Архива 2005-2006 > Култура - У глобалу |
ГЛОБАЛНО НАВИЈАЊЕ: ПСИХОЛОГИЈА ПОДРШКЕ ЈАЧЕМ ПРОТИВ СЛАБИЈЕГ, ИЛИ „АЛА СМО ГА НАТУКЛИ” Мање од игре Провала глобализације у светски фудбал довела је до концентрације врхунских играча у релативно малом броју клубова. Реформом еврокупова под притиском најбогатијих клубова, ранија концепција клубова као представника држава трансформисана је у такмичење мултинационалних компанија, а демократска природа ранијег такмичења – која је омогућавала најчудније могуће сусрете, какве је могао да начини само „комедијант случај” – претворила се у фарсу диригованог жреба којим се најповлашћенији клубови чувају једни од других. Као ехо тих промена рођено је глобално навијање, феномен испод чије површине се отварају нека од најтежих питања савременог човека и света
Пише: Слободан Владушић
Сигурно се сећате оног вица: „Идем ја улицом и видим двојица туку једног. Станем, гледам и питам се да ли да се умешам или не. На крају одлучим да се умешам. И шта је било даље? Ала смо га натукли.” Иако пословица каже да нема нових и старих вицева, већ само нових и старих слушалаца, усудићу се да кажем да је овај виц застарео. Да би се човек насмејао потребно је да претпоставим да умешати се значи помоћи слабијем. Да би се то претпоставило потребно је имати (витешку, значи хришћанску) визију света у којима је слабост идентична са врлином. Потребна је на крају још једна ствар: муда. Тај виц је могао настати у оно време када су ме старији другари учили да треба навијати за слабијег, а пошто смо сви лудовали за фудбалом, у мојој улици, 200 км северно од Београда, није било ниједног навијача „Звезде” или „Партизана”. Било је зато романтичара. Навијати за слабијег могло се само у друштву у коме је, између осталог, постојао неки мутни идеал праведности, коме је сметала чињеница да је јачи често јачи и због помоћи судија. И најзад, у еврокуповима и међународним утакмицама, ти слабији смо често били ми. Навијајући за слабијег навијали смо заправо за себе. Виц који сам испричао данас је застарео, јер ће се видети да он припада времену које претходи глобализацији. Тренутак кад је глобализација провалила у светски фудбал је усвајање Босмановог правила које је довело до тога да играчи држављани ЕУ престану да буду странци у клубовима држава ЕУ. Тако је дошло до очекиване концентрације врхунских играча у релативно малом броју клубова, чиме су најјаче европске лиге постале мање компетативне, што је еуфемизам за чињеницу да у трци за шампионску титулу не учествује седам-осам екипа већ две-три, и да се врло често шампиони знају пет-шест кола пре краја првенства. Негде у исто време, под притиском Групе-14, организације чији су чланови, сем неколико изузетака, 18 најбогатијих клубова Европе, UEFA је била принуђена да реформише еврокупове, па се тако хладноратовска концепција тимова представника држава трансформисала у такмичење мултинационалних компанија, а демократска природа ранијег такмичења – која је омогућавала најчудније могуће сусрете какве је могао начини само комедијант случај – претворила се у фарсу диригованог жреба којим се (нај)повлашћенији тимови чувају једни од других и тако релативно сигурно воде до Лиге шампиона. У таквој Лиги шампиона, где и најслабији имају већи буџет од „Звезде” и „Партизана”, навијати за слабијег је изгубило сваки смисао, јер је слабост овде само релативна слабост у поређењу са апсолутном снагом. Како је Лига шампиона практично обухватила све најзначајније клубове, Куп купова је потпуно нестао, а Куп UEFA се претворио скоро ни у шта.
ОД УЗВИШЕНОСТИ ДО ДНА
Међутим, није сама појава Лиге шампиона оно што доводи до појаве глобалног навијања. Како се сећам Барија 1991. са задовољством могу приметити да је „Звезда” више пута од „Арсенала” била првак Европе. Или ако хоћете, ту титулу је понела исто онолико пута колико и „Барселона”. Да сам, рецимо, средовечни навијач „Стеауе”, могао бих бити и циничнији, па рећи да је „Стеауа” традиционално боља од „Барселоне”, макар у финалима Купа шампиона. Ма колико ово све деловало комично – у садашњем распореду снага – ипак та славна прошлост, које се човек, као очевидац, још увек сећа, онемогућава га да се потпуно преда глобалном навијању. Тамо, међутим, где те прошлости никада није ни било (у Азији, Северној Америци, Аустралији, Африци) или тамо где она није доживљена, већ је сетно спомиње неки средовечни тата, тамо је родно место глобалног навијања. Довољно је отићи на неке фудбалске сајтове (рецимо www.goal.com или на конференцију „Фудбал” на Форуму на „Крстарици”) па да се сретнемо са глобалним навијачима: навијач „Челзија” из Сомалије свађа се са навијачем „Барселоне” из Малезије, навијач мадридског „Реала” из Индије обећава освету навијачу „Арсенала” из Албаније, навијач из Чачка виче forca „Milan” и куне се у Шевченка, док је навијачица из Пирота лудо заљубљена у Муриња... Зезање? Може бити, али упада у очи да нико од ових људи не навија за „Блекбурн” или „Парму”, „Селту” из Вига, или „Оксер” из истоименог места покрај Париза. Ево нас на попришту глобалног навијања где до недавно национални фудбалски гиганти постају мултинационалне институције са навијачима разасутим по целом глобу. Тако се гледање утакмица Лиге шампиона у којима човек није заинтересован за резултат, али јесте за фудбал као естетски предмет, претвара у планетарни светски фудбалски рат. Филозофске темеље овог одушевљења мултинационалним фудбалским клубовима налазимо у осећају узвишености. Човек се осећа узвишеним у тренутку када се његова чула суоче са нечим апсолутно великим, што ће рећи, нечим што његова чула не могу да представе разуму. За Канта, који теоретише о овој теми, предмети пред којима човек има осећај узвишености су, рецимо, пирамиде или Црква светог Петра у Риму. За постмодерног човека то је „Реал” из Мадрида са годишњим буџетом од 300 милиона €, стадионом од 100.000 места, са трансферима од 27 милиона € датим за десног бека и са Дејвидом Бекамом. Пред таквом игром бројки човек почиње да осећа мешавину страха и дивљења, управо оно што је карактеристично за осећај узвишености. Бљутавост овог глобалног навијања, међутим, не почива на осећају узвишености, већ на две сасвим очигледне ствари: прво је другоразредни карактер глобалних навијача. Они подсећају на помоћне трупе које узимају са лешева поражене војске оно што је остало иза регуларних снага. Глобални навијачи су тек сурогат навијача и нису равноправни са „домицилним” навијачима. Иако мултинационални клубови своје рекламне кампање подешавају тако да у њима симболички обухвате навијаче широм света, остаје болна чињеница, факт који никакав маркетинг не може избрисати, да ће аутобус са отвореним кровом, излепљен и украшен клупским заставама, у случају освојеног трофеја проћи само кроз један једини град: Лондон, Барселону, Мадрид, Милано или Манчестер. Свима осталима преостаје једино да купују преко интернета дресове – увећане за цену авионске поштарине – да гледају своје љубимце преко ТВ екрана, или, у најбољем случају, на некој ревијалној утакмици на којој се игра са 7 одсто мотива и идентичном количином инспирације.
СИМПТОМИ АПСОЛУТНЕ НЕМОЋИ
Ипак, то још увек није дно глобалног навијања: дно је онај тренутак када одушевљени навијач мултинационалног клуба, након велике победе његовог клуба, изађе на улицу и тамо осети да је сам. Ту неће помоћи ни некакво организовање навијача „Барселоне” или „Арсенала” из Чачка (Параћина, Београда, Лагоса, Калкуте, Кабула, Басре, Сиднеја, Владивостока, свеједно), јер чак ни да их се окупи 10–100–1000 људи ипак ће њихова појава у центру града бити идентична скупу филателиста. Другим речима: уместо подршке ти навијачи ће од својих суграђана добити или презриве погледе (јер ту су и навијачи других мултинационалних клубова) или ништа. Град ће бити потпуно равнодушан према њиховом навијачком одушевљењу, и то са правом, јер зашто би се неко у Чачку радовао победи „Арсенала” или „Барселоне”. Што се не може рећи за прославу златних медаља наше бивше кошаркашке репрезентације, у којима би учествовале и баке, да су млађе. Глобално навијање је симптом осећања апсолутне немоћи глобалног навијача. Његова идентификација са мултинационалним клубом јесте својеврсна жеља да се не буде на овом месту и да се не буде оно што глобални навијач заправо јесте, а то је потрошач, коме се уместо партиципирања продају фетиши. Глобално навијање стога илуструје грозничаву жељу да се буде на страни јачег и на страни победника, без обзира на судије који навлаче, када треба, без обзира на диспропорцију у новцу, утицају и свему осталом. Ако је навијање за слабијег проистицало не из мазохизма – воље да се губи – већ из свести да ће јачем ако загусти у помоћ притећи и судије, онда је та жеља да победи слабији била заправо жеља да победи правда. Глобални навијач, међутим, жели да буде на страни победника, без обзира на природу победе, без обзира што навијати за рецимо „Реал” или „Ливерпул” против рецимо ЦСКА из Софије значи радовати се и уживати у масакру. То не значи само да је морално гађење страно глобалном навијачу, већ му је стран и властити идентитет, чији атмосферски притисак не може да поднесе, па се стога нужно претвара у ништа. Ипак, глобално навијање се на једном месту сусреће са „домицилним” навијањем и тај сусрет је трагичан: наиме, оба навијача, и глобални и домицилни, верују да навијањем за мултинационални клуб, куповином дресова и осталих сувенира, успевају да победе осећај несвесног страха који неминовно доноси сусрет са таквом моћном финансијском немани каква је мултинационални клуб. То надање је, ипак, тек једна обична илузија: мултинационални клуб припада једино сам себи. Добар пример за то је фудбалски клуб „Арсенал”. Иако на свом интернет сајту има посебну страницу посвећену чак и навијачима–инвалидима, што је гест у коме се на чудан начин уједињује протестантска свест о етици и профиту, на сајту не постоји податак о томе на који начин је „Арсенал” исплаћивао милионске плате својим играчима. Механизам исплате заснивао се на акционарском друштву, чији су чланови били играчи, чиме су британски играчи донекле, а страни у целости избегавали пореске обавезе. Игра видљиве хуманости и невидљиве себичности карактерише, вероватно, сваку мултинационалну компанију. Мултинационални клубови свакако нису изузетак, али су зато најпрегнантнији пример на којем се види колико је јака жеља обичних људи широм света да буду део компаније, и колико је та жеља наивна и готово неостварљива. Међутим, све док слаби буду навијали за јаке против других слабих, светом ће се ширити девастирани простори фудбалских, културних и свих других пустиња, које ће запоседати сурогати навијача – глобални навијачи. <
(Јул-август 2006)
|