Архива 2005-2006 > Култура - Други угао |
DARK SIDE OF THE FORCE * Sympathy for the devil**
Jедна комична апокалипса „Looks suspicious, but veeeeeery deliciosus.” *** речи Хомера Симпсона, док премишља да ли да за једну крофну прода своју душу ђаволу
Пише: Вук Деветак
Доиста ми је жао ми је ако сте пропустили ону чувену епизоду „Породице Симпсон”, у којој отац породице, вечно нестрпљиви Хомер, стоји пред скоро празним фрижидером и оданде немоћно одмерава пуфнасту крофну — спреман да понуди своју вечну душу за један овако сластан залогај. „Душа је душа, али је крофна, ипак, крофна!”, као у трансу бунца наш телевизијски искушеник. И онда, наравно, у сласт прогута ову фаустовску крофну. Па нек буде шта буде! Тако исто и толики међу нашим савременицима стоје, у страшној недоумици, пред једним оваквим (сада већ поприлично испражњеним) гетеовским, хипотетичким фрижидером. Све је мање свежих крофни, све је мање расположивих понуда, све је мање ове љубазне размене. И мерка се, све онако, уз зазубице — хоће ли, можда, преостати та тако жељена крофница, да је, ето, баш они поједу. Нестрпљиви да из себе једном заувек изнесу тај метафизички вишак, да га што пре истресу на већ препуњен ђаволов тас. Јер, што ће њима ту сад па нека „душа”?! Коме је још она уопште потребна?! И остадоше, зато, толики наши јунаци овако без душе — али зато са крофном! Не баш сасвим сити — али зато врло лаки, онако ваздушасто бездушни! Баш као и несрећни дебељко Хомер из цртане серије о Симпсонима. Принцип им је исти, све остало су нијансе! Е, сад, упитаће се неко, довољно наиван: шта ту представља симбол „фрижидера”? И шта би била „крофна”? Она за коју се овако спремно даје сопствена душа. И шта ћемо са душом? Па зар је заиста баш толико јефтина? Макар да су две-три крофне, или нешто бар мало веће, скупље или ређе од тог простодушног парчета теста! У томе и јесте ствар! У добровољној предаји душе, у њеној сасвим симболичној продаји. Да се јасно види да суштина није у вредности ђаволске понуде, већ у безвредности понуђене душе. Попут невиности које се треба што пре решити, да не смета „у даљем напредовању”. Продајом душе се, пре свега, доказује сопствена „правоверност”. Спремност на промене. Лични (уистину реформски) став. И не само то. Душа мора да буде готово поклоњена, што јефтинија, скоро па бесплатна — да би се тиме недвосмислено показала спонтана јачина жеље за потпуним преображењем. Жеље за јавним одрицањем од свега „сувишног”, свега „нефункционалног”, свега „реакционарног”, свега „губитничког”... Фрижидер је ту само приручни симбол технолошке утопије — онако геометријски модеран, онако тајанствено електричан, онако сабласно бео. Крофна је радикални симбол свакодневице — онако једноставна, онако обична, онако чулна. А душа је, опет, представљена као анахрони кич-симбол свега сувише сложеног, свега сувише захтевног, свега над-реалног. И уместо наше старинске, романтичне душе (која нас, одувек: успорава, уозбиљује, концентрише, разнежује), добијамо симболичну улазницу у савремени (онај убрзани, нехајни, дисперзивни, цинични) свет. Примамо (својим добровољним одрицањем сасвим заслужену) улазницу (од брзог теста, испуњену јефтином мармеладом). Да би је, одмах затим, и лично појели, уништавајући тиме сваки доказ да је у нама постојало нешто тако „некоректно”, тако „десничарско” — као што је то душа. И све тада бива постављено на своје место, у утробу свемоћне друштвене машине, која не познаје одступање од стандарда (ни за један једини милиметар, ни за један једини осмех, ни за једну једину сувишну реч). Све је на свом месту, осим болног осећања празнине. Почиње неутешно призивање изгубљене душе. Јер се тек њеним губитком почиње осећати њена права вредност. Тек када се изгуби, она добија свој пуни смисао, истинску меру своје непроцењиве вредности. Штавише, када изгубимо душу осетићемо да више нисмо бесмртни, да је смрт постала неми пратилац наше добровољне пропасти. Страшни сведок наше онтолошке издаје. Подсетник пропасти наше племените мисије међу људима, међу браћом, међу саборцима. „Хомерова крофна”, неслично слична Јудиној кеси са 30 сребрњака, постаје овако можда и онај најстрашнији (читај: најкомичнији) симбол нашег страдања, наше неподношљиво неспретне Апокалипсе. И у овом удаљеном, изопаченом одјеку негдашњих митова, ведро одјекује оно Хомерово: „Looks suspicious, but veeeeeery deliciosus.” Подсећа нас узвик овог виртуелног идиота на многе и неизбежне закључке. Пре свега на то што нам он сам, директно, говори (и не слутећи дубоки смисао својих речи): да све што је заиста укусно и угодно, раскошно и слатко — најчешће слути будућу несрећу. Да све што је олако и опуштено, а свима препоручљиво — неодољиво предосећа неко велико страдање. Нема лаког, ни безболног пута. Као што нема лаког и безболног порођаја. Мистерија иницијације по свему подсећа на тајну (поновног) рађања. Сви морају да, својим корацима, отпрате траг своје личне, непоновљиве судбине. Без попуштања, без правдања, без уздаха. А да би то било могуће, морамо да у себи, у свом огњеном срцу, сачувамо своју душу. Јер је она запис-у-вечности свега што нам је потребно да (кад дође време) безбедно пређемо на другу обалу живота. Јер само душа зна име и осећа облик нашег анђела-чувара, само нам она помаже да сазнамо ко смо, одакле смо дошли и где идемо. Ако душу (у оптици народне мудрости) видимо као веру, а крофну као вечеру, и ако не паднемо у искушење да се „молимо крофни”, једући успут своју душу — тада ће читава ова прича поново добити класичан оквир, а ми разлог да много боље и истинитије препознамо значај и величину оне непролазне, непоткупљиве врлине. У то име, кажем вам да никада и никоме не дајете вечно за пролазно, истину за лаж и велико за мало! Преклињем вас да никоме и никада не дајете своју једину и јединствену душу: ни за крофну, ни за стипендију, ни за новинарску награду, ни за стан, ни за славу, ни за успех у животу... низашта! <
(Јун 2005)
* Тамна страна моћи ** Симпатија за ђавола *** „Изгледа сумњиво, али вееееееома укусно!”
|