Архива 2005-2006 > Култура - Ка метаслици |
МИКАН АНИЧИЋ, ПАРИСКИ И СРПСКИ ПОСВЕЋЕНИК ARS PFANTASTICA, У ПОТРАЗИ ЗА ВЕЧНОМ СЛИКОМ Сан о васкрсу сликарства „У време кризе станишта, породице, дома и међуљудских односа, прекида комуникације, усамљених људи, један уман, леп и даровит човек окреће се слици. Да ли је то бег од стварности или потрага за лепшим, мирнијим и срећнијим простором, оним где је све испуњено и на свом месту? Сада када је све напуштено и издано, пре свега Уметност, он би да оде у Аркадију и врати значај чину сликања и слике, па и по цену да заувек остане изван музеја модерне уметности, тих супермаркета савременог духа”
Пише: Дејан Ђорић
„Уметност је техника буђења, успомена и лепоте” Бодлер
Микан Аничић је један од последњих значајних сликара који трага за интегралном, синтетичком или свеукупном сликом, метасликом, оном иза свих слика, с оне стране сликарства. Он настоји да створи дело које се храни млеком великих метафора и медом традиција, а свако његово платно је саткано од искуства бројних дана. Његове слике су широке, спремне да приме супротна значења и одјеке минулих епоха. Као какве успомене и драгоцености, оне лебде над временом и, попут драгуља, исијавају зраке светлости изнад простора и времена. Његово сликарство је израз потраге за смислом, лутање по унутрашњим пределима маште и сновиђења, изазов и авантура. Вечна слика се пре проналази у слутњама и визијама него на јави. Из ње проистичу, бистре се, све друге мање значајне стварне слике. Метафизички слојеви такве платоновски схваћене слике-идеје, снохватице, отварају се једноставно – жудњом за уметношћу. У време кризе станишта, породице, дома и међуљудских односа, прекида комуникације и усамљених људи, један уман, леп и даровит човек окреће се слици. Да ли је то бег од стварности или потрага за лепшим, мирнијим и срећнијим простором, оним где је све испуњено, засићено и на свом месту? Сада када је све напуштено и издато, пре свега Уметност, Аничић би да оде у Аркадију и врати значај чину сликања и слике, па и по цену да не буде модеран. Један изузетан сликар свесно ризикује да не уђе у музеје модерне уметности, супермаркете савременог духа, спреман да плати дуг анахронизму. Његов пројекат је далекосежнији, он жели да стварање поново добије смисао који заслужује.
ДУХОВНА СПРЕМНОСТ ЗА МАЈСТОРСТВО
Аничић је направио коперникански обрт у париском и српском сликарству. Он је један од наших најзначајнијих стваралаца у Паризу, велики мајстор европске arsphantasticе. Његов допринос историји духа одступа од идеја Медиале. Мање му је важно да се одреди као сликар хтонске или уранске симболике, уживалац паклених наслада, одгајивач чудовишта или снени песник, сликар-пчелар који будућност одгонета у ћилибарским визијама. Превазишао је иконографију добра и зла и упутио се источнику стваралаштва. Аничић је у успостављању вредности начинио преврат. Као сликар се усудио да поново сања о хијерархији слика, њиховом значењу и значају, о томе да се цигла на зиду, у зиду и испод зида (а било је хиљаде таквих цигала у стотине галерија) не може поставити испод Мона Лизе, а још мање да се са њом изједначи. Можда је сан о васкрсу сликарства сан уклетих, који сањају последњи демијурзи старог света, сан који ће, пред силом техницизма и отуђења, већ сутрадан избледети. У Аничићевом систему вредности има места за Христоса, Дон Кихота и киборга. Све је могуће поставити упоредо ако се проблематизује, а проблем је заправо сама уметност. Сликар се, попут идеолога, конзервативног револуционара или модернисте, нада да ће друштвени преврат почети од уметности. Уколико се пронашло једно, ма колико мало, али упоришно место, може се покренути историја. По овом утопијском начину мишљења о уметности и у уметности препознајемо правог уметника, незаинтересованог за инстант славу. Аничић корача дугим стазама самопрегора и сагорева у стваралаштву. Можда му више верујемо зато што видимо да се избавља као човек и сликар, да узлеће у неке друге сфере. Он је међу последњима у историји новије европске уметности пришао зачараном, вођен визијом Достојевског да ће лепота спасти свет. То не би било нешто посебно да сликар није ову мисао редефинисао и довршио у духу свог времена. Лепота ће спасти свет само ако ми спасемо лепоту. Да би то сазнао, напустио је своје моћне и стравичне визије Србије у недрима фантастичног, постчернобиљског или посттехнолошког пакла и из простора у коме је све могуће упутио се тамо где све јесте, у ауле великих музеја, да слика на подобије старих мајстора, да иконопише лепоту. Прошавши Бошову, Бројгелову, али и школу византијског живописа, спознавши велику поуку иконе о непредметном, он је као ретко ко духовно спреман да разуме старе мајсторе. Зато је Аничићево сликарство супстрат необичних и срећних прожимања.
ГРАДИТЕЉ ПАРАЛЕЛНИХ УНИВЕРЗУМА
Последња велика научна студија Јакоба Буркхарта, горостаса историје уметности, посвећена је Питеру Паулу Рубенсу. Он је посебно значајан за Аничића, свакако не по телесном, карналном слављу лепоте, по материјалном које прети да се извргне у своју супротност. Рубенс је пред крај живота, уместо апотеоза владара и расутих мушких и женских телесина по митолошким представама, открио пејзаж, сав прожет нестварном светлошћу, отопљеним златом уморног и срећног сунца у смирај летњег дана. За Аничића је то и светлост иконе, Мачва постаје Холандија, а у слику на различите начине улази исти божји сјај. То су само неки од ликовних елемената којима је овај сликар вратио поверење у слику, у универзалном (интегралном) смислу, помирио различита физичка и духовна искуства и сабрао их тамо где је могуће. Његов метод се може применити и у хуманистичким дисциплинама. У поезији се могу помирити маниристичке са дадаистичким играма, а у историји уметности као науци Вазари са психоанализом. Сликарство Микана Аничића је узорно, можда мање по резултатима, а више по стремљењима, концепцијама и слутњама. Његова уља духовно, размерама и применом различитих перспектива, прозори су у несазнатљиво, у свет изван појавног. Тај космос, међутим, није неразумљив. Ликовно грађен од делова преузетих из стварности блиске човеку западне цивилизације, нови свет је критички заснован, појављује се као уметничка свест и савест, укор и коректив епохе. Вероватно и то препознајемо као сакрални елемент сликаревог опуса. Мајстор је мали Бог, микротеос, сведок кризе савременог света и творац паралелног, бољег универзума. Иако није желео да слика свете слике на начин иконописаца или ренесансних генија, Аничић није одбацио искуства мајстора црквених полиптиха. Критички, каткад и цинички, свакако хуморно интонирано, он приступа имагинарном, а и своје место у историји и своју уметност доводи у питање. Уметник је и светац, монах, мученик, дакле Робинзон и Дон Кихот. Свестан је да смо сви жртве једног посуновраћеног света, заточеници реалности, са којом се треба смело поиграти, појачати је до ужаса или растеретити хумором. Уметност није терапија, већ моћно средство разумевања и промене стварног света.
ЕЗОТЕРИЈСКИ ТРАГ ЖЕРАРА ДЕ НЕРВАЛА
Аничић усложњава игру, изневерава стара и поставља нова правила. Меша разне стилове, поставља ликове, предмете и ситуације из антике, ренесансе и барока поред оних из будућности. Време је јединствено, интегрално и у њему све и сви учествују истовремено. Историја је целовита. То је езотеријско разумевање тока времена које је први у европску литературу увео Жерар де Нервал. Све је у вези са свим, ништа не умире и није заувек изгубљено. Нервал каже да сан улази у стварност и обратно, историја уметности је област маштарије, а теорија хаоса нове физике прецизан опис реалности. Из те перспективе поново се биографско и лично повезују са делом. Оно је опис сликаревог унутрашњег света и интиме, хагиографија, живот и стваралаштво су авантура. Тако је уметник обновио слику, и то не само као симбол, мит и суштину. Она више није конкретни предмет неког стила или епохе, већ је у интелектуалном и духовном смислу универзална. За Аничића се не може рећи да је постмодерни уметник, али он ипак ствара слажући коцкице разних уметности као да се игра. У време које Срето Бошњак назива „ера неостилова”, Аничић није техношаман, урбани герилац, али се у његовим сликама, поред пчелињег саћа, обнажених жена, лепих коња, крила и предела, уочава крв физичких и метафизичких рана, страдања од овога света, изнад кога лебде снажне машине свеопште контроле. Микан Аничић је уметник који је само за себе изнова открио чари и лепоте сликања, страст према боји и призору, мирисе и тајне сликарске материје и показао шта мисли о сликарима који су то знали и ценили. Он је успоставио слику као целину. Зашто сликарство не би поново могло да буде иконографски и наративно засновано, тим пре што овај сликар не илуструје митолошке или религијске садржаје, већ је иконографско поставио у најширем смислу као део иконолошког. Приче се могу причати онима који желе да их чују, приче које су више шапутање, поезија на граници чујности, нарација која то није, јер је ликовна и не може се исказати вербално. Тако се јавља неки облик неоренесансе. Овакав приступ може се разумети само ако се прихвате ауторове претпоставке о уништењу ликовног у данашњој уметности, о заласку културе. Не нуди ли уметност Микана Аничића уточиште гледаоцу, дводимензионални простор у који може да пројектује координате свог унутрашњег света. Није ли она могућност за испољавање осећања или страсти. Један се сликар у времену нишчих духом усудио да постави проклета, тј. последња питања. Осмелио се да посредно и вишезначно наслика све оно о чему се људи питају и што не могу директно да саопште. Аничићева је уметност дубља и вишеслојна. То је глас разума у пустињи духа који се чује и о коме се може размишљати. Не тражимо превише, поготово не савршенство, јер је оно немогуће. Довољно је да своје мисли, снове и надања усмеримо у правцу слике, визионарски и исихастички подижући топло срце у хладни ум, доводећи у средиште Сунце наспрам Месеца, слику насупрот реалности. <
(Март 2006)
|