСАНДРА ЗИНОВЈЕВА

У зјапеће висине

„Није био мислилац једног режима и једне епохе. Био је социолог, или боље рећи песник, вечне теме: власти. Песник пре него социолог и логичар. Разједан, поткрај живота, осећањем кривице што је служио као оруђе за рушење сопственог народа, Зиновјев је написао низ огледа о Западу, илити о глобалном ,наддруштву’ које не зна за идеолошке и националне границе. Књиге каткад претерано категоричне, али испуњене кристално јасним визијама својственим човеку који је прошао кроз цели XX век а да није успут изгубио свој светли детињи поглед... Александар Зиновјев није стигао све да нам каже”

Пише: Слободан Деспот

ГЛОБАЛНО НАВИЈАЊЕ: ПСИХОЛОГИЈА ПОДРШКЕ ЈАЧЕМ ПРОТИВ СЛАБИЈЕГ, ИЛИ „АЛА СМО ГА НАТУКЛИ”

Мање од игре

Провала глобализације у светски фудбал довела је до концентрације врхунских играча у релативно малом броју клубова. Реформом еврокупова под притиском најбогатијих клубова, ранија концепција клубова као представника држава трансформисана је у такмичење мултинационалних компанија, а демократска природа ранијег такмичења – која је омогућавала најчудније могуће сусрете, какве је могао да начини само „комедијант случај” – претворила се у фарсу диригованог жреба којим се најповлашћенији клубови чувају једни од других. Као ехо тих промена рођено је глобално навијање, феномен испод чије површине се отварају нека од најтежих питања савременог човека и света

Пише: Слободан Владушић

КОНАН СИМЕРИЈАНАЦ, ПОЛИТИЧКИ НЕКОРЕКТНИ ХЕРОЈ

Побратим Марка Краљевића

„Кроз ситне, једва видљиве пукотине у зидовима бљутаве, једнообразне политичке коректности и друштвене целисходности, успевају да се провуку и до широке публике дођу и неки мање питоми, идеолошки мутнији, комплекснији и амбивалентнији хероји, код којих границе између белог и црног, доброг и лошег, моралног и неморалног, нису тако оштре и банално поједностављене.Свакако да се на самом врху те пирамиде непоћудних продуката маште налази Конан Симеријанац, који се 1970. појавио у стрип издању ,Марвел комикса’, али је настао скоро четири деценије раније, из пера Роберта И. Хауарда, младог тексашког писца фантастике и хорора, који је своје новеле објављивао у петпарачком месечнику ,Уврнуте приче’”

Пише: Марко Танасковић

ОД РЕАЛИЗМА КА ИМПРЕСИОНИЗМУ

Балсамовање леша светлости

„Генерацију друге половине XIX века од Грчке и Рима је одвојила индустрија, продор ниске културе у високу. Еволуција реализма ка импресионизму је била драматична. Појавиле су се комерцијалне слике, почела је експлоатација визуелног која и данас траје. Историјски, митолошки и херојски мотиви су запостављени, надахнуће и генијалност су постали безначајни и преовладао је антихеројски демократизам. Био је то почетак модерне уметности”

Пише: Дејан Ђорић

„Наше доба је доба испуњења,

а испуњења су увек разочарења.”

Роберт Музил