УМЕТНОСТ ПОВЕЗА: АЛЕКСАНДАР ЋЕКЛИЋ

Недокучива тајна књиге

Далеко од варваризма света техноутопије и технократије, овај изузетни уметник заговара самодисциплину, самоодрицање, пост и причест, самереност духа и тела, тела и дела. Он је по свему ближи иконописцима и старим мајсторима него данашњим ствараоцима, утолико вреднији јер долази из неких других времена, као да је залутао у двадесет први век

Пише: Дејан Ђорић

Још је у XIX ве­ку био ус­по­ста­вљен од­нос из­ме­ђу оно­га што је Ва­си­лиј Кан­дин­ски на­звао „ве­ли­ки ре­а­ли­зам и ве­ли­ка ап­страк­ци­ја”. Умет­ност ни да­нас не мо­же да иза­ђе из од­но­са ус­по­ста­вље­них у том, по ре­чи­ма ве­ли­ког при­род­ња­ка А. Р. Ва­ла­са, „нај­чу­де­сни­јег од свих ве­ко­ва”. Крај­њи узо­ри ле­по­те, це­ло­ви­то­сти и сми­сла бли­ста­ју у сли­кар­ству и по­е­зи­ји пре­ра­фа­е­ли­та и у де­ли­ма умет­ни­ка Arts&Crafts по­кре­та. У ха­о­су да­на­шњег све­та јед­на „Веџ­вуд” ва­за са­вр­ше­ни­ја је и ми­стич­ни­ја не­го што је ика­да би­ла, а мно­га де­ла при­ме­ње­не умет­но­сти вре­де ви­ше од са­вре­ме­не ар­хи­тек­ту­ре или сли­кар­ства.

Мо­же ли и да­нас умет­ник би­ти ден­ди, хе­рој ле­по­те? Да ли нас при­ме­ње­на умет­ност на кра­ју све­та ка­кав по­зна­је­мо две хи­ља­де го­ди­на мо­же упу­ти­ти ка ду­хов­но­сти и пра­во­сла­вљу? Је­дан скро­ман и до­сто­јан­ствен ства­ра­лац из Бе­о­гра­да ми­сли да мо­же. Не­дав­но је по­зна­ти ко­лек­ци­о­нар књи­га, вла­сник би­бли­о­те­ке од два­де­сет пет хи­ља­да на­сло­ва, дру­гом ко­лек­ци­о­на­ру по­ка­зао нај­ве­ћа до­стиг­ну­ћа да­на­шњег срп­ског књи­го­ве­зни­штва. У же­љи да што бо­ље опре­ми сво­је књи­ге, ста­вљен пред из­бор од шест раз­ли­чи­тих по­ве­за, овај зна­лац се ни­је мно­го дво­у­мио: ода­брао је рад Алек­сан­дра Ће­кли­ћа. Из­два­ја се не са­мо по пре­фи­ње­но­сти, ква­ли­тет­ном ма­те­ри­ја­лу, злат­ном пре­се­ку, по­лу­ко­жним и ко­жним по­ве­зи­ма ка­кви су по­сто­ја­ли у сред­њем ве­ку или лук­су­зном фран­цу­ском по­ве­зу ко­ји ма­ло ко зна и же­ли да ра­ди, већ и по дис­крет­ном пот­пи­су, су­вом жи­гу ути­сну­том на до­њој зад­њој уну­тра­шњој стра­ни ко­ри­ца – Ал. Ће­клић.

СВЕ­ЧА­НОСТ СТВА­РА­ЊА

Алек­сан­дар Ће­клић пре све­га је умет­ник, а тек он­да за­на­тли­ја, што је ква­ли­тет ко­ји се од­мах уоча­ва. Про­у­ча­ва­ју­ћи го­ди­на­ма исто­ри­ју и прак­су ста­рих срп­ских и ино­стра­них по­ве­за, са­ку­пља­ју­ћи рет­ка из­да­ња, Ће­клић је је­ди­ни наш књи­го­ве­зац за­љу­бље­ник у сво­ју про­фе­си­ју, спре­ман да на кри­ли­ма по­ле­та и оду­ше­вље­ња од­го­во­ри на све иза­зо­ве, мај­стор ко­ји да­ље сти­че са­зна­ња и уса­вр­ша­ва се не­пре­ста­но. У вре­ме ка­да се ле­по­та уни­шта­ва, Ће­клић је у прак­си уз­но­си спа­ја­ју­ћи две кул­ту­ре – ли­ков­ну и књи­го­ве­зач­ку.

Све умет­но­сти да­нас има­ју углав­ном за­бав­ни, евен­ту­ал­но обра­зов­ни ка­рак­тер. Ће­кли­ћев дар и мар усме­ре­ни су у дру­гом прав­цу – ка ле­по­ти ко­ја ће, ка­ко ми­сли До­сто­јев­ски, спа­сти свет. Овај ре­дов­ни по­се­ти­лац ан­ти­ква­ри­ја­та, аук­ци­ја књи­га, при­ја­тељ на­ших нај­бо­љих по­зна­ва­ла­ца књи­ге, да­ле­ко је од вар­ва­ри­зма све­та тех­но­у­то­пи­је и тех­но­кра­ти­је. Уме­сто пост­мо­дер­ног ур­ба­ног ша­ма­на, тех­но­гу­руа, он је на лич­ном и умет­нич­ком пла­ну оли­че­ње есте­те. Ства­ра­ју­ћи све­ча­но и ла­га­но, с ве­шти­ном и уку­сом, по­се­ду­је да­нас рет­ку и све ма­ње при­сут­ну осо­би­ну да угре­је, уто­пли од ужа­са све­та смр­зну­ту ду­шу.

За раз­ли­ку од ве­ћи­не да­на­шњих бе­о­град­ских при­ме­ње­них умет­ни­ка и књи­го­ве­за­ца, Ће­клић де­лу­је про­грам­ски: књи­гу и њен по­вез вра­ћа из­во­ри­ма и пра­во­сла­вљу. Овај умет­ник се окре­нуо из­гу­бље­ним зна­њи­ма, про­шло­сти, сло­је­ви­ма тра­ди­ци­је као от­ме­но­сти и иде­а­лу. По­пут пре­ра­фа­е­ли­та и умет­ни­ка Arts&Craftsпо­кре­та, он има ви­зи­ју књи­ге – ко­ју тре­ба да пра­ти ико­на, та­мјан, лич­на смер­ност и аске­за, ве­ли­ко­ду­шност и пле­ме­ни­тост.

У скла­ду са хе­ро­и­змом ње­го­вих ди­на­ра­ца, ни­је био ни­чи­ји уче­ник, ше­грт, ни­ти по­ла­зник не­ке ра­ди­о­ни­це или шко­ле. Сам се фор­ми­рао као умет­ник, на­сто­је­ћи да де­лу­је сход­но де­ви­зи да ге­ни­је са­мом се­би кр­чи пут.

НЕ ПРИ­НО­СИ­ТИ ЂУ­БРИ­ШТУ СВЕ­ТА

Ру­ски те­о­ре­ти­чар Алек­сан­дар Ге­нис у есе­ју „Че­кић” пи­ше о са­да­шњој ма­сов­ној про­из­вод­њи ла­жних, не­у­по­тре­бљи­вих, псе­у­до­пред­ме­та, ко­ји има­ју још са­мо об­лик пра­вих – о че­ки­ћи­ма у ко­је се уку­ца­ва ек­сер. Ће­клић је пред­ме­ту вра­тио до­сто­јан­ство, уз­ди­гао га из тру­ло­сти и про­ла­зно­сти по­лу­пред­ме­та  да­на­шњи­це, про­из­ве­де­них да се рас­пад­ну, при­не­су као жр­тва пла­не­тар­ном ђу­бри­шту. Те­о­фил Го­тје, идол фран­цу­ских есте­та, ле­по­ту је при­зна­вао са­мо из­ван сва­ке упо­тре­бљи­во­сти, као умет­ност ра­ди умет­но­сти, мак­си­ма­ли­стич­ки твр­де­ћи да чим се на­ђе у спре­зи с функ­ци­јом по­ста­је ру­жна. Са­да тра­ди­ци­о­нал­ни умет­нич­ки об­ли­ци и по­е­зи­ја не­ста­ју, у га­ле­ри­ја­ма је све ма­ње умет­но­сти, па је мо­жда пре­о­ста­ла са­мо при­ме­ње­на умет­ност. За раз­ли­ку од без­број­них умет­ни­ка гра­фи­та и ком­пју­тер­ских ани­ма­то­ра, из­у­ча­ва­ју­ћи са­крал­ну ге­о­ме­три­ју, Ће­клић за­го­ва­ра са­мо­ди­сци­пли­ну, са­мо­о­дри­ца­ње, пост и при­чест, са­ме­ре­ност ду­ха и те­ла, те­ла и де­ла. Он је по све­му бли­жи ико­но­пи­сци­ма и ста­рим мај­сто­ри­ма но да­на­шњим ства­ра­о­ци­ма, уто­ли­ко вред­ни­ји јер до­ла­зи из не­ких дру­гих вре­ме­на, као да је за­лу­тао у два­де­сет пр­ви век.

Умет­ност књи­ге и све оно што до­ла­зи из ње­не ауре тре­ба да на­дах­не, по­не­се и да по­мог­не спас ду­ше. Ци­нич­ни ум ере ви­со­ких тех­но­ло­ги­ја на­ја­вљу­је про­паст за­нат­ства, књи­го­ве­зни­штво се у нај­бо­љем слу­ча­ју сво­ди на не­ку вр­сту ску­по­це­но­сти и лук­су­за осо­бе­них, рет­ких зна­ња, а књи­га у ста­ром по­ве­зу де­лу­је по­пут олд­тај­ме­ра, из­ван ре­ал­ног жи­во­та и без до­ди­ра са обич­ним чи­та­о­цем. Ће­клић је скром­но, али хра­бро по­ни­штио те естет­ске зах­те­ве вре­ме­на. Он по­ру­чу­је да је књи­га (а не­ма књи­ге без ње­ног фи­зич­ког об­ли­ка и из­гле­да, без те­ла, кор­пу­са) и да­ље ве­ли­ка тај­на, ко­ја пе­ча­ти, уз­ви­су­је и по­ди­же свет. Дав­но је на­пи­са­но да на по­чет­ку бе­ше реч, а хри­шћан­ски езо­те­рик Ема­ну­ел Све­ден­борг ка­же да ће и на кра­ју ће би­ти реч.

Жи­вот­ни и ства­ра­лач­ки пут овог нео­бич­ног мај­сто­ра, ко­ји је у књи­го­ве­зни­штво унео част и при­чест, на­лик је жи­во­то­пи­су чу­ве­ног ен­гле­ског ти­по­гра­фа Коб­де­на Сан­дер­со­на. Овај књи­го­ве­зац из до­ба пре­ра­фа­е­ли­та и цве­та­ња бри­тан­ске кул­ту­ре, оста­вио је си­гур­ност адво­кат­ске кан­це­ла­ри­је да би са­знао све о ле­по­ти књи­ге. Ће­клић, ко­ји је ди­пло­ми­рао на Са­о­бра­ћај­ном фа­кул­те­ту, на реч­ном и по­мор­ском сме­ру, отво­рио је две­ри свог ду­ха веч­ном – књи­зи као из­ра­зу све­то­та­јин­ског и под­ви­жнич­ког. <

(Јануар-фебруар 2006)