Нација Online

• Претрага

Последња 3 броја

  • 18 - 20

  • 15 - 17

  • 11 - 14

Naslovna 18-20
Naslovna 15-17
Naslovna 11-14
Mедији у Србији у првој деценији XXI века?
 
Rastko

NSPM

Svetigora

Vitezovi

Dragos Kalajic

Arktogeja

Zenit

Geopolitika

Geopolitika

Сними ПДФШтампаПошаљи препоруку
Архива 2005-2006 > Култура - Други угао

 

DARK SIDE OF THE FORCE *

Sympathy for the devil**

 

Jед­на ко­мич­на апо­ка­лип­са

„Looks suspicious, but veeeeeery deliciosus.” ***

ре­чи Хо­ме­ра Симп­со­на,

док пре­ми­шља да ли да за јед­ну кроф­ну про­да сво­ју ду­шу ђа­во­лу

 

Пише: Вук Деветак

 

Доиста ми је жао ми је ако сте про­пу­сти­ли ону чу­ве­ну епи­зо­ду „По­ро­ди­це Симп­сон”, у ко­јој отац по­ро­ди­це, веч­но не­стр­пљи­ви Хо­мер, сто­ји пред ско­ро пра­зним фри­жи­де­ром и одан­де не­моћ­но од­ме­ра­ва пуф­на­сту кроф­ну — спре­ман да по­ну­ди сво­ју веч­ну ду­шу за је­дан ова­ко сла­стан за­ло­гај. „Ду­ша је ду­ша, али је кроф­на, ипак, кроф­на!”, као у тран­су бун­ца наш те­ле­ви­зиј­ски ис­ку­ше­ник. И он­да, на­рав­но, у сласт про­гу­та ову фа­у­стов­ску кроф­ну. Па нек бу­де шта бу­де!

Та­ко исто и то­ли­ки ме­ђу на­шим са­вре­ме­ни­ци­ма сто­је, у стра­шној не­до­у­ми­ци, пред јед­ним ова­квим (са­да већ по­при­лич­но ис­пра­жње­ним) ге­те­ов­ским, хи­по­те­тич­ким фри­жи­де­ром. Све је ма­ње све­жих кроф­ни, све је ма­ње рас­по­ло­жи­вих по­ну­да, све је ма­ње ове љу­ба­зне раз­ме­не.

И мер­ка се, све она­ко, уз за­зу­би­це — хо­ће ли, мо­жда, пре­о­ста­ти та та­ко же­ље­на кроф­ни­ца, да је, ето, баш они по­је­ду. Не­стр­пљи­ви да из се­бе јед­ном за­у­век из­не­су тај ме­та­фи­зич­ки ви­шак, да га што пре ис­тре­су на већ пре­пу­њен ђа­во­лов тас. Јер, што ће њи­ма ту сад па не­ка „ду­ша”?! Ко­ме је још она уоп­ште по­треб­на?!

И оста­до­ше, за­то, то­ли­ки на­ши ју­на­ци ова­ко без ду­ше — али за­то са кроф­ном! Не баш са­свим си­ти — али за­то вр­ло ла­ки, она­ко ва­зду­ша­сто без­ду­шни! Баш као и не­срећ­ни де­бељ­ко Хо­мер из цр­та­не се­ри­је о Симп­со­ни­ма. Прин­цип им је исти, све оста­ло су ни­јан­се!

Е, сад, упи­та­ће се не­ко, до­вољ­но на­и­ван: шта ту пред­ста­вља сим­бол „фри­жи­де­ра”?

И шта би би­ла „кроф­на”? Она за ко­ју се ова­ко спрем­но да­је соп­стве­на ду­ша.

И шта ће­мо са ду­шом? Па зар је за­и­ста баш то­ли­ко јеф­ти­на? Ма­кар да су две-три кроф­не, или не­што бар ма­ло ве­ће, ску­пље или ре­ђе од тог про­сто­ду­шног пар­че­та те­ста!

У то­ме и је­сте ствар! У до­бро­вољ­ној пре­да­ји ду­ше, у ње­ној са­свим сим­бо­лич­ној про­да­ји. Да се ја­сно ви­ди да су­шти­на ни­је у вред­но­сти ђа­вол­ске по­ну­де, већ у без­вред­но­сти по­ну­ђе­не ду­ше. По­пут не­ви­но­сти ко­је се тре­ба што пре ре­ши­ти, да не сме­та „у да­љем на­пре­до­ва­њу”.

Про­да­јом ду­ше се, пре све­га, до­ка­зу­је соп­стве­на „пра­во­вер­ност”. Спрем­ност на про­ме­не. Лич­ни (уисти­ну ре­форм­ски) став.

И не са­мо то. Ду­ша мо­ра да бу­де го­то­во по­кло­ње­на, што јеф­ти­ни­ја, ско­ро па бес­плат­на — да би се ти­ме не­дво­сми­сле­но по­ка­за­ла спон­та­на ја­чи­на же­ље за пот­пу­ним пре­о­бра­же­њем. Же­ље за јав­ним од­ри­ца­њем од све­га „су­ви­шног”, све­га „не­функ­ци­о­нал­ног”, све­га „ре­ак­ци­о­нар­ног”, све­га „гу­бит­нич­ког”...

Фри­жи­дер је ту са­мо при­руч­ни сим­бол тех­но­ло­шке уто­пи­је — она­ко ге­о­ме­триј­ски мо­де­ран, она­ко та­јан­стве­но елек­три­чан, она­ко са­бла­сно бео.

Кроф­на је ра­ди­кал­ни сим­бол сва­ко­дне­ви­це — она­ко јед­но­став­на, она­ко обич­на, она­ко чул­на.

А ду­ша је, опет, пред­ста­вље­на као ана­хро­ни кич-сим­бол све­га су­ви­ше сло­же­ног, све­га су­ви­ше зах­тев­ног, све­га над-ре­ал­ног.

И уме­сто на­ше ста­рин­ске, ро­ман­тич­не ду­ше (ко­ја нас, од­у­век: успо­ра­ва, уозби­љу­је, кон­цен­три­ше, раз­не­жу­је), до­би­ја­мо сим­бо­лич­ну ула­зни­цу у са­вре­ме­ни (онај убр­за­ни, не­хај­ни, дис­пер­зив­ни, ци­нич­ни) свет. При­ма­мо (сво­јим до­бро­вољ­ним од­ри­ца­њем са­свим за­слу­же­ну) ула­зни­цу (од бр­зог те­ста, ис­пу­ње­ну јеф­ти­ном мар­ме­ла­дом). Да би је, од­мах за­тим, и лич­но по­је­ли, уни­шта­ва­ју­ћи ти­ме сва­ки до­каз да је у на­ма по­сто­ја­ло не­што та­ко „не­ко­рект­но”, та­ко „де­сни­чар­ско” — као што је то ду­ша.

И све та­да би­ва по­ста­вље­но на сво­је ме­сто, у утро­бу све­моћ­не дру­штве­не ма­ши­не, ко­ја не по­зна­је од­сту­па­ње од стан­дар­да (ни за је­дан је­ди­ни ми­ли­ме­тар, ни за је­дан је­ди­ни осмех, ни за јед­ну је­ди­ну су­ви­шну реч).

Све је на свом ме­сту, осим бол­ног осе­ћа­ња пра­зни­не. По­чи­ње не­у­те­шно при­зи­ва­ње из­гу­бље­не ду­ше. Јер се тек ње­ним гу­бит­ком по­чи­ње осе­ћа­ти ње­на пра­ва вред­ност. Тек ка­да се из­гу­би, она до­би­ја свој пу­ни сми­сао, истин­ску ме­ру сво­је не­про­це­њи­ве вред­но­сти.

Штавише, ка­да из­гу­би­мо ду­шу осе­ти­ће­мо да ви­ше ни­смо бе­смрт­ни, да је смрт по­ста­ла не­ми пра­ти­лац на­ше до­бро­вољ­не про­па­сти. Стра­шни све­док на­ше он­то­ло­шке из­да­је. Под­сет­ник про­па­сти на­ше пле­ме­ни­те ми­си­је ме­ђу љу­ди­ма, ме­ђу бра­ћом, ме­ђу са­бор­ци­ма.

„Хо­ме­ро­ва кроф­на”, не­слич­но слич­на Ју­ди­ној ке­си са 30 сребрњака, по­ста­је ова­ко мо­жда и онај нај­стра­шни­ји (чи­тај: нај­ко­мич­ни­ји) сим­бол на­шег стра­да­ња, на­ше не­под­но­шљи­во не­спрет­не Апо­ка­лип­се.

И у овом уда­ље­ном, из­о­па­че­ном од­је­ку не­гда­шњих ми­то­ва, ве­дро од­је­ку­је оно Хо­ме­ро­во: „Looks suspicious, but veeeeeery deliciosus.”

Под­се­ћа нас уз­вик овог вир­ту­ел­ног иди­о­та на мно­ге и не­из­бе­жне за­кључ­ке. Пре све­га на то што нам он сам, ди­рект­но, го­во­ри (и не слу­те­ћи ду­бо­ки сми­сао сво­јих ре­чи): да све што је за­и­ста уку­сно и угод­но, рас­ко­шно и слат­ко — нај­че­шће слу­ти бу­ду­ћу не­сре­ћу. Да све што је ола­ко и опу­ште­но, а сви­ма пре­по­руч­љи­во — нео­до­љи­во пред­о­се­ћа не­ко ве­ли­ко стра­да­ње.

Не­ма ла­ког, ни без­бол­ног пу­та. Као што не­ма ла­ког и без­бол­ног по­ро­ђа­ја. Ми­сте­ри­ја ини­ци­ја­ци­је по све­му под­се­ћа на тај­ну (по­нов­ног) ра­ђа­ња. Сви мо­ра­ју да, сво­јим ко­ра­ци­ма, от­пра­те траг сво­је лич­не, не­по­но­вљи­ве суд­би­не. Без по­пу­шта­ња, без прав­да­ња, без уз­да­ха.

А да би то би­ло мо­гу­ће, мо­ра­мо да у се­би, у свом ог­ње­ном ср­цу, са­чу­ва­мо сво­ју ду­шу. Јер је она за­пис-у-веч­но­сти све­га што нам је по­треб­но да (кад до­ђе вре­ме) без­бед­но пре­ђе­мо на дру­гу оба­лу жи­во­та. Јер са­мо ду­ша зна име и осе­ћа об­лик на­шег ан­ђе­ла-чу­ва­ра, са­мо нам она по­ма­же да са­зна­мо ко смо, ода­кле смо до­шли и где иде­мо.

Ако ду­шу (у оп­ти­ци на­род­не му­дро­сти) ви­ди­мо као ве­ру, а кроф­ну као ве­че­ру, и ако не пад­не­мо у ис­ку­ше­ње да се „мо­ли­мо кроф­ни”, је­ду­ћи ус­пут сво­ју ду­шу — та­да ће чи­та­ва ова при­ча по­но­во до­би­ти кла­си­чан оквир, а ми раз­лог да мно­го бо­ље и исти­ни­ти­је пре­по­зна­мо зна­чај и ве­ли­чи­ну оне не­про­ла­зне, не­пот­ку­пљи­ве вр­ли­не.

У то име, ка­жем вам да ни­ка­да и ни­ко­ме не да­је­те веч­но за про­ла­зно, исти­ну за лаж и ве­ли­ко за ма­ло!

Пре­кли­њем вас да ни­ко­ме и ни­ка­да не да­је­те сво­ју је­ди­ну и је­дин­стве­ну ду­шу: ни за кроф­ну, ни за сти­пен­ди­ју, ни за но­ви­нар­ску на­гра­ду, ни за стан, ни за сла­ву, ни за успех у жи­во­ту... ни­за­шта! <

 

(Јун 2005)

 

* Тамна страна моћи

** Симпатија за ђавола

*** „Изгледа сумњиво, али вееееееома укусно!”

 

 

 
Nacija

Светлосна упоришта Драгоша Калајића

Број 18-20

Број 15-17

Број 11-14

Архива 2005-2006


Нација Online :ПочетнаАрхива 2005-2006РубрикеКултураДруги угао Simpathy for the devil