РЕАЛИЗАМ И КОНЦЕПТУАЛИЗАМ: ОД АНТРОПОЦЕНТРИЗМА ДО БОГООСТАВЉЕНОСТИ

Уметност неурозе и празнине

„Концептуализам поништава вољу за стварањем, непосредност стваралачког акта, сводећи га на предумишљај и манипулацију. Зато се данас толико говори о смрти уметности, ликовне критике и историје уметности. Неки циник би приметио да су концептуалисти евнуси уметности. Никада није истражен однос између концептуализма (или модернизма) и шизофреније, депресије и лудила. Могло би се говорити и о кретенизацији модерне уметности, а Ђорђо ди Ђенова је писао о њеној комерцијализацији и фекализацији. Та нова уметничка пракса није пробудила ничију вољу и свест, никога није успела да заинтересује за уметност. Након концептуализма, завладали су планетарни стваралачки дремеж, апатија и досада. Они који се усуђују да кажу да је то биланс авангарди су жигосани. Хана Арент је тврдила да ће будућност бити логорска, а уметност је већ таква”

Пише: Дејан Ђорић

Слика има свој живот и своју драму

Александар Луковић

Кон­цеп­ту­а­ли­зам је по­след­њи и кључ­ни фе­но­мен умет­но­сти XX ве­ка. Њи­ме се за­вр­ша­ва мо­дер­на и по­чи­ње но­во раз­до­бље у умет­но­сти, ко­ја на­пу­шта сми­сао умет­нич­ког, а про­блем све­сти по­ста­вља као ап­со­лут. Кон­цеп­ту­ал­на ис­тра­жи­ва­ња су за­не­ма­ри­ла нај­ши­ре зна­че­ње умет­но­сти, ње­на раз­ли­чи­та хте­ња и стре­мље­ња, и то да у њој до­ла­зе до из­ра­жа­ја осе­ћај­ност, ин­ту­и­ци­ја, ма­шта, ви­зи­ја, ре­ли­ги­о­зност и ма­те­ри­јал­ност. Мо­же ли се, сме ли се, умет­ност схва­ти­ти са­мо као свест и иде­ја и да ли би то би­ло над­ре­ђе­но не­ком ста­ром об­ли­ку умет­но­сти ако зна­мо да је и у про­шло­сти би­ло еле­ме­на­та кон­цеп­ту­ал­ног? Ко­ли­ко је умет­ни­ку за чин ства­ра­ња ва­жна са­мо­свест и шта је она у од­но­су на ум­ну сна­гу све­тих љу­ди или на Бож­ју про­ми­сао? За­што би умет­ник мо­рао да бу­де фи­ло­зоф­ски обра­зо­ван?

ЕГО И ВИ­ВИ­СЕК­ЦИ­ЈА

За­бо­ра­вља се да је пра­ви ства­ра­лац свим сво­јим би­ћем „при­кљу­чен” на цен­тра­ле ви­шег ума, на ар­хе­ти­по­ве и ко­лек­тив­но не­све­сно, те да има ди­рек­тан при­ступ до­њим и гор­њим све­то­ви­ма. Он до ин­фор­ма­ци­ја до­ла­зи на пра­ви на­чин, ма ко­ји би­ли из­во­ри ње­го­вих са­зна­ња: исто­ри­ја, на­дах­ну­ће, љу­бав...

Кон­цеп­ту­а­ли­зам је умр­твио ства­ра­лач­ку моћ и мо­гућ­ност да се ства­ра­ла­штвом у чо­ве­ку про­бу­де не­по­зна­те си­ле. Од­ба­ци­ва­ње све­га за­рад мен­тал­ног је са­мо­о­гра­ни­ча­ва­ње и уки­да­ње дру­гих са­др­жа­ја. Зах­тев за са­мо­по­сма­тра­њем, са­мо­про­ми­шља­њем, по­тре­ба за ана­ли­зом и сум­ња у де­ло су за умет­ност ма­ње ва­жни. Да­до Ђу­рић је у јед­ном ин­тер­вјуу ре­као да га ана­ли­за увек под­се­ћа на се­ци­ра­ње и да му је од­врат­на. За­што тра­жи­ти од умет­ни­ка да од­ба­ци ра­дост и во­љу и ства­ра­ње за­ме­ни из­у­ча­ва­њем Вит­ген­штај­на и Мо­ри­са Мер­ло-Пон­ти­ја? Фи­ло­зо­фи­ја и есте­ти­ка се ни­кад не­ће при­бли­жи­ти ужа­ре­ном је­згру умет­но­сти ко­је иси­ја­ва нај­ду­бљим ми­сли­ма, енер­ги­јом и сна­гом, из­ван вре­ме­на и про­сто­ра. По­след­њи ве­ли­ки фи­ло­зоф ка­кав је био Мар­тин Хај­де­гер, по­сле свих фи­ло­зоф­ских ис­ку­ста­ва, ми­са­о­них по­ри­ца­ња и от­кри­ва­ња, на­пу­стио је фи­ло­зо­фи­ју и про­у­ча­вао Хел­дер­ли­но­ву по­е­зи­ју, да­ју­ћи пред­ност умет­но­сти.

У том сми­слу, и нај­ба­нал­ни­ји ре­а­ли­зам као умет­ност ну­ди не­ке ду­бље са­др­жа­је не­го кон­цеп­ту­а­ли­зам. Ре­а­ли­стич­ко умет­нич­ко де­ло се ра­ђа из љу­ба­ви за ства­ра­њем, до­ди­ри­ва­њем и об­ли­ко­ва­њем ма­те­ри­је. Хер­ман Брох о то­ме ка­же: „Ако би не­ко при­ме­тио ка­ко тр­го­вац, вој­ско­во­ђа, др­жав­ник, не­по­сред­но фор­ми­ра­ју свет, док умет­ник ства­ра са­мо од­ра­зе, он­да би му ва­ља­ло ре­ћи да се и умет­ник ба­ви не­по­сред­ним оформ­ља­ва­њем и то у бо­ја­ма, у то­но­ви­ма, у ре­чи­ма, у ка­ме­ну и бе­то­ну, те се, да­кле, ни ов­де не ра­ди о не­ком но­вом ства­ра­њу, не­го та­ко ре­ћи о пре­фор­ми­ра­њу. Да­ка­ко, то је ов­де са­мо оно нај­спо­ред­ни­је, јер за умет­ни­ка су то у су­шти­ни тек по­моћ­на сред­ства. Пра­ви ма­те­ри­јал ко­јим се умет­ник слу­жи и ко­ји об­ли­ку­је у умет­нич­ка де­ла мо­гао би се озна­чи­ти јед­ним име­ном као ,син­таг­ма ствар­но­сти’. Пе­сни­штво, на при­мер, (с из­у­зет­ком да­да­и­зма) не спа­ја про­из­вољ­не ре­чи већ од­ре­ђе­не си­ту­а­ци­је: ,чо­век пре­ла­зи пре­ко ули­це’, то би от­при­ли­ке би­ла јед­на та­ква син­таг­ма ствар­но­сти. Чак и нај­фан­та­стич­ни­ја и нај­и­ре­ал­ни­ја пе­снич­ка де­ла са­зда­на су из та­квих син­таг­ми ствар­но­сти. А ни­шта друк­чи­је не сто­ји ни са оста­лим умет­но­сти­ма, јер ова­кве син­таг­ме ствар­но­сти мо­гу се до­ка­за­ти чак и у му­зи­ци.”

ПЛА­НЕ­ТАР­НИ СТВА­РА­ЛАЧ­КИ ДРЕ­МЕЖ

Умет­нич­ка де­ла су као људ­ска би­ћа – ра­ђа­ју се, жи­ве и уми­ру. Кон­цеп­ту­а­ли­зам по­ни­шта­ва во­љу за ства­ра­њем, не­по­сред­ност ства­ра­лач­ког ак­та, сво­де­ћи га на пред­у­ми­шљај и ма­ни­пу­ла­ци­ју. За­то се да­нас то­ли­ко го­во­ри о смр­ти умет­но­сти, ли­ков­не кри­ти­ке и исто­ри­је умет­но­сти. Не­ки ци­ник би при­ме­тио да су кон­цеп­ту­а­ли­сти ев­ну­си умет­но­сти, они ко­ји ва­пе за ма­ло љу­ба­ви, на­кло­но­сти и па­жње, а кад не мо­гу да их до­би­ју ба­ве се со­бом. Ни­ка­да ни­је ис­тра­жен од­нос из­ме­ђу кон­цеп­ту­а­ли­зма или мо­дер­ни­зма и ши­зо­фре­ни­је, де­пре­си­је и лу­ди­ла. Мо­гло би се го­во­ри­ти и о кре­те­ни­за­ци­ји мо­дер­не умет­но­сти, а Ђор­ђо ди Ђе­но­ва је пи­сао о ње­ној ко­мер­ци­ја­ли­за­ци­ји и фе­ка­ли­за­ци­ји. Да ли умет­ност сме да бу­де са­мо култ ума, его­и­зам, без са­др­жа­ја и све­га оног што ни­је са­мо­свест? При­ме­ри из бли­же и да­ље про­шло­сти упу­ћу­ју да су сна­ге умет­нич­ке са­мо­об­но­ве ве­ли­ке и да се пре­по­род до­га­ђа и он­да ка­да је угро­жен од­нос из­ме­ђу жи­во­та и ства­ра­ла­штва. Ису­ви­ше би јед­но­став­но би­ло ре­ћи да је ре­а­ли­зам жи­вот, а кон­цеп­ту­а­ли­зам смрт умет­но­сти, да је је­дан на по­чет­ку, а дру­ги на кра­ју исто­ри­је умет­но­сти. Ис­по­ста­ви­ло се да је кон­цеп­ту­а­ли­зам не­га­ци­ја, кал­кул, без мо­гућ­но­сти стил­ског по­ме­ра­ња.

Још је Жорж Ри­ви­ер, ве­ли­ки зна­лац мо­дер­не, пи­сао да је Ар­тур Рем­бо имао са­мо јед­но по­сла­ње – „да нас дез­о­ри­јен­ти­ше”. Кон­цеп­ту­а­ли­зам је до­при­нео да це­ла умет­нич­ка сце­на по­ста­не не­у­ро­тич­на. Ре­ги­на Мун­дел је уочи­ла да је ве­ћи­на да­на­шњих де­ла на­сле­ди­ла ши­зо­ид­не по­сту­ла­те да­да­и­зма и да је пост­мо­дер­на про­ши­ре­ни над­ре­а­ли­зам. Да ли се би­ло ко­је умет­нич­ко ис­ку­ство сме ап­со­лу­ти­зо­ва­ти и у име дик­та­ту­ре це­ре­брал­ног по­ста­ви­ти из­над свих оста­лих? Умет­ност је, за­рад сло­бо­де и кон­цеп­ту­а­ли­стич­ког на­сто­ја­ња да сва­ко мо­же да бу­де умет­ник, из­гу­би­ла све од­ли­ке људ­ског, са­те­ра­на у мо­дер­не му­зе­је и га­ле­ри­је, те кон­цло­го­ре ле­по­те.

Ви­со­ко­ин­те­лек­ту­ал­на но­ва умет­нич­ка прак­са ни­је про­бу­ди­ла ни­чи­ју во­љу и свест. Тач­ни­је, ни­ко­га ни­је ус­пе­ла да за­ин­те­ре­су­је за умет­ност. На­кон кон­цеп­ту­а­ли­зма, за­вла­дао је пла­не­тар­ни ства­ра­лач­ки дре­меж, апа­ти­ја и до­са­да. Они ко­ји се усу­ђу­ју да ка­жу да је то би­ланс аван­гар­ди су жи­го­са­ни. Ха­на Арент је твр­ди­ла да ће бу­дућ­ност би­ти ло­гор­ска, а умет­ност је већ та­ква. <

(Април 2006)