Архива 2005-2006 > Култура - Умеће читања |
МИШЕЛ УЕЛБЕК, „ДИЈАГНОСТИЧАР НОВОГ ЕВРОПСКОГ СУМРАКА” Могућности једног острва Његов вртоглави успон из потпуне анонимности и милионски тиражи које данас остварује сведоче о томе да је могуће спојити наизглед неспојиво: писати о озбиљним стварима а истовремено бити конкурентан на тржишту, мислити неконформистички и говорити политички некоректно а одржавати свеприсутност у медијима, бити срачунато провокативан и отворено писати о сексуалним темама а не скренути у порнографију и литерарни шунд
Пише: Марко Танасковић
Летимичан упоредни поглед на књижевне бестселер листе западноевропских земаља открива забрињавајуће висок ниво омасовљеног неукуса и доминацију свемоћног маркетинга. Осим Коељових псеудоспиритуалних бућкуриша, сатанистичког Хари Потера и неизбежног Дена Брауна, доминирају углавном петпарачки трилери, холивудске екранизације, телевизијски кувари и упутства за испирање мозга и затомљавање индивидуалности познатији као тзв. „селф хелп букс”. Ипак, и поред тако генерално обесхрабрујућег стања савремене комерцијалне белетристике, постоје изузеци који враћају веру у моћ рoмана да промени људске животе, изазове жестоке полемике и покрене социјални дијалог о неким врло шкакљивим темама које су, намерно или случајно, досад биле гуране у страну и прећуткиване од стране владајуће културе. Један од таквих изузетака, нарочито блиставих, јесу и целокупна каријера и дело новог француског литерарног Месије, Мишела Уелбека. Његов вртоглави успон из потпуне анонимности и милионски тиражи које данас остварује сведоче о томе да је могуће спојити наизглед неспојиво: писати о озбиљним стварима а истовремено бити конкурентан на тржишту, мислити неконформистички и говорити политички некоректно а одржавати свеприсутност у медијима, бити срачунато провокативан и отворено писати о сексуалним темама а не скренути у порнографију и литерарни шунд. Овом 47-годишњем Французу је све то пошло за руком, а уз пут је стигао и да у великом стилу књижевност своје земље врати на главну литерарну позорницу Европе и да обезбеди престижну етикету „Камија своје генерације”. О томе колики је Уелбеков данашњи утицај довољно говори и чињеница да је на дан издавања његовог последњег романа Могућност једног острва имао десетоминутно гостовање у дневнику француске националне телевизије, а да је Монд реченом роману такође посветио чак две стране у којима је похвалама изобасипао и аутора и само дело.
ШЕЗДЕСЕТОСМАШКИ ПОРОДИЧНИ ГРЕХ
Уелбекови почеци ипак су били далеко скромнији. Рођен на француском острву Ла Реунион 1958, као дете саможивих родитеља који су сматрали да брига о детету угрожава њихов необавезни, слободњачки начин живота, већ у шестој години је поверен на бригу баби која је живела у Дисију, близу Париза. Његово детињство и рану адолесценцију оптерећује осећање усамљености и недостатка мајчинске љубави. „До дана данашњег, када жена одбије да ме додирне или помилује, ја неизмерно патим... До своје смрти, остаћу напуштено, уплашено дете”, написао је у једном од својих интернет дневника. Након студија и стицања дипломе инжењера агрономије, Уелбек се врло млад жени сестром свога колеге са студија и убрзо добија сина. Током тих година он се бори са незапосленошћу и депресијом, да би након развода завршио на лечењу у психијатријској клиници. По изласку из те установе, прихвата се посла компјутерског програмера у француском парламенту и почиње да пише песме. Креће се углавном у боемским, левичарским круговима, а прави литерарни пробој доживљава по објављивању свог првог романа Проширење подручја борбе (1994) који постаје култна књига у Француској. У том по обиму кратком делу, већ се кристалишу Уелбекове опсесивне теме недостатка љубави и отуђења модерног европског професионалца у паклу бирократије, као и свођења сексуалности на робу која подлеже немилосрдним законима тржишта, чиме се намећу врло јасне и сурове хијерархије и производе повлашћени добитници и огорчени губитници. Језик којим пише је бритак и сведен, под видљивим утицајем новог америчког минимализма Брета Истона Елиса, а генерални тон безнађа и нихилизма оплемењује луцидним опсервацијама и коментарима у којима долази до изражаја његов парадоксални, мрачни смисао за хумор. Као своје литерарне узоре, у интервјуима из тог периода, он поносно истиче земљаке Селина, Балзака и Бодлера, као и Немца Томаса Мана, пре свега због Чаробног брега који сматра својом омиљеном књигом. Ипак, на правог Уелбека читалачка публика је морала да сачека до 1998. и издавања његовог другог романа, Елементарне честице. Тај величанствени, слојевити роман идеја донео му је светску славу и може се слободно рећи да представља неоспорни врхунац његовог досадашњег опуса. У питању је снажна и потресна прича о два полубрата, Мишелу и Бруну, научнику и књижевнику, аскети и развратнику, кроз чије дијаметрално опречне животе аутор сагледава шизофрену располућеност своје личности и упоређује оно за шта сматра да су две доминантне и подједнако опасне манифестације индивидуализма које су, по њему, обележиле двадесети век – хладни рационализам и необуздани хедонизам. У Елементарним честицама Уелбек се дотиче и теме побољшања врсте и клонирања, на трагу Хакслијевог Врлог новог света, припремајући терен за оно чиме ће се опширније бавити у Могућности једног острва, свом најновијем, футуристичком роману. Такође у Елементарним честицама, Уелбек разрађује већ начете теме фрустриране сексуалности, срамоте старења и тржишног, рачунџијског приступа љубави, обрушавајући се свом силином свога талента на генерацију „шездесетосмаша” и сексуалну револуцију с краја 60-их, која је по њему главни кривац за распад традиционалне породице и последични морални колапс Западне Европе. Била је то његова лична освета родитељима који су га напустили и осудили на живот испуњен самопрезиром, несигурностима и сумњом.
ЗЕЧЕВИ И КРУПНА ЛОВИНА
Поред тога што су га потврдиле као врсног приповедача који тера читаоца да с нестрпљењем окреће странице, Елементарне честице су представиле и Уелбека као интригантног полемичара који је у јавни дискурс вратио теме односа Европљана према имиграцији трећесветских маса и пригушеној економској, политичкој, културној и сексуалној тензији која тиња испод површине у наводно хармоничној, мултикултуралној Француској. Ако је Шпенглер био у праву, и ако је западна цивилизација далеко иза себе оставила периоде херојске младости и креативне зрелости, онда се Уелбек спонтано наметнуо као један од најуспешнијих дијагностичара болести њене декадентне старости. По Уелбеку, живот на Западу је постао неподношљив и бесмислен; љубав је уступила место безначајним и понижавајућим сексуалним контактима, религију су замениле плитке и морално необавезујуће „њу ејџ” филозофије и секте, а механизми и притисци тржишта и потрошачког менталитета нужно доводе до стерилности духа и распусности тела. Његови смели ставови и велики комерцијални успех и изван граница Француске, осим бројних присталица и поборника, донели су му и сразмерно много оспоравалаца и идеолошких противника. Његови дојучерашњи савезници са левице су му разочарано окренули леђа, оптужујући га да је националфронтовац и реакционар и стављајући му на терет мизантропију, мизогинију и расизам. Чак ни око чисто уметничке вредности његове прозе није било могуће постићи сагласност. Док је познати британски романсијер Џулијан Барнс написао да Уелбек „лови крупну ловину, а сви ми остали се задовољавамо убијањем зечева”, било је много оних који су, као Сузан Зонтаг, у њему видели тек „малог, исфрустрираног порнографа који не може ништа да повали”. Безнадежно непривлачне спољашњости, у најбољој француској традицији интелектуалних страшила какви су били Сартр и Селин, склон алкохолизму и без потребне харизме у јавним наступима, Уелбек није успевао да у медијској арени одбрани своје ставове и неутралише крвожедне критичаре. Уморан од контроверзи, по склапању свог другог брака напустио је Француску и преселио се у Ирску, округ Корк, због тога што је то била „најзападнија тачка на коју је могао да дође а да и даље буде у Европи” и зато што је то била једина земља у оквиру ЕУ која има позитивну стопу природног прираштаја. Тамо је и написао свој трећи роман Платформу (2001), још једну заједљиву провокацију у којој је као одговор на цивилизацијски замор добростојећих Западњака и њихов усахли либидо понудио сексуални туризам на Далеком Истоку у оквиру кога је било могуће, за мале паре, купити привлачна тела и робовску наклоност сиромашних Азијаткиња. Иако означава мали пад форме за Уелбека, и Платформа потврђује његову ненадмашну способност уочавања битних дилема и доминантних тенденција западног друштва и њихово врло пластично описивање кроз животе и размишљања јунака, који увек носе јак аутобиографски печат.
ПРОРОК 11. СЕПТЕМБРА
Критичка рецепција романа поново је била подељена, а чињеница да је Уелбек, кроз уста свог литерарног протагонисте, поново дрско названог Мишел, изговорио неке веома погрдне речи о исламу као религији и да је роман пророчки најавио талас терористичких напада који су започели 11. септембром 2001, подигла је медијску температуру до тачке кључања. Сам писац је чак, у невероватном преседану, изведен пред суд под оптужбама да је одређеним пасусима у књизи изазивао расну и верску мржњу и нетрпељивост према муслиманима. Оптужба је, наравно, касније повучена, а током суђења Уелбек ниједног тренутка није ретерирао, све време тврдећи да ислам као религију презире и да је сматра најглупљом од свих монотеистичких религија, што га је суочило са готово свакодневним претњама смрћу од стране исламистичких екстремиста. Ипак, сва та халабука и контроверзност учиниле су и да Платформа понови завидан финансијски успех његових претходних романа, а промена издавача и продаја права за екранизацију филмској индустрији учиниле су од њега вишеструког милионера. Вечити аутсајдер и незадовољник изненада се обрео на страни победника. Једино што му је преостало је да свој цинизам и моћ опажања окрене према самом себи, што нас доводи до његовог последњег дела, Могућности једног острва (2005). У Могућности једног острва (код нас још увек необјављеној) Уелбек нам се открива у свом најогољенијем, аутоироничном издању кроз изразито аутобиографски лик Данијела, остарелог комичара и друштвеног провокатора који је изградио каријеру и згрнуо богатство „на комерцијалној експлоатацији лоших инстинката”, као што су расизам, педофилија и исламофобија и који очајнички покушава свом испразном животу да обезбеди смисао кроз страствену и на пропаст осуђену везу са двоструко млађом шпанском глумицом. Успут, он се упетљава и са једном сектом која пропагира клонирање и слави ванземаљце (очигледна алузија на Раелијанску секту која је 2002. тврдила да је успешно клонирала прво људско биће). Како роман одмиче, главни јунак почиње све озбиљније да контемплира могућност друге шансе и вечног живота кроз сасвим реалну опцију генетске обнове коју му нуди секта. Градећи фабулу помоћу Данијелових сећања и накнадних бележака његових клонова, аутор се поново хвата у коштац са феноменима новог доба као што су: одумирање љубави, очајничка потрага за сексом, култ младости, тријумф науке над религијом и незасити, банални конзумеризам. Иако је Уелбекова нихилистичка поза и даље наизглед непробојна, а његов антропо-социолошки песимизам нетакнут, ипак се на моменте назиру пукотине и сентиментална склоност да се, и поред свега, верује у „могућност једног острва”, то јест у метафизичку идеју љубави, а сам наслов призива један од његових нарочито упечатљивих цитата из Елементарних честица: „У средишту великог природног варварства, људска бића су успела понекад (ретко) да створе мала, топла месташца обасјана љубављу. Мале затворене просторе, недоступне за друге, у којима су владали међусубјективитет и љубав.” У том цитату савршено је сажета сва комплексност и контрадикторност Уелбековог прозног стваралаштва, а потреба овог окорелог циника, који је у својим романима укоричио сву изопаченост и безнађе савременог друштва, да верује у нешто боље и чистије може деловати утешно на западног читаоца. Што се нашег поднебља тиче, Уелбеково дело је пре свега идеално и отрежњујуће штиво за све заведене душе које верују да ће им са обећаним уласком у Европску унију и очекиваним порастом стандарда и куповне моћи пропорционално расти шансе за срећан и испуњен живот. <
(Јануар-фербуар 2006)
|