Нација Online

• Претрага

Последња 3 броја

  • 18 - 20

  • 15 - 17

  • 11 - 14

Naslovna 18-20
Naslovna 15-17
Naslovna 11-14
Mедији у Србији у првој деценији XXI века?
 
Rastko

NSPM

Svetigora

Vitezovi

Dragos Kalajic

Arktogeja

Zenit

Geopolitika

Geopolitika

Сними ПДФШтампаПошаљи препоруку
Архива 2005-2006 > Култура - Ка метаслици

 

МИКАН АНИЧИЋ, ПАРИСКИ И СРПСКИ ПОСВЕЋЕНИК ARS PFANTASTICA, У ПОТРАЗИ ЗА ВЕЧНОМ СЛИКОМ

Сан о васкрсу сликарства


„У време кризе станишта, породице, дома и међуљудских односа, прекида комуникације, усамљених људи, један уман, леп и даровит човек окреће се слици. Да ли је то бег од стварности или потрага за лепшим, мирнијим и срећнијим простором, оним где је све испуњено и на свом месту? Сада када је све напуштено и издано, пре свега Уметност, он би да оде у Аркадију и врати значај чину сликања и слике, па и по цену да заувек остане изван музеја модерне уметности, тих супермаркета савременог духа”

 

Пише: Дејан Ђорић

 

„Уметност је техника буђења, успомена и лепоте”

Бодлер

 

Ми­кан Ани­чић је је­дан од по­след­њих зна­чај­них сли­ка­ра ко­ји тра­га за ин­те­грал­ном, син­те­тич­ком или све­у­куп­ном сли­ком, ме­та­сли­ком, оном иза свих сли­ка, с оне стра­не сли­кар­ства. Он на­сто­ји да ство­ри де­ло ко­је се хра­ни мле­ком ве­ли­ких ме­та­фо­ра и ме­дом тра­ди­ци­ја, а сва­ко ње­го­во плат­но је сат­ка­но од ис­ку­ства број­них да­на. Ње­го­ве сли­ке су ши­ро­ке, спрем­не да при­ме су­прот­на зна­че­ња и од­је­ке ми­ну­лих епо­ха. Као ка­кве успо­ме­не и дра­го­це­но­сти, оне леб­де над вре­ме­ном и, по­пут дра­гу­ља, иси­ја­ва­ју зра­ке све­тло­сти из­над про­сто­ра и вре­ме­на. Ње­го­во сли­кар­ство је из­раз по­тра­ге за сми­слом, лу­та­ње по уну­тра­шњим пре­де­ли­ма ма­ште и сно­ви­ђе­ња, иза­зов и аван­ту­ра. Веч­на сли­ка се пре про­на­ла­зи у слут­ња­ма и ви­зи­ја­ма не­го на ја­ви. Из ње про­ис­ти­чу, би­стре се, све дру­ге ма­ње зна­чај­не ствар­не сли­ке. Ме­та­фи­зич­ки сло­је­ви та­кве пла­то­нов­ски схва­ће­не сли­ке-иде­је, сно­хва­ти­це, отва­ра­ју се јед­но­став­но – жуд­њом за умет­но­шћу.

У вре­ме кри­зе ста­ни­шта, по­ро­ди­це, до­ма и ме­ђу­људ­ских од­но­са, пре­ки­да ко­му­ни­ка­ци­је и уса­мље­них љу­ди, је­дан уман, леп и да­ро­вит чо­век окре­ће се сли­ци. Да ли је то бег од ствар­но­сти или по­тра­га за леп­шим, мир­ни­јим и срећ­ни­јим про­сто­ром, оним где је све ис­пу­ње­но, за­си­ће­но и на свом ме­сту? Са­да ка­да је све на­пу­ште­но и из­да­то, пре све­га Умет­ност, Ани­чић би да оде у Ар­ка­ди­ју и вра­ти зна­чај чи­ну сли­ка­ња и сли­ке, па и по це­ну да не бу­де мо­де­ран. Је­дан из­у­зе­тан сли­кар све­сно ри­зи­ку­је да не уђе у му­зе­је мо­дер­не умет­но­сти, су­пер­мар­ке­те са­вре­ме­ног ду­ха, спре­ман да пла­ти дуг ана­хро­ни­зму. Ње­гов про­је­кат је да­ле­ко­се­жни­ји, он же­ли да ства­ра­ње по­но­во до­би­је сми­сао ко­ји за­слу­жу­је.

 

ДУ­ХОВ­НА СПРЕМ­НОСТ ЗА МАЈ­СТОР­СТВО

 

Ани­чић је на­пра­вио ко­пер­ни­кан­ски обрт у па­ри­ском и срп­ском сли­кар­ству. Он је је­дан од на­ших нај­зна­чај­ни­јих ства­ра­ла­ца у Па­ри­зу, ве­ли­ки мај­стор европ­ске arsphantasticе. Ње­гов до­при­нос исто­ри­ји ду­ха од­сту­па од иде­ја Ме­ди­а­ле. Ма­ње му је ва­жно да се од­ре­ди као сли­кар хтон­ске или уран­ске сим­бо­ли­ке, ужи­ва­лац па­кле­них на­сла­да, од­га­ји­вач чу­до­ви­шта или сне­ни пе­сник, сли­кар-пче­лар ко­ји бу­дућ­ност од­го­не­та у ћи­ли­бар­ским ви­зи­ја­ма. Пре­ва­зи­шао је ико­но­гра­фи­ју до­бра и зла и упу­тио се ис­точ­ни­ку ства­ра­ла­штва. Ани­чић је у ус­по­ста­вља­њу вред­но­сти на­чи­нио пре­врат. Као сли­кар се усу­дио да по­но­во са­ња о хи­је­рар­хи­ји сли­ка, њи­хо­вом зна­че­њу и зна­ча­ју, о то­ме да се ци­гла на зи­ду, у зи­ду и ис­под зи­да (а би­ло је хи­ља­де та­квих ци­га­ла у сто­ти­не га­ле­ри­ја) не мо­же по­ста­ви­ти ис­под Мо­на Ли­зе, а још ма­ње да се са њом из­јед­на­чи. Мо­жда је сан о вас­кр­су сли­кар­ства сан укле­тих, ко­ји са­ња­ју по­след­њи де­ми­јур­зи ста­рог све­та, сан ко­ји ће, пред си­лом тех­ни­ци­зма и оту­ђе­ња, већ су­тра­дан из­бле­де­ти.

У Ани­чи­ће­вом си­сте­му вред­но­сти има ме­ста за Хри­сто­са, Дон Ки­хо­та и ки­бор­га. Све је мо­гу­ће по­ста­ви­ти упо­ре­до ако се про­бле­ма­ти­зу­је, а про­блем је за­пра­во са­ма умет­ност. Сли­кар се, по­пут иде­о­ло­га, кон­зер­ва­тив­ног ре­во­лу­ци­о­на­ра или мо­дер­ни­сте, на­да да ће дру­штве­ни пре­врат по­че­ти од умет­но­сти. Уко­ли­ко се про­на­шло јед­но, ма ко­ли­ко ма­ло, али упо­ри­шно ме­сто, мо­же се по­кре­ну­ти исто­ри­ја. По овом уто­пиј­ском на­чи­ну ми­шље­ња о умет­но­сти и у умет­но­сти пре­по­зна­је­мо пра­вог умет­ни­ка, не­за­ин­те­ре­со­ва­ног за ин­стант сла­ву. Ани­чић ко­ра­ча ду­гим ста­за­ма са­мо­пре­го­ра и са­го­ре­ва у ства­ра­ла­штву. Мо­жда му ви­ше ве­ру­је­мо за­то што ви­ди­мо да се из­ба­вља као чо­век и сли­кар, да уз­ле­ће у не­ке дру­ге сфе­ре.

Он је ме­ђу по­след­њи­ма у исто­ри­ји но­ви­је европ­ске умет­но­сти при­шао за­ча­ра­ном, во­ђен ви­зи­јом До­сто­јев­ског да ће ле­по­та спа­сти свет. То не би би­ло не­што по­себ­но да сли­кар ни­је ову ми­сао ре­де­фи­ни­сао и до­вр­шио у ду­ху свог вре­ме­на. Ле­по­та ће спа­сти свет са­мо ако ми спа­се­мо ле­по­ту. Да би то са­знао, на­пу­стио је сво­је моћ­не и стра­вич­не ви­зи­је Ср­би­је у не­дри­ма фан­та­стич­ног, пост­чер­но­биљ­ског или пост­тех­но­ло­шког па­кла и из про­сто­ра у ко­ме је све мо­гу­ће упу­тио се та­мо где све је­сте, у ауле ве­ли­ких му­зе­ја, да сли­ка на по­до­би­је ста­рих мај­сто­ра, да ико­но­пи­ше ле­по­ту. Про­шав­ши Бо­шо­ву, Број­ге­ло­ву, али и шко­лу ви­зан­тиј­ског жи­во­пи­са, спо­знав­ши ве­ли­ку по­у­ку ико­не о не­пред­мет­ном, он је као рет­ко ко ду­хов­но спре­ман да раз­у­ме ста­ре мај­сто­ре. За­то је Ани­чи­ће­во сли­кар­ство суп­страт нео­бич­них и срећ­них про­жи­ма­ња.

 

ГРА­ДИ­ТЕЉ ПА­РА­ЛЕЛ­НИХ УНИ­ВЕР­ЗУ­МА

 

По­след­ња ве­ли­ка на­уч­на сту­ди­ја Ја­ко­ба Бурк­хар­та, го­ро­ста­са исто­ри­је умет­но­сти, по­све­ће­на је Пи­те­ру Па­у­лу Ру­бен­су. Он је по­себ­но зна­ча­јан за Ани­чи­ћа, сва­ка­ко не по те­ле­сном, кар­нал­ном сла­вљу ле­по­те, по ма­те­ри­јал­ном ко­је пре­ти да се из­врг­не у сво­ју су­прот­ност. Ру­бенс је пред крај жи­во­та, уме­сто апо­те­о­за вла­да­ра и ра­су­тих му­шких и жен­ских те­ле­си­на по ми­то­ло­шким пред­ста­ва­ма, от­крио пеј­заж, сав про­жет не­ствар­ном све­тло­шћу, ото­пље­ним зла­том умор­ног и срећ­ног сун­ца у сми­рај лет­њег да­на. За Ани­чи­ћа је то и све­тлост ико­не, Ма­чва по­ста­је Хо­лан­ди­ја, а у сли­ку на раз­ли­чи­те на­чи­не ула­зи исти бож­ји сјај. То су са­мо не­ки од ли­ков­них еле­ме­на­та ко­ји­ма је овај сли­кар вра­тио по­ве­ре­ње у сли­ку, у уни­вер­зал­ном (ин­те­грал­ном) сми­слу, по­ми­рио раз­ли­чи­та фи­зич­ка и ду­хов­на ис­ку­ства и са­брао их та­мо где је мо­гу­ће. Ње­гов ме­тод се мо­же при­ме­ни­ти и у ху­ма­ни­стич­ким ди­сци­пли­на­ма. У по­е­зи­ји се мо­гу по­ми­ри­ти ма­ни­ри­стич­ке са да­да­и­стич­ким игра­ма, а у исто­ри­ји умет­но­сти као на­у­ци Ва­за­ри са пси­хо­а­на­ли­зом.

Сли­кар­ство Ми­ка­на Ани­чи­ћа је узор­но, мо­жда ма­ње по ре­зул­та­ти­ма, а ви­ше по стре­мље­њи­ма, кон­цеп­ци­ја­ма и слут­ња­ма. Ње­го­ва уља ду­хов­но, раз­ме­ра­ма и при­ме­ном раз­ли­чи­тих пер­спек­ти­ва, про­зо­ри су у не­са­зна­тљи­во, у свет из­ван по­јав­ног. Тај ко­смос, ме­ђу­тим, ни­је не­ра­зу­мљив. Ли­ков­но гра­ђен од де­ло­ва пре­у­зе­тих из ствар­но­сти бли­ске чо­ве­ку за­пад­не ци­ви­ли­за­ци­је, но­ви свет је кри­тич­ки за­сно­ван, по­ја­вљу­је се као умет­нич­ка свест и са­вест, укор и ко­рек­тив епо­хе. Ве­ро­ват­но и то пре­по­зна­је­мо као са­крал­ни еле­мент сли­ка­ре­вог опу­са. Мај­стор је ма­ли Бог, ми­кро­те­ос, све­док кри­зе са­вре­ме­ног све­та и тво­рац па­ра­лел­ног, бо­љег уни­вер­зу­ма.

Иако ни­је же­лео да сли­ка све­те сли­ке на на­чин ико­но­пи­са­ца или ре­не­сан­сних ге­ни­ја, Ани­чић ни­је од­ба­цио ис­ку­ства мај­сто­ра цр­кве­них по­лип­ти­ха. Кри­тич­ки, кат­кад и ци­нич­ки, сва­ка­ко ху­мор­но ин­то­ни­ра­но, он при­сту­па има­ги­нар­ном, а и сво­је ме­сто у исто­ри­ји и сво­ју умет­ност до­во­ди у пи­та­ње. Умет­ник је и све­тац, мо­нах, му­че­ник, да­кле Ро­бин­зон и Дон Ки­хот. Све­стан је да смо сви жр­тве јед­ног по­су­но­вра­ће­ног све­та, за­то­че­ни­ци ре­ал­но­сти, са ко­јом се тре­ба сме­ло по­и­гра­ти, по­ја­ча­ти је до ужа­са или рас­те­ре­ти­ти ху­мо­ром. Умет­ност ни­је те­ра­пи­ја, већ моћ­но сред­ство раз­у­ме­ва­ња и про­ме­не ствар­ног све­та.

 

ЕЗО­ТЕ­РИЈ­СКИ ТРАГ ЖЕ­РА­РА ДЕ НЕР­ВА­ЛА

 

Ани­чић усло­жња­ва игру, из­не­ве­ра­ва ста­ра и по­ста­вља но­ва пра­ви­ла. Ме­ша раз­не сти­ло­ве, по­ста­вља ли­ко­ве, пред­ме­те и си­ту­а­ци­је из ан­ти­ке, ре­не­сан­се и ба­ро­ка по­ред оних из бу­дућ­но­сти. Вре­ме је је­дин­стве­но, ин­те­грал­но и у ње­му све и сви уче­ству­ју исто­вре­ме­но. Исто­ри­ја је це­ло­ви­та. То је езо­те­риј­ско раз­у­ме­ва­ње то­ка вре­ме­на ко­је је пр­ви у европ­ску ли­те­ра­ту­ру увео Же­рар де Нер­вал. Све је у ве­зи са свим, ни­шта не уми­ре и ни­је за­у­век из­гу­бље­но. Нер­вал ка­же да сан ула­зи у ствар­ност и обрат­но, исто­ри­ја умет­но­сти је област ма­шта­ри­је, а те­о­ри­ја ха­о­са но­ве фи­зи­ке пре­ци­зан опис ре­ал­но­сти.

Из те пер­спек­ти­ве по­но­во се би­о­граф­ско и лич­но по­ве­зу­ју са де­лом. Оно је опис сли­ка­ре­вог уну­тра­шњег све­та и ин­ти­ме, ха­ги­о­гра­фи­ја, жи­вот и ства­ра­ла­штво су аван­ту­ра. Та­ко је умет­ник об­но­вио сли­ку, и то не са­мо као сим­бол, мит и су­шти­ну. Она ви­ше ни­је кон­крет­ни пред­мет не­ког сти­ла или епо­хе, већ је у ин­те­лек­ту­ал­ном и ду­хов­ном сми­слу уни­вер­зал­на. За Ани­чи­ћа се не мо­же ре­ћи да је пост­мо­дер­ни умет­ник, али он ипак ства­ра сла­жу­ћи коц­ки­це ра­зних умет­но­сти као да се игра. У вре­ме ко­је Сре­то Бо­шњак на­зи­ва „ера нео­сти­ло­ва”, Ани­чић ни­је тех­но­ша­ман, ур­ба­ни ге­ри­лац, али се у ње­го­вим сли­ка­ма, по­ред пче­ли­њег са­ћа, об­на­же­них же­на, ле­пих ко­ња, кри­ла и пре­де­ла, уоча­ва крв фи­зич­ких и ме­та­фи­зич­ких ра­на, стра­да­ња од ово­га све­та, из­над ко­га леб­де сна­жне ма­ши­не све­оп­ште кон­тро­ле.

Ми­кан Ани­чић је умет­ник ко­ји је са­мо за се­бе из­но­ва от­крио ча­ри и ле­по­те сли­ка­ња, страст пре­ма бо­ји и при­зо­ру, ми­ри­се и тај­не сли­кар­ске ма­те­ри­је и по­ка­зао шта ми­сли о сли­ка­ри­ма ко­ји су то зна­ли и це­ни­ли. Он је ус­по­ста­вио сли­ку као це­ли­ну. За­што сли­кар­ство не би по­но­во мо­гло да бу­де ико­но­граф­ски и на­ра­тив­но за­сно­ва­но, тим пре што овај сли­кар не илу­стру­је ми­то­ло­шке или ре­ли­гиј­ске са­др­жа­је, већ је ико­но­граф­ско по­ста­вио у нај­ши­рем сми­слу као део ико­но­ло­шког.

При­че се мо­гу при­ча­ти они­ма ко­ји же­ле да их чу­ју, при­че ко­је су ви­ше ша­пу­та­ње, по­е­зи­ја на гра­ни­ци чуј­но­сти, на­ра­ци­ја ко­ја то ни­је, јер је ли­ков­на и не мо­же се ис­ка­за­ти вер­бал­но. Та­ко се ја­вља не­ки об­лик нео­ре­не­сан­се. Ова­кав при­ступ мо­же се раз­у­ме­ти са­мо ако се при­хва­те ауто­ро­ве прет­по­став­ке о уни­ште­њу ли­ков­ног у да­на­шњој умет­но­сти, о за­ла­ску кул­ту­ре.

Не ну­ди ли умет­ност Ми­ка­на Ани­чи­ћа уто­чи­ште гле­да­о­цу, дво­ди­мен­зи­о­нал­ни про­стор у ко­ји мо­же да про­јек­ту­је ко­ор­ди­на­те свог уну­тра­шњег све­та. Ни­је ли она мо­гућ­ност за ис­по­ља­ва­ње осе­ћа­ња или стра­сти.

Је­дан се сли­кар у вре­ме­ну ни­шчих ду­хом усу­дио да по­ста­ви про­кле­та, тј. по­след­ња пи­та­ња. Осме­лио се да по­сред­но и ви­ше­знач­но на­сли­ка све оно о че­му се љу­ди пи­та­ју и што не мо­гу ди­рект­но да са­оп­ште. Ани­чи­ће­ва је умет­ност ду­бља и ви­ше­слој­на. То је глас ра­зу­ма у пу­сти­њи ду­ха ко­ји се чу­је и о ко­ме се мо­же раз­ми­шља­ти. Не тра­жи­мо пре­ви­ше, по­го­то­во не са­вр­шен­ство, јер је оно не­мо­гу­ће. До­вољ­но је да сво­је ми­сли, сно­ве и на­да­ња усме­ри­мо у прав­цу сли­ке, ви­зи­о­нар­ски и иси­ха­стич­ки по­ди­жу­ћи то­пло ср­це у хлад­ни ум, до­во­де­ћи у сре­ди­ште Сун­це на­спрам Ме­се­ца, сли­ку на­су­прот ре­ал­но­сти. <

 

(Март 2006)

 

 

 
Nacija

Светлосна упоришта Драгоша Калајића

Број 18-20

Број 15-17

Број 11-14

Архива 2005-2006


Нација Online :ПочетнаАрхива 2005-2006РубрикеКултураКа метаслици Сан о васкрсу сликарства