Архива 2005-2006 > Култура - Кључ |
ВЕЧНИ УНУТРАШЊИ КРУГ ДАНТЕА АЛИГИЈЕРИЈА Божанствена комедија која траје И данас, после толико векова одгонетања, пред тајном Дантеовог дела застаје дах најбољим духовима Европе. Било да је реч о мистичној имагинацији или о симболички строго кодираним списима езотеријског посвећења, било да су исходишта у темпларској доктрини или у учењу Ел-шеика ал-Акбара, било да је реч о објављењу мајстора или ученика, загонетка остаје. У сваком случају, пред нама су надвремени описи „различитих стања егзистенције, у облику једне хијерархијски организоване целине Неба и Подземног света”
Пише: Борис Над
У музеју града Беча чува се медаљон с ликом Дантеа на чијој су полеђини исписана слова F. S. K. I. P. F. T. Енигматични запис преводи се као Fidei Sanctoe Kadosch, Imperialis Principatus, Frater Templarius. Према француском езотерику Ренеу Генону, овај медаљон недвосмислено потврђује песникову припадност удружењу Fede Santa– трећем разреду темпларског братства – реда у коме је, штавише, сам „Данте био један од поглавара”. Питање да ли је славни песник Божанствене комедије доиста био члан тајних друштва, те следбеник езотеријских учења и доктрина, предмет је неколицине студија, међу којима је свакако непревазиђена она већ поменутог Генона, под насловом Дантеов езотеризам (Градац, Чачак, 2002). Генонова анализа полази од самог спева и изричитих упутстава које песник даје читаоцу. Дон Мигел Асин Паласиос подвлачи сличност између Дантеове Комедије (овоме би требало додати и поједине одломке Новог живота и Гозбе) и Књиге о ноћном путовању Мухјудина ибн Арабија, мистичног спева арапског аутора о силаску пророка Мухамеда у Пакао, који је за читавих осамдесет година старији од Дантеовог дела.
ПРОУЧАВАЊЕ АРХИТЕКТУРЕ ПАКЛА
Подударности су очигледне и бројне, и тичу се таквих појединости које се не могу објаснити пуким случајем: „Архитектура дантеовског Пакла подудара се у свим појединостима са оном коју налазимо у муслиманском Паклу; то су два џиновска левка сачињена од низа спратова кружних нивоа или степеника који се спуштају све до средишта Земље... Оба су пакла смештена испод града Јерусалима... Ниже равни, астрономска неба, кругови мистичне руже, анђеоски хорови који окружују средиште небеске светлости, три круга који симболизују лично тројство, преузео је фирентински песник, од речи до речи, од Мухјудина ибн Арабија” (Д. М. А. Паласиос). Проблем с којим се суочавају коментатори и истраживачи је у томе што Данте Алигијери није могао да познаје дело арапског мистика из XII века. „Као могући посредник јавља се Брунето Латини, који је боравио у Шпанији, али та хипотеза не изгледа нам довољно убедљива” (Р. Генон). Зашто? Рођен у Мурсији (отуда надимак Ел-Андалузи), Мухјудин је само део живота провео у Шпанији. Умро је у Дамаску, оставивши за собом ученике расејане по читавом исламском свету, пре свега у Египту и Сирији. Али, он није био тек „мистички песник”, већ пре духовни учитељ, чија дела у то доба уопште нису била доступна јавности. Била су позната само уским групама „посвећених”, везаних за исламске иницијацијске групе и витешке редове. У исламском езотеризму остаће упамћен под именом Ел-шеик ал-Акбар, што је могуће превести као „узорни учитељ” или „највећи међу учитељима”. Данте га, дакле, није могао упознати преко неког од световних путева – Мухјудин напросто није био световни песник – и он га заиста и не помиње међу другим великим учитељима и филозофима ислама, попут Авицене или Авероеса.
МИСТИЧНО ПУТОВАЊЕ
Питање интелектуалних веза Истока и Запада оног доба само су неке од недоумица које данас имамо пред Дантеовим делом. Одговор који сугерише Генон су везе које су међусобно успостављали витешки редови попут темплара и асасина. Ништа мање сложено, међутим, није ни питање Дантеовог односа према темпларском реду; мање или више отворене алузије на њега могу се наћи у самом делу, док је песников водич, на крају путовања, управо свети Бернард, који је и установио правило темпларског реда. Једно је ипак извесно. Обе су књиге – и она Дантеова и Мухјудинов спев о Мухамедовом ноћном силаску у Пакао – све сем поетичне легенде, или „литературе”, створене да разоноди и забави, у којој песник пушта себи на вољу како би заголицао уобразиљу читаоца. Као и у случају њиховог старијег узора – маздеанске књиге Арда Вирах Намех – реч је о строго симболичким списима, који садрже описе „различитих стања егзистенције, у облику једне хијерархијски организоване целине Неба и Подземног света...” Отуда њихов крајње прецизан језик, строги и сложени симболизам који пре оптерећују данашњег читаоца него што пружају плодно тле његовој имагинацији. Машта је овде подређена вишим захтевима и садржајима, уистину метафизичким по својој суштини. Да би следио Дантеа у његовим „ванземаљским путовањима”, читалац мора да поседује њихов езотеријски кључ. <
(Јун 2006)
|