Архива 2005-2006 > Култура - Одлазак |
ПОВОДОМ СМРТИ ВЕЛИКОГ РУСКОГ ПИСЦА АЛЕКСАНДРА ЗИНОВЈЕВА У зјапеће висине „Није био мислилац једног режима и једне епохе. Био је социолог, или боље рећи песник, вечне теме: власти. Песник пре него социолог и логичар. Разједан, поткрај живота, осећањем кривице што је служио као оруђе за рушење сопственог народа, Зиновјев је написао низ огледа о Западу, илити о глобалном ,наддруштву’ које не зна за идеолошке и националне границе. Књиге каткад претерано категоричне, али испуњене кристално јасним визијама својственим човеку који је прошао кроз цели XX век а да није успут изгубио свој светли детињи поглед... Александар Зиновјев није стигао све да нам каже”
Пише: Слободан Деспот
Светски медији су реаговали брзо и с извесним поштовањем на вест о нестанку Александра Зиновјева, 10. маја 2006. Одали су пошту видовитом критичару совјетског система и великом „дисиденту” (појам који он лично није могао да смисли), уз очекивано ограђивање од његове потоње, „прокомунистичке” критике западног света. Честита сахрана, али непримерена. Александар Зиновјев није мислилац једног режима и једне епохе. Он је социолог, или боље рећи песник, вечне теме: власти. Песник пре него социолог и логичар. Иако је своје званичне академске титуле увек помало наивно истицао, његова муњевита спознаја реалности, од ванкатегоријског књижевног ремек-дела Зјапеће висине, све до позне полемичне публицистике, очито произлази из песничке интуиције, а рационална анализа је само поткрепљује и разјашњава. Још вероватно нисмо ни уочили крајњи домет његове парадоксалне и продорне мисли. Био је уз Солжењицина један од двојице кључних књижевних сведока који су стварно допринели јаснијем поимању, а тиме и раскринкавању, лажи комунизма. Но Зиновјев, човек чисте детиње душе и нарочите ћуди, никад није био згодан носилац за пропаганду супротног табора. Сам појам комунизма га није плашио, јер за њега име идеологије није ништа значило. Занимала га је само стварност коју је систем саграђен на основу дотичне идеологије установио у датом простору и времену.
ПОГЛЕД НА „УКИДАЊЕ ЧОВЕКА”
Архипелаг Гулага је једно проживљено, органско сведочење, продуховљено виртуозним приповедачким даром и чврстом вером — и због тога оставља трачак наде у изузетност и специфичност описаног пакла. Зиновјевљево поимање тоталитарног друштва — тзв. раторијум или пацовијум —, плод објективног и луцидног ума, лучи међутим обрасце друштвене механике који се лако дају уопштити. Тоталитарни континент заокружен у његовим делима говори само руским нагласком, док му је основни језик — есперанто свих оних система који раде, како би рекао К. С. Луис (C. S. Lewis), на „укидању човека”. Отуд и трајност и универзалност његових погледа. Отуд и наизглед недоследан преокрет у корист неокомунистичких снага у Русији. Реактивни, носталгични народни комунизам, у очима Зиновјева, више нема никакве везе са Лењиновом доктрином власти и стварања светске владалачке касте. Разједан, поткрај живота, осећањем кривице што је служио као оруђе за рушење сопственог народа, Зиновјев је написао низ огледа о Западу, илити о глобалном „наддруштву” које не зна за идеолошке и националне границе. Књиге каткад претерано категоричне, али испуњене кристално јасним визијама својственим човеку који је прошао кроз цели XX век а да није успут изгубио свој светли детињи поглед. Уколико тридесетогодишњим читаоцима Жути дом, Para Bellum или Записи ноћног стражара делују као остаци какве заборављене Атлантиде, огледи попут Велике прекретнице ће им пружити застрашујуће прецизну слику света у ком живе, и у ком из дана у дан осећају како им се топе личне слободе док им духовни живот копни. Да ли ће се пренути пре него што постану они људи-функције у којима је Зиновјев видео ткиво будућег нечовечанства?
П. С. Годинама сам радио с Александром Зиновјевим, превео једну књигу на француски и често му служио као тумач на конференцијама и у медијима. У тим околностима сам био сведок генијалних импровизација тог невероватно свежег и оштрог ума. Последњи пут смо се срели у Москви, септембра 2000, након његовог повратка у отаџбину. Ту ми је, за кафанским столом, кренуо у запањујући опис своје тајновите нације и њене судбине, предлажући ми велику „турнеју” по васколикој Русији. Никад нећу прежалити ту пропуштену прилику... <
(Јул-август 2006)
АЛЕКСАНДАР ЗИНОВЈЕВ Управљачка технологија глобализма
Оружане снаге САД-а сада надмашују укупне оружане снаге целе планете, оне могу некажњено да раде шта желе. Тиме САД могу себи да обезбеде животни стандард какав никада нису имали. То је врло једноставна идеологија. Потпуно цинична и потрошачка. Идеологија голе надмоћи. Јавно се по целом свету, кроз широке мреже посредовања, пропагира идеологија надмоћности западног света над свим осталим људима. Али господари западног света се плаше да ће суштина те идеологије бити раскринкана пред свим осталим човечанством. Зато западни идеолози говоре да не постоји никаква западна идеологија, да је последња идеологија била идеологија комунизма и да је она поражена. То је лаж. Управо је то идеологија: „идеологија краја идеологија”. У самој ствари, западна идеологија постоји и снажна је, вишеструко снажнија од некада комунистичке. Сурова је и оријентисана на светску доминацију. Најопасније у садашњој ситуацији је чињеница да се људи који освајају целу планету, који успостављају свој сасвим недемократски тоталитарни поредак, маскирају паролама о хуманизму, демократији, људским правима. Раскорак између стварности и идеологије граничи се с једне стране са апсурдом, са друге је већ драматичан. Када се поставља питање ко управља светом, обично се претпоставља постојање некакве групице људи, или нешто слично парламентима европских земаља. Ситуација је заправо много компликованија. Колико сам ја изучавао западни свет, професионално, као социолог, установио сам следеће: изнад западних земаља, од оног материјала који постоји у тим земљама формирало се глобално наддруштво. То је џиновска интеграција, потпуно нова, нешто тако раније уопште није постојало, и у њу је укључено, по мојим проценама, преко 50 милиона људи. У то глобално наддруштво спадају међународне наднационалне банке, економске империје, чију зону деловања представљају све западне земље и цела планета. Ту спадају и некомерцијална предузећа и, нарочито, сва средства масовног информисања која су фактички контролисана од стране тих наддруштава и представљају њихово оружје. Сада у то глобално друштво спадају и десетине хиљада комерцијалних предузећа и, понављам, десетине милиона људи. Они се на овај или онај начин уједињују, а структура тог наддруштва још није ваљано проучена. De facto, глобално наддруштво сада доминира западним земљама, видимо да се у Европи сада националне границе руше, најкрупније западне фирме сада нису националне и по правилу оне нису рецимо немачко-француске, него су обично немачко-америчке, француско-америчке, итд. Неки сматрају да је амерички председник најмоћнији човек на планети, што је обична будалаштина. Он је марионета глобалног друштва, исто као и остали западни властодршци, немачки или енглески, ма који. Онај енглески премијер је обичан лакеј Вашингтона, лакеј тог глобалног наддруштва. То глобално наддруштво располаже или контролише преко 60 или 70 посто свих светских ресурса. Управља оружаним снагама САД-а и НАТО-а. Продрли су у све делове планете, свуда су пустили своје пипке. Глобално наддруштво се самоструктурише. И у њему постоји хијерархија, нивои управљања. Наравно, на врху се налазе највиши управљачки кругови. То је управљачка елита, то нису два, три човека. То су џиновске мреже и интеграције. При том, њихови стварни међусобни односи су такође у значајној мери скривени, они се труде да се о томе не говори. Ово наддруштво манипулише западним светом, и гура га у настојање да успостави доминацију над осталим делом човечанства. Десетине милиона људи на целој планети већ обављају функцију извршилаца. Крај је, ипак, неизвесан. <
Позападњавање
Суштина позападњавања састоји се у наметању незападним народима и земљама социјалног поретка економије, политичког система, идеологије, културе и начина живота који су слични или који имитирају западне обрасце. Идеолошки и на нивоу пропаганде, ово се представља као хумана ослободилачка мисија Запада који се при том представља као центар свих замисливих врлина. Ми смо слободни, богати и срећни – овако углавном сугеришу западна идеологија и пропаганда народима који се позападњачују – и ми желимо да вам помогнемо да постанете исто тако слободни, богати и срећни као и ми. А ради тога морате да учините код себе, у својим земљама, то што вам ми саветујемо. Позападњавање не искључује добровољност од стране земље над којом се оно врши већ и страсну жељу да се пође истим путем. Запад управо тежи томе да му намерачена жртва сама падне у чељуст и да при том чак буде захвална. Ради тога и постоји моћан систем саблазни и идеолошке обраде маса. При свему овоме, позападњавање је активна операција која не искључује ни насиље. Добровољност од стране земље која се позападњава још увек не значи да целокупно становништво једнодушно прихвата као свој еволуциони пут. Унутар земље одвија се борба међу различитим категоријама грађана за и против позападњавања. Била је, такође, разрађена тактика позападњавања. У њу су ушле овакве мере: дискредитовати све основне атрибуте друштвеног уређења земље коју је потребно позападњачити; дестабилизовати је; допринети кризи економије, државног апарата и идеологије; поцепати становништво на непријатељске групе; атомизирати га; подржавати све опозиционе покрете; поткупити интелектуалну елиту и привилеговане слојеве; истовремено вршити пропаганду о врлинама западног начина живота; подстицати завист међу становништвом земље која се позападњава према западном изобиљу; стварати илузију да је ово изобиље достижно у најкраћем могућем року уколико њихова земља ступи на пут трансформације по западним обрасцима; заразити народ пороцима западног друштва, представљајући пороке као врлине, као истинско испољавање слободе личности; пружати економску помоћ земљи која се позападњава у оној мери у којој то користи разарању њене економије, рађа паразитизам у земљи и ствара Западу репутацију несебичног спасиоца позападњаване земље од мана њеног пређашњег живота. (...) Позападњавање је особит облик колонизације чији је резултат принудно стварање социјално-политичког устројства колонијалне демократије. По низу карактеристика, то је наставак претходне колонијалне стратегије западноевропских земаља, али, у целини, то је нова појава. (...) Намерачена земља, откинута од својих претходних веза, привидно задржава суверенитет. С њом се успостављају односи као са тобоже равноправним партнером. У земљи се мање-више задржавају претходне форме живота за велики део становништва. Стварају се центри економије по западном обрасцу, под контролом западних банака и концерна, а у знатној мери и као директна западна или мешовита предузећа. Спољашњи атрибути западне демократије користе се као једно сасвим недемократско средство за манипулацију масама. Експлоатација земље у интересу Запада остварује се помоћу незнатног дела колонизованог становништва које добро зарађује и има висок животни стандард, сличан стандарду виших слојева на Западу. Колонизована земља се доводи до таквог стања да постаје неспособна за самосталну егзистенцију. На војном плану, она се толико деморализује да ни о каквом њеном супротстављању не може бити речи. Оружане силе суздржавају протесте и контролишу могуће бунтове. До жалосног нивоа се доводи национална култура. Њено место заузима псеудокултура западњаштва. Масама становништва нуди се сурогат демократије у виду распуштености, слабљења контроле од стране власти, приступачне забаве, препуштености самом себи, систем вредности који ослобађа људе сваког труда и моралних ограничења. Запад, освајајући свет за свој рачун, уништава сваки могући конкурентски заметак другачије еволуције. <
(Из књиге „Велика прекретница“)
|