Нација Online

• Претрага

Последња 3 броја

  • 18 - 20

  • 15 - 17

  • 11 - 14

Naslovna 18-20
Naslovna 15-17
Naslovna 11-14
Mедији у Србији у првој деценији XXI века?
 
Rastko

NSPM

Svetigora

Vitezovi

Dragos Kalajic

Arktogeja

Zenit

Geopolitika

Geopolitika

Сними ПДФШтампаПошаљи препоруку
Архива 2005-2006 > Култура - Умеће читања

 

МИШЕЛ УЕЛБЕК, „ДИЈАГНОСТИЧАР НОВОГ ЕВРОПСКОГ СУМРАКА”

Могућности једног острва


Његов вртоглави успон из потпуне анонимности и милионски тиражи које данас остварује сведоче о томе да је могуће спојити наизглед неспојиво: писати о озбиљним стварима а истовремено бити конкурентан на тржишту, мислити неконформистички и говорити политички некоректно а одржавати свеприсутност у медијима, бити срачунато провокативан и отворено писати о сексуалним темама а не скренути у порнографију и литерарни шунд

 

Пише: Марко Танасковић

 

Ле­ти­ми­чан упо­ред­ни по­глед на књи­жев­не бест­се­лер ли­сте за­пад­но­е­вроп­ских зе­ма­ља от­кри­ва за­бри­ња­ва­ју­ће ви­сок ни­во ома­со­вље­ног не­у­ку­са и до­ми­на­ци­ју све­моћ­ног мар­ке­тин­га. Осим Ко­е­љо­вих псе­у­до­спи­ри­ту­ал­них бућ­ку­ри­ша, са­та­ни­стич­ког Ха­ри По­те­ра и не­из­бе­жног Де­на Бра­у­на, до­ми­ни­ра­ју углав­ном пет­па­рач­ки три­ле­ри, хо­ли­вуд­ске екра­ни­за­ци­је, те­ле­ви­зиј­ски ку­ва­ри и упут­ства за ис­пи­ра­ње мо­зга и за­то­мља­ва­ње ин­ди­ви­ду­ал­но­сти по­зна­ти­ји као тзв. „селф хелп букс”.

Ипак, и по­ред та­ко ге­не­рал­но обес­хра­бру­ју­ћег ста­ња са­вре­ме­не ко­мер­ци­јал­не бе­ле­три­сти­ке, по­сто­је из­у­зе­ци ко­ји вра­ћа­ју ве­ру у моћ рoмана да про­ме­ни људ­ске жи­во­те, иза­зо­ве же­сто­ке по­ле­ми­ке и по­кре­не со­ци­јал­ни ди­ја­лог о не­ким вр­ло шка­кљи­вим те­ма­ма ко­је су, на­мер­но или слу­чај­но, до­сад би­ле гу­ра­не у стра­ну и пре­ћут­ки­ва­не од стра­не вла­да­ју­ће кул­ту­ре. Је­дан од та­квих из­у­зе­та­ка, на­ро­чи­то бли­ста­вих, је­су и це­ло­куп­на ка­ри­је­ра и де­ло но­вог фран­цу­ског ли­те­рар­ног Ме­си­је, Ми­ше­ла Уелбе­ка. Ње­гов вр­то­гла­ви успон из пот­пу­не ано­ним­но­сти и ми­ли­он­ски ти­ра­жи ко­је да­нас оства­ру­је све­до­че о то­ме да је мо­гу­ће спо­ји­ти на­из­глед не­спо­ји­во: пи­са­ти о озбиљ­ним ства­ри­ма а исто­вре­ме­но би­ти кон­ку­рен­тан на тр­жи­шту, ми­сли­ти не­кон­фор­ми­стич­ки и го­во­ри­ти по­ли­тич­ки не­ко­рект­но а одр­жа­ва­ти све­при­сут­ност у ме­ди­ји­ма, би­ти сра­чу­на­то про­во­ка­ти­ван и отво­ре­но пи­са­ти о сек­су­ал­ним те­ма­ма а не скре­ну­ти у пор­но­гра­фи­ју и ли­те­рар­ни шунд. Овом 47-го­ди­шњем Фран­цу­зу је све то по­шло за ру­ком, а уз пут је сти­гао и да у ве­ли­ком сти­лу књи­жев­ност сво­је зе­мље вра­ти на глав­ну ли­те­рар­ну по­зор­ни­цу Евро­пе и да обезбеди пре­сти­жну ети­ке­ту „Ка­ми­ја сво­је ге­не­ра­ци­је”. О то­ме ко­ли­ки је Уелбе­ков да­на­шњи ути­цај до­вољ­но го­во­ри и чи­ње­ни­ца да је на дан из­да­ва­ња ње­го­вог по­след­њег ро­ма­на Мо­гућ­ност јед­ног остр­ва имао де­се­то­ми­нут­но го­сто­ва­ње у днев­ни­ку фран­цу­ске на­ци­о­нал­не те­ле­ви­зи­је, а да је Монд ре­че­ном ро­ма­ну та­ко­ђе по­све­тио чак две стра­не у ко­ји­ма је по­хва­ла­ма изо­ба­си­пао и ауто­ра и са­мо де­ло.

 

ШЕЗДЕСЕТОСМАШКИ ПОРОДИЧНИ ГРЕХ

 

Уелбе­ко­ви по­че­ци ипак су би­ли да­ле­ко скром­ни­ји. Ро­ђен на фран­цу­ском остр­ву Ла Ре­у­ни­он 1958, као де­те са­мо­жи­вих ро­ди­те­ља ко­ји су сма­тра­ли да бри­га о де­те­ту угро­жа­ва њи­хов нео­ба­ве­зни, сло­бод­њач­ки на­чин жи­во­та, већ у ше­стој го­ди­ни је по­ве­рен на бри­гу ба­би ко­ја је жи­ве­ла у Ди­си­ју, бли­зу Па­ри­за.

Ње­го­во де­тињ­ство и ра­ну адо­ле­сцен­ци­ју оп­те­ре­ћу­је осе­ћа­ње уса­мље­но­сти и не­до­стат­ка мај­чин­ске љу­ба­ви. „До да­на да­на­шњег, ка­да же­на од­би­је да ме до­дир­не или по­ми­лу­је, ја не­из­мер­но па­тим... До сво­је смр­ти, оста­ћу на­пу­ште­но, упла­ше­но де­те”, на­пи­сао је у јед­ном од сво­јих ин­тер­нет днев­ни­ка.

На­кон сту­ди­ја и сти­ца­ња ди­пло­ме ин­же­ње­ра агро­но­ми­је, Уелбек се вр­ло млад же­ни се­стром сво­га ко­ле­ге са сту­ди­ја и убр­зо до­би­ја си­на. То­ком тих го­ди­на он се бо­ри са не­за­по­сле­но­шћу и де­пре­си­јом, да би на­кон раз­во­да за­вр­шио на ле­че­њу у пси­хи­ја­триј­ској кли­ни­ци. По из­ла­ску из те уста­но­ве, при­хва­та се по­сла ком­пју­тер­ског про­гра­ме­ра у фран­цу­ском пар­ла­мен­ту и по­чи­ње да пи­ше пе­сме. Кре­ће се углав­ном у бо­ем­ским, ле­ви­чар­ским кру­го­ви­ма, а пра­ви ли­те­рар­ни про­бој до­жи­вља­ва по об­ја­вљи­ва­њу свог пр­вог ро­ма­на Про­ши­ре­ње под­руч­ја бор­бе (1994) ко­ји по­ста­је култ­на књи­га у Фран­цу­ској. У том по оби­му крат­ком де­лу, већ се кри­ста­ли­шу Уелбе­ко­ве оп­се­сив­не те­ме не­до­стат­ка љу­ба­ви и оту­ђе­ња мо­дер­ног европ­ског про­фе­си­о­нал­ца у па­клу би­ро­кра­ти­је, као и сво­ђе­ња сек­су­ал­но­сти на ро­бу ко­ја под­ле­же не­ми­ло­срд­ним за­ко­ни­ма тр­жи­шта, чи­ме се на­ме­ћу вр­ло ја­сне и су­ро­ве хи­је­рар­хи­је и про­из­во­де по­вла­шће­ни до­бит­ни­ци и огор­че­ни гу­бит­ни­ци.

Је­зик ко­јим пи­ше је бри­так и све­ден, под ви­дљи­вим ути­ца­јем но­вог аме­рич­ког ми­ни­ма­ли­зма Бре­та Ис­то­на Ели­са, а ге­не­рал­ни тон без­на­ђа и ни­хи­ли­зма опле­ме­њу­је лу­цид­ним оп­сер­ва­ци­ја­ма и ко­мен­та­ри­ма у ко­ји­ма до­ла­зи до из­ра­жа­ја ње­гов па­ра­док­сал­ни, мрач­ни сми­сао за ху­мор. Као сво­је ли­те­рар­не уз­о­ре, у ин­тер­вју­и­ма из тог пе­ри­о­да, он по­но­сно ис­ти­че зе­мља­ке Се­ли­на, Бал­за­ка и Бо­дле­ра, као и Нем­ца То­ма­са Ма­на, пре све­га због Ча­роб­ног бре­га ко­ји сма­тра сво­јом оми­ље­ном књи­гом.

Ипак, на пра­вог Уелбе­ка чи­та­лач­ка пу­бли­ка је мо­ра­ла да са­че­ка до 1998. и из­да­ва­ња ње­го­вог дру­гог ро­ма­на, Еле­мен­тар­не че­сти­це. Тај ве­ли­чан­стве­ни, сло­је­ви­ти ро­ман иде­ја до­нео му је свет­ску сла­ву и мо­же се сло­бод­но ре­ћи да пред­ста­вља нео­спор­ни вр­ху­нац ње­го­вог до­са­да­шњег опу­са. У пи­та­њу је сна­жна и по­тре­сна при­ча о два по­лу­бра­та, Ми­ше­лу и Бру­ну, на­уч­ни­ку и књи­жев­ни­ку, аске­ти и раз­врат­ни­ку, кроз чи­је ди­ја­ме­трал­но опреч­не жи­во­те аутор са­гле­да­ва ши­зо­фре­ну рас­по­лу­ће­ност сво­је лич­но­сти и упо­ре­ђу­је оно за шта сма­тра да су две доминантне и под­јед­на­ко опа­сне ма­ни­фе­ста­ци­је ин­ди­ви­ду­а­ли­зма ко­је су, по ње­му, обе­ле­жи­ле два­де­се­ти век – хлад­ни ра­ци­о­на­ли­зам и нео­б­у­зда­ни хе­до­ни­зам.

У Еле­мен­тар­ним че­сти­ца­ма Уелбек се до­ти­че и те­ме по­бољ­ша­ња вр­сте и кло­ни­ра­ња, на тра­гу Хак­сли­је­вог Вр­лог но­вог све­та, при­пре­ма­ју­ћи те­рен за оно чи­ме ће се оп­шир­ни­је ба­ви­ти у Мо­гућ­но­сти јед­ног остр­ва, свом нај­но­ви­јем, фу­ту­ри­стич­ком ро­ма­ну. Та­ко­ђе у Елементарним че­сти­ца­ма, Уелбек раз­ра­ђу­је већ на­че­те те­ме фру­стри­ра­не сек­су­ал­но­сти, сра­мо­те ста­ре­ња и тр­жи­шног, ра­чун­џиј­ског при­сту­па љу­ба­ви, об­ру­ша­ва­ју­ћи се свом си­ли­ном сво­га та­лен­та на ге­не­ра­ци­ју „ше­зде­се­то­сма­ша” и сек­су­ал­ну ре­во­лу­ци­ју с кра­ја 60-их, ко­ја је по ње­му глав­ни кри­вац за рас­пад тра­ди­ци­о­нал­не по­ро­ди­це и по­сле­дич­ни мо­рал­ни ко­лапс За­пад­не Евро­пе. Би­ла је то ње­го­ва лич­на осве­та ро­ди­те­љи­ма ко­ји су га на­пу­сти­ли и осу­ди­ли на жи­вот ис­пу­њен са­мо­пре­зи­ром, не­си­гур­но­сти­ма и сум­њом.

 

ЗЕЧЕВИ И КРУПНА ЛОВИНА

 

По­ред то­га што су га по­твр­ди­ле као вр­сног при­по­ве­да­ча ко­ји те­ра чи­та­о­ца да с не­стр­пље­њем окре­ће стра­ни­це, Еле­мен­тар­не че­сти­це су пред­ста­ви­ле и Уелбе­ка као ин­три­гант­ног по­ле­ми­ча­ра ко­ји је у јав­ни дис­курс вра­тио те­ме од­но­са Евро­пља­на пре­ма ими­гра­ци­ји тре­ће­свет­ских ма­са и при­гу­ше­ној еко­ном­ској, по­ли­тич­кој, кул­тур­ној и сек­су­ал­ној тен­зи­ји ко­ја ти­ња ис­под по­вр­ши­не у на­вод­но хар­мо­нич­ној, мул­ти­кул­ту­рал­ној Фран­цу­ској. Ако је Шпен­глер био у пра­ву, и ако је за­пад­на ци­ви­ли­за­ци­ја да­ле­ко иза се­бе оста­ви­ла пе­ри­о­де хе­рој­ске мла­до­сти и кре­а­тив­не зре­ло­сти, он­да се Уелбек спон­та­но на­мет­нуо као је­дан од нај­у­спе­шни­јих ди­јаг­но­сти­ча­ра бо­ле­сти ње­не де­ка­дент­не ста­ро­сти.

По Уелбе­ку, жи­вот на За­па­ду је по­стао не­под­но­шљив и бе­сми­слен; љу­бав је усту­пи­ла ме­сто бе­зна­чај­ним и по­ни­жа­ва­ју­ћим сек­су­ал­ним кон­так­ти­ма, ре­ли­ги­ју су за­ме­ни­ле плит­ке и мо­рал­но нео­ба­ве­зу­ју­ће „њу ејџ” фи­ло­зо­фи­је и сек­те, а ме­ха­ни­зми и при­ти­сци тр­жи­шта и по­тро­шач­ког мен­та­ли­те­та ну­жно до­во­де до стерилности ду­ха и рас­пу­сно­сти те­ла. Ње­го­ви сме­ли ста­во­ви и ве­ли­ки ко­мер­ци­јал­ни успех и из­ван гра­ни­ца Фран­цу­ске, осим број­них при­ста­ли­ца и по­бор­ни­ка, до­не­ли су му и сра­змер­но мно­го оспоравалаца и иде­о­ло­шких про­тив­ни­ка. Ње­го­ви до­ју­че­ра­шњи са­ве­зни­ци са ле­ви­це су му раз­о­ча­ра­но окре­ну­ли ле­ђа, оп­ту­жу­ју­ћи га да је на­ци­о­нал­фрон­то­вац и ре­ак­ци­о­нар и ста­вља­ју­ћи му на те­рет ми­зан­тро­пи­ју, ми­зо­ги­ни­ју и ра­си­зам. Чак ни око чи­сто умет­нич­ке вред­но­сти ње­го­ве про­зе ни­је би­ло мо­гу­ће по­сти­ћи са­гла­сност.

Док је по­зна­ти бри­тан­ски ро­ман­си­јер Џу­ли­јан Барнс на­пи­сао да Уелбек „ло­ви круп­ну ло­ви­ну, а сви ми оста­ли се за­до­во­ља­ва­мо уби­ја­њем зе­че­ва”, би­ло је мно­го оних ко­ји су, као Су­зан Зон­таг, у ње­му ви­де­ли тек „ма­лог, ис­фру­стри­ра­ног пор­но­гра­фа ко­ји не мо­же ни­шта да по­ва­ли”. Без­на­де­жно не­при­влач­не спо­ља­шњо­сти, у нај­бо­љој фран­цу­ској тра­ди­ци­ји ин­те­лек­ту­ал­них стра­ши­ла ка­кви су би­ли Сар­тр и Се­лин, склон ал­ко­хо­ли­зму и без по­треб­не ха­ри­зме у јав­ним на­сту­пи­ма, Уелбек ни­је успе­вао да у ме­диј­ској аре­ни од­бра­ни сво­је ста­во­ве и не­у­тра­ли­ше кр­во­жед­не кри­ти­ча­ре. Умо­ран од кон­тро­вер­зи, по скла­па­њу свог дру­гог бра­ка на­пу­стио је Фран­цу­ску и пре­се­лио се у Ир­ску, округ Корк, због то­га што је то би­ла „нај­за­пад­ни­ја тач­ка на ко­ју је мо­гао да до­ђе а да и да­ље бу­де у Евро­пи” и за­то што је то би­ла је­ди­на зе­мља у окви­ру ЕУ ко­ја има по­зи­тив­ну сто­пу при­род­ног при­ра­шта­ја.

Та­мо је и на­пи­сао свој тре­ћи ро­ман Плат­фор­му (2001), још јед­ну за­је­дљи­ву про­во­ка­ци­ју у ко­јој је као од­го­вор на ци­ви­ли­за­циј­ски за­мор до­бро­сто­је­ћих За­пад­ња­ка и њи­хов уса­хли ли­би­до по­ну­дио сек­су­ал­ни ту­ри­зам на Да­ле­ком Ис­то­ку у окви­ру ко­га је би­ло мо­гу­ће, за ма­ле па­ре, ку­пи­ти при­влач­на те­ла и ро­бов­ску на­кло­ност си­ро­ма­шних Ази­јат­ки­ња. Иако озна­ча­ва ма­ли пад фор­ме за Уелбе­ка, и Плат­фор­ма по­твр­ђу­је ње­го­ву не­над­ма­шну спо­соб­ност уоча­ва­ња бит­них ди­ле­ма и до­ми­нант­них тен­ден­ци­ја за­пад­ног дру­штва и њи­хо­во вр­ло пла­стич­но опи­си­ва­ње кроз жи­во­те и раз­ми­шља­ња ју­на­ка, ко­ји увек но­се јак ауто­би­о­граф­ски пе­чат.

 

ПРОРОК 11. СЕПТЕМБРА

 

Кри­тич­ка ре­цеп­ци­ја ро­ма­на по­но­во је би­ла по­де­ље­на, а чи­ње­ни­ца да је Уелбек, кроз уста свог ли­те­рар­ног про­та­го­ни­сте, по­но­во др­ско на­зва­ног Ми­шел, из­го­во­рио не­ке ве­о­ма по­грд­не ре­чи о исла­му као ре­ли­ги­ји и да је ро­ман про­роч­ки на­ја­вио та­лас те­ро­ри­стич­ких на­па­да ко­ји су за­по­че­ли 11. сеп­тем­бром 2001, по­ди­гла је ме­диј­ску тем­пе­ра­ту­ру до тач­ке кљу­ча­ња. Сам пи­сац је чак, у не­ве­ро­ват­ном пре­се­да­ну, из­ве­ден пред суд под оп­ту­жба­ма да је од­ре­ђе­ним па­су­си­ма у књи­зи иза­зи­вао ра­сну и вер­ску мр­жњу и не­тр­пе­љи­вост пре­ма му­сли­ма­ни­ма. Оп­ту­жба је, на­рав­но, ка­сни­је по­ву­че­на, а то­ком су­ђе­ња Уелбек ни­јед­ног тре­нут­ка ни­је ре­те­ри­рао, све вре­ме твр­де­ћи да ислам као ре­ли­ги­ју пре­зи­ре и да је сма­тра нај­глу­пљом од свих мо­но­те­и­стич­ких ре­ли­ги­ја, што га је су­о­чи­ло са го­то­во сва­ко­днев­ним прет­ња­ма смр­ћу од стра­не исла­ми­стич­ких екс­тре­ми­ста. Ипак, сва та ха­ла­бу­ка и кон­тро­верз­ност учи­ни­ле су и да Плат­фор­ма по­но­ви за­ви­дан фи­нан­сиј­ски успех ње­го­вих прет­ход­них ро­ма­на, а про­ме­на из­да­ва­ча и про­да­ја пра­ва за екра­ни­за­ци­ју филм­ској ин­ду­стри­ји учи­ни­ле су од ње­га ви­ше­стру­ког ми­ли­о­не­ра. Ве­чи­ти аут­сај­дер и не­за­до­вољ­ник из­не­на­да се об­рео на стра­ни по­бед­ни­ка. Је­ди­но што му је пре­о­ста­ло је да свој ци­ни­зам и моћ опа­жа­ња окре­не пре­ма са­мом се­би, што нас до­во­ди до ње­го­вог по­след­њег де­ла, Мо­гућ­но­сти јед­ног остр­ва (2005).

У Мо­гућ­но­сти јед­ног остр­ва (код нас још увек нео­бја­вље­ној) Уелбек нам се от­кри­ва у свом нај­о­го­ље­ни­јем, ауто­и­ро­нич­ном из­да­њу кроз из­ра­зи­то ауто­би­о­граф­ски лик Да­ни­је­ла, оста­ре­лог ко­ми­ча­ра и дру­штве­ног про­во­ка­то­ра ко­ји је из­гра­дио ка­ри­је­ру и згр­нуо бо­гат­ство „на ко­мер­ци­јал­ној екс­пло­а­та­ци­ји ло­ших ин­стин­ка­та”, као што су ра­си­зам, пе­до­фи­ли­ја и исла­мо­фо­би­ја и ко­ји очај­нич­ки по­ку­ша­ва свом ис­пра­зном жи­во­ту да обез­бе­ди сми­сао кроз стра­стве­ну и на про­паст осу­ђе­ну ве­зу са дво­стру­ко мла­ђом шпан­ском глу­ми­цом. Ус­пут, он се упе­тља­ва и са јед­ном сек­том ко­ја про­па­ги­ра кло­ни­ра­ње и сла­ви ван­зе­маљ­це (очи­глед­на алу­зи­ја на Ра­е­ли­јан­ску сек­ту ко­ја је 2002. твр­ди­ла да је успе­шно кло­ни­ра­ла пр­во људ­ско би­ће). Ка­ко ро­ман од­ми­че, глав­ни ју­нак по­чи­ње све озбиљ­ни­је да кон­тем­пли­ра мо­гућ­ност дру­ге шан­се и веч­ног жи­во­та кроз са­свим ре­ал­ну оп­ци­ју ге­нет­ске об­но­ве ко­ју му ну­ди сек­та. Гра­де­ћи фа­бу­лу по­мо­ћу Да­ни­је­ло­вих се­ћа­ња и на­кнад­них бе­ле­жа­ка ње­го­вих кло­но­ва, аутор се по­но­во хва­та у ко­штац са фе­но­ме­ни­ма но­вог до­ба као што су: од­у­ми­ра­ње љу­ба­ви, очај­нич­ка по­тра­га за сек­сом, култ мла­до­сти, три­јумф на­у­ке над ре­ли­ги­јом и не­за­си­ти, ба­нал­ни кон­зу­ме­ри­зам.

Иако је Уелбе­ко­ва ни­хи­ли­стич­ка по­за и да­ље на­из­глед не­про­бој­на, а ње­гов ан­тро­по-со­ци­о­ло­шки пе­си­ми­зам не­так­нут, ипак се на мо­мен­те на­зи­ру пу­ко­ти­не и сен­ти­мен­тал­на скло­ност да се, и по­ред све­га, ве­ру­је у „мо­гућ­ност јед­ног остр­ва”, то јест у ме­та­фи­зич­ку иде­ју љу­ба­ви, а сам на­слов при­зи­ва је­дан од ње­го­вих на­ро­чи­то упе­ча­тљи­вих ци­та­та из Еле­мен­тар­них че­сти­ца:

„У сре­ди­шту ве­ли­ког при­род­ног вар­вар­ства, људ­ска би­ћа су ус­пе­ла по­не­кад (рет­ко) да ство­ре ма­ла, то­пла ме­ста­шца оба­сја­на љу­ба­вљу. Ма­ле за­тво­ре­не про­сто­ре, не­до­ступ­не за дру­ге, у ко­ји­ма су вла­да­ли ме­ђу­су­бјек­ти­ви­тет и љу­бав.”

У том ци­та­ту са­вр­ше­но је са­же­та сва ком­плек­сност и кон­тра­дик­тор­ност Уелбе­ко­вог про­зног ства­ра­ла­штва, а по­тре­ба овог око­ре­лог ци­ни­ка, ко­ји је у сво­јим ро­ма­ни­ма уко­ри­чио сву из­о­па­че­ност и без­на­ђе са­вре­ме­ног дру­штва, да ве­ру­је у не­што бо­ље и чи­сти­је мо­же де­ло­ва­ти уте­шно на за­пад­ног чи­та­о­ца.

Што се на­шег под­не­бља ти­че, Уелбе­ко­во де­ло је пре све­га иде­ал­но и отре­жњу­ју­ће шти­во за све за­ве­де­не ду­ше ко­је ве­ру­ју да ће им са обе­ћа­ним ула­ском у Европ­ску уни­ју и оче­ки­ва­ним по­ра­стом стан­дар­да и ку­пов­не мо­ћи про­пор­ци­о­нал­но ра­сти шан­се за сре­ћан и ис­пу­њен жи­вот. <

 

(Јануар-фербуар 2006)

 

 

 
Nacija

Светлосна упоришта Драгоша Калајића

Број 18-20

Број 15-17

Број 11-14

Архива 2005-2006


Нација Online :ПочетнаАрхива 2005-2006РубрикеКултураУмеће читања Могућности једног острва