Нација Online

• Претрага

Последња 3 броја

  • 18 - 20

  • 15 - 17

  • 11 - 14

Naslovna 18-20
Naslovna 15-17
Naslovna 11-14
Mедији у Србији у првој деценији XXI века?
 
Rastko

NSPM

Svetigora

Vitezovi

Dragos Kalajic

Arktogeja

Zenit

Geopolitika

Geopolitika

Сними ПДФШтампаПошаљи препоруку
Извори

 

ГОСПОЈИНСКО ПЕСНИЧКО И СЛИКАРСКО ОКУПЉАЊЕ НА КОСОВУ

Још скупља српска реч

 

До­шли су из свих срп­ских зе­ма­ља, два­де­сет пе­ти пут. Без­у­слов­но, на по­зив ко­ји ни­је од­би­јен ни у ав­гу­сту 1999. Ме­ђу­на­род­на кул­тур­на ма­ни­фе­ста­ци­ја „Со­ко­ли­ца” и ово­га пу­та има­ла је сво­ју ли­ков­ну ко­ло­ни­ју и пе­снич­ке су­сре­те. Про­гра­ми су се од­ви­ја­ли у Зве­ча­ну, Ми­тро­ви­ци, Бањ­ској, Со­ко­ли­ци, Гра­бов­цу. „До­шао сам да по­ка­жем ко­ли­ко је Ко­со­во ва­жно, ко­ли­ко за Ко­со­во ни­шта не сме да нам бу­де те­шко”, ре­као је у Бањ­ској Ма­ти­ја Бећ­ко­вић, ово­го­ди­шњи до­бит­ник со­ко­лич­ког „Пе­снич­ког ус­пе­ни­ја”. „До­че­ка­ће­мо ми сло­бо­ду Ко­со­ва, јер оно ипак, на кра­ју кра­је­ва, за­ви­си од нас. Ако бу­де нас, би­ће и Ко­со­ва”

 

Пише: Бане Велимировић
Фото: Архива КУД „Звечан”, Архива НР

 

Пред со­бом ви­диш храм, сја­ји. Зла­тан, не­бо­ле­пан, јед­но­бро­дан, са ку­по­лом над на­о­сом и два моћ­на зво­ни­ка на за­пад­ном про­че­љу. Кра­љев­ско при­но­ше­ње Бо­гу. Бањ­ска, Ми­лу­ти­но­ва гроб­на цр­ква, кру­на свих ње­го­вих за­ду­жби­на. Око­ло су зи­ди­не са ку­ла­ма и ка­пи­јом на ка­квој се смео че­ка­ти вла­дар. Чу­је се пој хо­ра и ко­пи­те по ка­ме­ну, звец­ка­ње окло­па и ла­на­ца.

То злат­но до­ба ни­ка­да у на­ма не мо­же про­ћи. Све­јед­но да ли је тај­но­ви­то се­ћа­ње, ар­хе­о­фу­ту­ри­зам или ре­кон­струк­ци­ја ко­ју је као ви­део-ани­ма­ци­ју на­чи­нио Игор Бје­лић. Чим за­тво­риш очи и ослу­шнеш, оно је ту.

У по­ре­ђе­њу са на­шим прет­ход­ним бо­рав­ком, Бањ­ска је зна­чај­но об­но­вље­на и уна­пре­ђе­на. И уну­тра­шњост хра­ма, и ко­на­ци, и оград­ни зид, ка­пи­ја, део ис­ко­па­них и кон­зер­ви­ра­них ста­рих гра­ђе­ви­на по обо­ду пор­те. (Ех, ка­да би­смо је зби­ља пре­по­ди­гли она­кву ка­ква је би­ла пре ни­шти­тељ­ства!) У са­мом хра­му, уз ју­жни зид на­о­са, на ме­сту где је пр­во­бит­но био по­гре­бен – пре тач­но се­дам сто­ти­на го­ди­на, у ок­то­бру 1321 – по­но­во је ћи­вот све­тог кра­ља Ми­лу­ти­на. Че­ка да се спо­ји са мо­шти­ма ко­је ту при­па­да­ју.

У „ма­ле­ну Бањ­ску”, ме­сто еп­ског Ба­но­вић Стра­хи­ње, ме­сто ко­је је за сво­је пред­веч­но ко­на­чи­ште иза­брао је­дан од кључ­них вла­да­ра срп­ског сред­њо­ве­ко­вља, са­да нас до­во­ди Пе­снич­ко ус­пе­ни­је у окви­ру Ме­ђу­на­род­не кул­тур­не ма­ни­фе­ста­ци­је „Со­ко­ли­ца 2021”.

– Ово­га пу­та оку­пља­ње је у зна­ку два ју­би­ле­ја: 25 го­ди­на са­ме ма­ни­фе­ста­ци­је и 30 го­ди­на од осни­ва­ња оп­шти­не Зве­чан – ка­же за На­ци­о­нал­ну ре­ви­ју „Ср­би­ја” Је­ле­на Ни­кић, пред­сед­ник Кул­тур­но-умет­нич­ког дру­штва „Зве­чан”, ко­је је већ че­тврт ве­ка ор­га­ни­за­тор ове ма­ни­фе­ста­ци­је. – На под­стрек ис­так­ну­тих срп­ских ства­ра­ла­ца и кул­тур­них по­сле­ни­ка са Ко­со­ва и Ме­то­хи­је, пред­во­ђе­них но­ви­на­ром Ча­сла­вом Ми­ли­са­вље­ви­ћем (пр­вим пред­сед­ни­ком Ор­га­ни­за­ци­о­ног од­бо­ра), ли­ков­ним умет­ни­ком Бра­ни­сла­вом Или­ћем и пе­сни­ком Ми­ла­ном Ми­хај­ло­ви­ћем, 24. ав­гу­ста 1997. одр­жа­на је пр­ва Ме­ђу­на­род­на кул­тур­на ма­ни­фе­ста­ци­ја „Со­ко­ли­ца”. Од по­чет­ка она, сед­мо­днев­на, има у свом окри­љу ли­ков­ну ко­ло­ни­ју и пе­снич­ке су­сре­те. По­др­жа­ва­ју је др­жа­ва Ср­би­ја, оп­шти­на Зве­чан, кул­тур­не и умет­нич­ке ор­га­ни­за­ци­је... Уче­сни­ке пр­ве ли­ков­не ко­ло­ни­је пред­во­дио је Ми­лић од Ма­чве. Књи­жев­ни су­сре­ти по­че­ли су као „Пе­снич­ки ма­ра­тон” (са чак 67 уче­сни­ка), ка­сни­је по­ста­ли „Го­спо­јин­ски су­срет пе­сни­ка”, јер су увек одр­жа­ва­ни уо­чи или на сам пра­зник Ус­пе­ни­ја Пре­све­те Бо­го­ро­ди­це (Ве­ли­ку Го­спо­ји­ну), 28. ав­гу­ста. Убр­зо су уста­но­вље­на пе­снич­ка при­зна­ња, ме­ђу ко­ји­ма је нај­зна­чај­ни­је „Пе­снич­ко ус­пе­ни­је”. Од пре не­ко­ли­ко го­ди­на до­де­љу­је се и пре­сти­жно сли­кар­ско при­зна­ње „По­ве­ља Све­тог Лу­ке”. Ако по­гле­да­те спи­сак до­бит­ни­ка „Пе­снич­ког ус­пе­ни­ја”, од Мо­ме Ди­ми­ћа (2000) до Ма­ти­је Бећ­ко­ви­ћа (2021), би­ће вам ја­сан и зна­чај на­ше ма­ни­фе­ста­ци­је на срп­ској кул­тур­ној ма­пи. Од 2001. до 2012. до­де­љи­ва­на је и „По­ве­ља за пе­снич­ку бе­се­ду”, а од 2003. до 2017. „Пе­снич­ка по­ве­ља” за на­ро­чит до­при­нос об­је­ди­ња­ва­њу све­срп­ског кул­тур­ног про­сто­ра.

Ма­ни­фе­ста­ци­ја „Со­ко­ли­ца” има на­ро­чит зна­чај за Ср­бе у оку­пи­ра­ној ју­жној срп­ској по­кра­ји­ни. Ње­ни про­гра­ми од­ви­ја­ју се у се­вер­ном де­лу Ми­тро­ви­це, у Зве­ча­ну, Со­ко­ли­ци, Бањ­ској, Гра­бов­цу... Осим кул­тур­не и умет­нич­ке вред­но­сти, ве­ли­ко су охра­бре­ње и окре­пље­ње, знак за­јед­ни­штва, са­мо­све­сти и по­др­шке. До­ла­зи­ли су уче­сни­ци из свих срп­ских и мно­гих дру­гих зе­ма­ља.

 

ПАМ­ТЕ СЕ ТА ИМЕ­НА

 

– На ово­го­ди­шњој ли­ков­ној ко­ло­ни­ји има­ли смо за­си­гур­но нај­ја­чи са­став до са­да. То по­твр­ђу­је и из­у­зет­но вред­на зби­р­ка сли­ка ко­је су нам оста­ле. Раз­ли­чи­тост сен­зи­би­ли­те­та, по­е­ти­ка и ли­ков­ног из­ра­за чи­не ово­го­ди­шњу про­дук­ци­ју нај­бо­љом до са­да – при­ча нам у Гра­бов­цу Не­над Је­ро Ра­ден­ко­вић, пе­сник и ва­јар из Зве­ча­на, је­дан од ва­жних уче­сни­ка и ор­га­ни­за­то­ра „Со­ко­ли­це” свих ових го­ди­на. – Пра­те­ћи са­др­жај би­ла је из­ло­жба ци­та­та Та­ко су го­во­ри­ли на­ши пре­ци, ко­ју смо као дар до­би­ли од Срп­ског на­ци­о­нал­ног ви­је­ћа Цр­не Го­ре, на­ших ста­рих при­ја­те­ља. Оста­ви­ла је из­у­зе­тан ути­сак на ор­га­ни­за­то­ре и на по­се­ти­о­це. Кру­на све­га, на­рав­но, би­ло је пе­снич­ко ве­че под­но ма­на­сти­ра Бањ­ска...

Ни­ка­да ова ма­ни­фе­ста­ци­ја ни­је пре­ки­да­на, чак ни у ав­гу­сту 1999. го­ди­не, не­по­сред­но по­сле бом­бар­до­ва­ња Ср­би­је. По Ку­ма­нов­ском спо­ра­зу­му, срп­ска вој­ска се по­ву­кла из по­кра­ји­не, KFOR је пре­у­зео од­го­вор­ност за без­бед­ност на том про­сто­ру. Ве­ли­ки број Ср­ба ју­жно од Ибра, спа­са­ва­ју­ћи го­ле жи­во­те, мо­рао је у збег. Ми­сли­ло се да на пе­снич­ке су­сре­те ни­ко не­ће до­ћи. Ипак, на Ве­ли­ку Го­спо­ји­ну, 28. ав­гу­ста, у Ми­тро­ви­ци се по­ја­ви­ла пе­снич­ка че­та ма­ла али ода­бра­на. Ов­де не за­бо­ра­вља­ју та име­на: Сло­бо­дан Ра­ки­тић, Мо­ма Ди­мић, Адам Пу­сло­јић, Ду­шка Вр­хо­вац, Пре­драг Бог­да­но­вић Ци и Јо­ан Фло­ра. По­е­зи­ју су бе­се­ди­ли у не­по­сред­ној бли­зи­ни чу­ве­ног мо­ста на Ибру. На­ро­чи­то су дир­љи­ва се­ћа­ња на хра­брост и не­по­сред­ност ру­мун­ског пе­сни­ка Јо­а­на Фло­ре, ко­ји је са Ср­би­ма био кад је нај­те­же. Пам­те се и мно­ге пе­снич­ке бе­се­де одр­жа­не ов­де, а она ко­ју је 1998. из­го­во­ри­ла пе­сни­ки­ња Да­рин­ка Је­врић сма­тра се го­то­во про­роч­ком.

– Имао сам при­ви­ле­ги­ју да од са­мог осни­ва­ња бу­дем део ових оку­пља­ња – при­ча нам углед­ни пе­сник Ми­лан Ми­хај­ло­вић, ко­ји ове го­ди­не на­вр­ша­ва три де­це­ни­је свог стал­ног при­су­ства у срп­ској књи­жев­но­сти и кул­ту­ри, по­себ­но на Ко­со­ву. – Бо­га­ти­ји сам за су­сре­та­ња и про­жи­ма­ња са ва­жним срп­ским умет­ни­ци­ма, по­пут Ми­ли­ћа од Ма­чве, Ду­ша­на Ста­ни­ћа, Ми­ше Ве­ми­ћа, Ђор­ђа Ста­ни­ћа, Ја­го­де Жи­ва­ди­но­вић, Рат­ка Јан­ко­ви­ћа, Мо­ме Ди­ми­ћа, Сло­бо­да­на Ра­ки­ти­ћа, Да­рин­ке Је­врић, Рај­ка Пе­тр­о­ва Но­га, Ђор­ђа Сла­до­ја, До­бри­це Ери­ћа, Ива­на Не­гри­шор­ца, Ве­ро­љу­ба Ву­ка­ши­но­ви­ћа, Ма­ти­је Бећ­ко­ви­ћа... Пре­о­ста­ли срп­ски на­род на Ко­со­ву, пре све­га у Зве­ча­ну и Ко­сов­ској Ми­тро­ви­ци, још пам­ти кон­цер­те Ја­дран­ке Јо­ва­но­вић, Сне­жа­не Бе­рић, Ни­ко­ле Рац­ко­ва, Оли­ве­ра Ње­га, бра­ће Те­о­фи­ло­вић, Бо­ја­не и Ни­ко­ле Пе­ко­вић, Све­тла­не Сте­вић... Жељ­но су че­ка­на та на­ша го­спо­јин­ска оку­пља­ња.

 

ПО­ЉЕ КАО НИ­ЈЕД­НО

 

Ово­го­ди­шње пе­снич­ко оку­пља­ње у окви­ру „Со­ко­ли­це” би­ло је у Бањ­ској, 27. ав­гу­ста, уо­чи Ве­ли­ке Го­спо­ји­не. Са­мо три да­на пре то­га ар­ба­на­шки та­ко­зва­ни Апе­ла­ци­о­ни суд у При­шти­ни по­твр­дио је су­ма­ну­ту пре­су­ду про­тив Ива­на То­до­си­је­ви­ћа, пред­сед­ни­ка оп­шти­не Зве­чан и јед­ног од до­ма­ћи­на ма­ни­фе­ста­ци­је „Со­ко­ли­ца”. То­до­си­је­вић је прет­ход­но пр­во­сте­пе­но осу­ђен на две го­ди­не ро­би­је због из­ја­ве да­те 2019, на 20. го­ди­шњи­цу бом­бар­до­ва­ња Ср­ба, да је не­по­сред­ни по­вод за агре­си­ју Се­ве­ро­а­тлант­ског пак­та, „слу­чај Ра­чак”, на­про­сто на­ме­штен, из­ми­шљен. То да­нас сви зна­ју, слу­чај је пот­пу­но рас­крин­кан чак и у ха­шким псе­у­до­суд­ским про­це­ду­ра­ма, ди­рект­но пре­но­ше­ним на те­ле­ви­зи­ји. Скан­да­ло­зна пре­су­да уне­ла је ве­ли­ко уз­не­ми­ре­ње ме­ђу Ср­бе на Ко­со­ву. До­ма­ћин је на­шао на­чи­на да по­здра­ви го­сте, али те ве­че­ри ни­је био са њи­ма. Ср­би на се­ве­ру Ко­со­ва, пре­ка­ље­ни не­да­ћа­ма, чим се ме­ђу­соб­но згле­да­ју зна­ју ка­кве ме­ре тре­ба пред­у­зе­ти. И пре­до­стро­жност и го­то­вост ов­де се по­ди­жу бр­зо, без на­кла­па­ња, са смрт­ном озбиљ­но­шћу.

А пе­снич­ко ве­че те­кло је ле­по, дир­љи­во, на ви­со­кој ра­зи­ни. Ми­лан Ми­хај­ло­вић:

– Вас­ко По­па је пре по­ла ве­ка, у Ус­прав­ној зе­мљи, ово опи­сао: „По­ље као ни­јед­но Над њим не­бо / Под њим не­бо”. И мој нај­ја­чи ути­сак са ово­го­ди­шње ма­ни­фе­ста­ци­је је то што сам ср­цем тог По­ља, за­јед­но са ов­да­шњим пре­о­ста­лим срп­ским кул­тур­ним пре­га­о­ци­ма (Бра­ни­сла­вом Или­ћем, Не­на­дом Је­ром Ра­ден­ко­ви­ћем, Рат­ком По­по­ви­ћем, Жи­во­ји­ном Ра­ко­че­ви­ћем, Ви­до­са­вом Ар­се­ни­је­вић, Је­ле­ном Ни­кић), мо­гао да до­бро­до­шли­цу ис­ка­жем ака­де­ми­ку Ма­ти­ји Бећ­ко­ви­ћу, ово­го­ди­шњем до­бит­ни­ку „Пе­снич­ког ус­пе­ни­ја”, до­бро­ћуд­ном Гла­мо­ча­ни­ну Ду­шку Ба­би­ћу, сјај­ном пе­сни­ку и управ­ни­ку Срп­ске књи­жев­не за­дру­ге, ја­дар­ском и срп­ском пе­снич­ком дра­гу­љу Бра­ни­сла­ву Ма­ти­ћу, вр­лим љу­ди­ма и по­е­та­ма Сла­ви­ци Пе­јо­вић и Ма­ју Да­ни­ло­ви­ћу, као и свим оста­лим уче­сни­ци­ма, сли­ка­ри­ма и пе­сни­ци­ма, ко­ји се у Зве­ча­ну, Бањ­ској, Ко­сов­ској Ми­тро­ви­ци, Ле­по­са­ви­ћу, Зу­би­ном По­то­ку, све­тој Гра­ча­ни­ци, осе­ћа­ју као код ку­ће. Јер ово је у ства­ри и њи­хо­ва ку­ћа, праг-по­ље од иско­на, као и сви­ма на­ма ко­ји их до­че­ку­је­мо.

– Не­ко­га су јед­ном пи­та­ли: да ли је Ко­со­во нај­ску­пља срп­ска реч? Он је ре­као да ни­је, бу­дућ­ност је нај­ску­пља срп­ска реч. За Ср­бе, Ко­со­во је нај­ску­пља реч, а бу­дућ­ност је за све љу­де, па и за нас, ва­жна. Ме­ђу­тим, као што ви­ди­те, ка­ко вре­ме про­ла­зи, реч Ко­со­во све ви­ше по­ску­пљу­је и да­нас не­ма ни­ко­га на све­ту ко не зна за ту реч. Ко­со­во је све ску­пља и ску­пља срп­ска реч. Оно уну­тра­шње Ко­со­во је мно­го ве­ће од овог ствар­ног, спо­ља­шњег, и оно је сву­да где има на­шег на­ро­да – ре­као је Ма­ти­ја Бећ­ко­вић у Бањ­ској. – До­шао сам да по­ка­жем ко­ли­ко је Ко­со­во ва­жно, ко­ли­ко за Ко­со­во ни­шта не сме да бу­де те­шко, ко­ли­ко још има про­сто­ра да се ће­ра­мо око Ко­со­ва! Ко­со­во је да­нас још ску­пља срп­ска реч не­го што је то би­ла он­да. Ко би ре­као да ће у на­шем ве­ку оно до­сти­ћи та­кву сла­ву. Раз­у­ме се, до­че­ка­ће­мо ми ње­го­ву сло­бо­ду, јер оно ипак, на кра­ју кра­је­ва, за­ви­си од нас и ако бу­де нас би­ће Ко­со­ва. Не­ко је по­кло­нио не­што што ни­је ње­го­во, и они, уме­сто да му ка­жу „дао си не­што што ни­је тво­је”, тра­же од нас да ми то при­зна­мо и да ка­же­мо да то ни­је на­ше.

 

ОСО­КО­ЉЕ­НИ СО­КО­ЛИ­ЦОМ

 

– Пе­сни­ци су про­бу­ђен глас свог на­ро­да и иду ис­пред вре­ме­на – ве­ли нам Ви­до­са­ва Ар­се­ни­је­вић, срп­ска пе­сни­ки­ња са Ко­со­ва, про­шло­го­ди­шња до­бит­ни­ца „Пе­снич­ког ус­пе­ни­ја”. – Ево, ве­че­рас, уо­чи пра­зни­ка Ус­пе­ни­ја Пре­све­те Бо­го­ро­ди­це, та­ко ја­сно се осе­ти­ла та уз­ви­ше­на ствар­ност, као и енер­ги­ја не­про­бој­ног је­дин­ства из­ме­ђу оних ко­ји су го­во­ри­ли и оних ко­ји су до­шли да чу­ју жи­ву реч. Тај дух за­јед­ни­це од­бра­ни­ће наш на­род и ње­го­ву по­себ­ност, над­ја­ча­ти сва­ку сум­њу и ма­ло­вер­је. Жи­вим ов­де и знам: на му­ци се по­зна­ју ју­на­ци. Што су окол­но­сти те­же, бли­жи смо ве­ри и ода­ни­ји исти­ни.

На Ве­ли­ку Го­спо­ји­ну гру­па пе­сни­ка при­спе­лих из цен­трал­не Ср­би­је хо­ди у ма­на­стир Со­ко­ли­цу, на по­кло­ње­ње зна­ме­ни­тој Бо­го­ро­ди­ци Со­ко­лич­кој, „ви­зан­тиј­ској ико­ни пре­то­че­ној у бе­ли мра­мор”. Иа­ко те­шка 450 ки­ло­гра­ма, ова култ­на и чу­до­твор­на скулп­ту­ра пу­то­ва­ла је по све­ту, би­ла из­ла­га­на у Ме­тро­по­ли­тен му­зе­ју у Њу­јор­ку (на из­ло­жби Ви­зан­ти­ја: ве­ра и сна­га 1261–1557. го­ди­не, 2004) и На­род­ном му­зе­ју у Бе­о­гра­ду. Сма­тра­на се да је кле­са­на у пр­вој по­ло­ви­ни XIV ве­ка, али се не зна ода­кле је до­спе­ла у Со­ко­ли­цу. По ле­ген­ди, са­ма је до­ле­те­ла, чу­дом, не­ки ка­жу из Бањ­ске, да би из­бе­гла агар­јан­ску по­ха­ру.

Пут од Зве­ча­на, узан, ас­фалт­ни, во­ди увис, ка оном бр­ду на ко­јем су се од вај­ка­да гне­зди­ли со­ко­ло­ви, па отуд име и ње­му и ма­на­сти­ру. Са на­ма су Ду­шко Ба­бић, Бра­ти­слав Ми­ла­но­вић, Бра­ни­слав Ма­тић, Ви­дак Ма­сло­ва­рић, Ма­јо Да­ни­ло­вић, Сла­ви­ца Пе­јо­вић, Ра­ден­ко Бје­ла­но­вић, Ми­лан Ми­хај­ло­вић... Ка­ко се при­бли­жа­ва­мо ма­на­сти­ру, гу­жва је све ве­ћа, про­би­ја се све те­же. Чи­ни се да се хи­ља­де љу­ди да­нас сја­ти­ло ту. Ме­ђу њи­ма су де­се­ти­не и де­се­ти­не мла­дих па­ро­ва са по тро­је-че­тво­ро де­це. Дво­је у на­руч­ју, дво­је за ру­ку, ле­пи и на­сме­ше­ни, уми­ве­ни, ис­пе­гла­ни, за­че­шља­ни, ши­ре из се­бе не­ко ра­до­сно сми­ре­ње и пу­но­ту. При­зор ду­бок и дир­љив: си­ле ве­ре и жи­во­та рас­цве­та­ва­ју се пред на­шим очи­ма као кр­сто­ли­ки крин, као про­кле­тиј­ска пр­ко­сни­ца (dra­ba ber­ti­scea). Ка­жу нам са­пут­ни­ци ов­да­шњи да је при­ра­штај Ср­ба на Ко­со­ву и Ме­то­хи­ји по­след­њих го­ди­на ве­ћи од ар­ба­на­шког и да­ле­ко нај­ве­ћи ме­ђу Ср­би­ма. Да се по­сти­де раз­ма­же­ни и се­бич­ни, на­о­ру­жа­ни бу­ме­ран­зи­ма при­зем­них ра­чу­ни­ца и ла­жних сло­бо­да, сле­пи по­бор­ни­ци сва­ко­ја­ких ска­ка­о­ни­ца у пли­ћак. Ти ста­р­ци, омла­дин­ци, де­ца стр­пљи­во сто­је у ду­гач­ком ре­ду и че­ка­ју да сту­пе пред Бо­го­ро­ди­цу, по­сле и да це­ли­ва­ју де­сни­цу ма­ти Ма­ка­ри­је, да не оду без бла­го­сло­ва. Они зна­ју да раз­ли­ку­ју бит­но од не­бит­ног, што је пре­двор­је му­дро­сти.

По­сле, у Гра­бов­цу, пред ра­ста­нак, Је­ро:

– Усло­ви у ко­ји­ма жи­ви­мо и ра­ди­мо на Ко­со­ву и Ме­то­хи­ји су те­шки. На­ма на се­ве­ру по­крај­не за ни­јан­су је лак­ше не­го бра­ћи ју­жно од Ибра. О ба­вље­њу кул­ту­ром да и не го­во­рим. Ни­је мо­гу­ће из­ра­зи­ти се кре­а­тив­но и ро­до­љу­би­во ко­ли­ко би­смо же­ле­ли. Прет­ње отво­ре­не и скри­ве­не, оспо­ра­ва­ња, страх од из­го­во­ре­не ре­чи... Ов­де се бо­ље не­го игде ви­ди да је ду­бљи сми­сао на­шег ба­вље­ња кул­ту­ром за­пра­во бор­ба за оп­ста­нак и очу­ва­ње иден­ти­те­та.

 

ГЛАВ­НИ ЗА­ДА­ТАК СА­ДА

 

Дру­мом ка се­ве­ру. Ср­бо­вац, Ло­зи­ште, Ву­ча, Со­ча­ни­ца, Ку­ти­ње, Ле­по­са­вић, Гор­њи Кр­њин, Дрен, До­њи Кр­њин, Ле­шак, Бе­лу­ће, Ја­ри­ње... На сва­кој бан­де­ри срп­ска за­ста­ва, у сва­ком се­лу ћи­ри­ли­ца, ви­ше но­вих пра­во­слав­них хра­мо­ва. Ово су чи­сто срп­ска ме­ста и дру­га­чи­је се ди­ше. Ис­ку­сни­је око опа­зи­ће из­ме­ђу Со­ча­ни­це и Ку­ти­ња, пре­ко Ибра, вој­ну ба­зу „Not­hing Hill”. Се­ти­ће се „на­ших за­пад­них при­ја­те­ља”, ко­ли­ко да не за­бо­ра­ви да се на­ла­зи на оку­пи­ра­ној те­ри­то­ри­ји, где су зга­же­ни ме­ђу­на­род­но пра­во и ми­ров­ни спо­ра­зу­ми. Из­ме­ђу Ја­ри­ња и Плав­ко­ва: пре­лаз. По „Бри­сел­ском спо­ра­зу­му”. Ин­те­гри­са­ни. Ар­ба­на­шка по­ли­ци­ја и ца­ри­на, па срп­ска. То­бо­же за­јед­но. Јед­но од пет дуг­ма­ди ко­је су уми­шље­ни ко­ло­ни­јал­ни го­спо­да­ри ин­ста­ли­ра­ли на срп­ским про­сто­ри­ма за бр­зо по­кре­та­ње но­вих су­ко­ба. По по­тре­би. До­вољ­но је, на при­мер, да уки­ну пре­ла­же­ње са срп­ским лич­ним кар­та­ма или срп­ским ре­ги­стар­ским та­бли­ца­ма.

– Мо­ји ути­сци су раз­ли­чи­ти, по­ме­ша­ни. С јед­не стра­не, то је за ме­не би­ла ра­дост и ду­хов­ни по­клон, пу­то­ва­ње ко­је је, и пре не­го што је по­че­ло, иза­зва­ло у ме­ни мно­го емо­ци­ја. С дру­ге стра­не, ова ра­дост но­си­ла је у се­би не­ку по­себ­ну ту­гу, чи­је узро­ке не тре­ба по­себ­но об­ја­шња­ва­ти. Са­ма ма­ни­фе­ста­ци­ја има­ла је у се­би ве­ли­ки емо­тив­ни на­бој: пет­на­е­стак срп­ских пе­сни­ка, из раз­ли­чи­тих кра­је­ва чи­та­ли су ско­ро исту пе­сму – пе­сму ко­сов­ске ту­ге, стра­ха и на­де. Ве­че­ра ко­ја је за­тим усле­ди­ла, би­ла је пра­ва тр­пе­за љу­ба­ви и ду­хов­ног за­јед­ни­штва. Све­му је до­дат­ну ле­по­ту да­ла чи­ње­ни­ца да смо та­мо би­ли на дан Ус­пе­ња Пре­све­те Бо­го­ро­ди­це и да смо по­се­ти­ли ма­на­сти­ре Бањ­ску и Со­ко­ли­цу, ве­ли­ке све­ти­ње – ка­же Ду­шко Ба­бић, од­лич­ни пе­сник, те­мељ­ни на­уч­ник. – У ова­квим окол­но­сти­ма кул­ту­ра до­би­ја по­себ­ну те­жи­ну у на­шим на­сто­ја­њи­ма да по­мог­не­мо на­шој оку­пи­ра­ној бра­ћи на Ко­со­ву и Ме­то­хи­ји. По­ма­жу­ћи њи­ма, по­ма­же­мо и се­би и сви­ма на­ма: чу­ва­мо свест о ва­жно­сти Ко­со­ва у на­шем по­стан­ку, ко­лек­тив­ном пам­ће­њу и би­ћу. Ко­сов­ском зе­мљом је ве­ко­ви­ма го­спо­да­рио ту­ђин, али је у ду­ша­ма на­ших пре­да­ка увек при­па­да­ла на­ма. У то­ме тре­нут­но ви­дим глав­ни за­да­так не са­мо на­ше др­жав­не по­ли­ти­ке, не­го и на­ше кул­ту­ре, у свим обла­сти­ма. Ту вр­сту по­ве­зи­ва­ња ни­ко не мо­же да нам за­бра­ни, за њу не по­сто­је гра­ни­це. <

 

(Извор: Национална ревија „Србија”, бр. 88, Београд, октобар 2021, www.nacionalnarevija.com.)

 

Објављено: понедељак, 1. новембар 2021, 13:21h

 

***

Уче­сни­ци ли­ков­не ко­ло­ни­је

На ово­го­ди­шњој ли­ков­ној ко­ло­ни­ји уче­ство­ва­ли су умет­ни­ци Же­љан Па­вић, Ђор­ђе Ста­нић, Дра­ган Та­сић, Ми­лен­ка Па­вло­вић, Та­ња Стар­че­вић, Вла­де­та Де­ле­тић, Је­ле­на Бад­ње­вац Ри­стић, Есма Са­бић, Бра­ни­слав Ба­не Илић, Дра­го­слав Бо­жо­вић, Не­над Је­ро Ра­ден­ко­вић, Иван Га­љак, Ми­лин­ко Ри­сто­вић, Оли­ве­ра Про­тић, Го­ран Ми­хај­ло­вић, Ми­ро­слав Са­ве­лић, Де­јан Ми­ли­во­је­вић, Еми­ли­ја Јор­да­нов, Рат­ко Јан­ко­вић, Зо­ри­ца Ђор­ђе­вић, Мар­ко Илић, Ири­на Чер­њав­ски Шан­трић, Ми­о­мир Ве­мић. До­бит­ник „По­ве­ље Све­тог Лу­ке” за 2021. је Је­ле­на Бад­ње­вац Ри­стић, сли­кар­ка из Пан­че­ва.

 

***

Пе­снич­ко ус­пе­ни­је

На­гра­ди „Пе­снич­ко ус­пе­ни­је” ку­мо­вао је Мо­ма Ди­мић, са­да по­чив­ши, ко­ји је био и њен пр­ви до­бит­ник, го­ди­не 2000. По­том су ову на­гра­ду до­би­ја­ли: Рат­ко По­по­вић (2001), Сло­бо­дан Ра­ки­тић (2002), Мир­ко Жа­рић (2003), Рај­ко Пе­тр­ов Но­го (2004), Ра­до­слав Зла­та­но­вић (2005), Адам Пу­сло­јић (2006), Ду­шка Вр­хо­вац (2007), Дра­го­мир Брај­ко­вић (2008), До­бри­ца Ерић (2009), Дра­го­мир Ко­стић (2010), Пре­драг Бог­да­но­вић Ци (2011), Сла­во­мир Гво­зде­но­вић (2012), Ђор­ђо Сла­до­је (2013), Го­ран Ђор­ђе­вић (2014), Пе­тар Па­јић (2015), Ми­лан Ми­хај­ло­вић (2016), Ра­до­мир Уља­ре­вић (2017), Ми­о­мир Јо­ва­но­вић (2018), Ве­ро­љуб Ву­ка­ши­но­вић (2019), Ви­до­са­ва Ар­се­ни­је­вић (2020), Ма­ти­ја Бећ­ко­вић (2021).

 

***

По­ве­ље

Од 2003. до 2017. на ма­ни­фе­ста­ци­ји „Со­ко­ли­ца” до­де­љи­ва­не су „Пе­снич­ке по­ве­ље” за до­при­нос об­је­ди­ња­ва­њу све­срп­ског кул­тур­ног про­сто­ра, ка­да је то об­у­ста­вље­но због фи­нан­сиј­ских про­бле­ма. До­бит­ни­ци су би­ли: Јо­ван­ка Стој­чи­но­вић из До­бо­ја (2003), Ра­до­мир Сто­ја­но­вић из При­шти­не (2004), Иван Не­гри­шо­рац из Но­вог Са­да (2005), Ран­ко Ђи­но­вић из Ђа­ко­ви­це (2007; 2006. на­гра­да ни­је до­де­ље­на), Ми­ли­ца Јеф­ти­ми­је­вић Ли­лић из При­шти­не (2008), Да­рин­ка Ву­чи­нић из При­шти­не (2009), Ве­ро­сла­ва Јо­ва­но­вић из Тр­сте­ни­ка (2010), Мо­мир Вој­во­дић из Под­го­ри­це (2011), проф. др Да­ни­ца Ан­дре­је­вић из Тр­сте­ни­ка (2012), Ми­ли­ца Ба­крач из Ник­ши­ћа (2013), Ду­шко Пе­тро­вић из Бе­о­гра­да (2014), Ми­о­мир Јо­ва­но­вић из Ко­сов­ске Ми­тро­ви­це (2015), Го­луб Ја­шо­вић из Пе­ћи (2016), Мо­мир Дра­ги­ће­вић из Кру­шев­ца (2017).

 

 

 
Nacija

Светлосна упоришта Драгоша Калајића

Број 18-20

Број 15-17

Број 11-14

Архива 2005-2006


Нација Online :ПочетнаИзвори Још скупља српска реч