ФИЛМСКА СЕЗОНА У ЗНАКУ ПОЛИТИЗОВАНОСТИ, ИДЕОЛОШКЕ ИНСТРУМЕНТАЛИЗАЦИЈЕ И СОЦИЈАЛНЕ ОСВЕШЋЕНОСТИ

Два лица Холивуда

Готово да нема америчког филма који је прошле зиме и овог пролећа конкурисао за неку од престижних награда, а да у себи није садржавао дозу социјалне освешћености и нескривену намеру да проблематизује нека од великих горућих политичких питања. „Оскар”, та гламурозна позорница за промоцију диктираних вредности и трендова, и моћан инструмент за глобално кодирање „политичке коректности”, открио је и другу страну медаље. Ипак, ни један филм није узбуркао страсти и испровоцирао опречне реакције као „Планина Броукбек”, вестерн љубавна прича Анга Лија у којој су главни актери двојица каубоја хомосексуалаца

Пише: Марко Танасковић

На­кон Фе­ста и ово­го­ди­шње до­де­ле „Оска­ра”, пра­во је вре­ме да се под­ву­че цр­та и све­де би­ланс за ову зим­ску филм­ску се­зо­ну 2005/2006. Оп­ште је по­зна­то да се глав­ни­на, услов­но ре­че­но, озбиљ­ни­јих фил­мо­ва, то јест оних ко­ји има­ју ја­сно из­ра­же­не умет­нич­ке ам­би­ци­је и по­тре­бу да не­што зби­ља са­оп­ште пу­бли­ци, упра­во тем­пи­ра за овај пе­ри­од, пред сам крај ста­ре ка­лен­дар­ске го­ди­не и на по­чет­ку но­ве, ка­ко би се ква­ли­фи­ко­ва­ли за оска­ров­ске но­ми­на­ци­је и по­кло­пи­ли са фе­сти­ва­ли­ма по­пут бер­лин­ског и сан­ден­ског.

Сва­ко раз­ма­тра­ње ово­го­ди­шње про­дук­ци­је мо­ра по­че­ти за­па­жа­њем да је иза нас, ба­рем по стан­дар­ди­ма по­сло­вич­но апо­ли­тич­ног аме­рич­ког фил­ма, не­сва­ки­да­шње ис­по­ли­ти­зо­ва­на се­зо­на. Го­то­во да не­ма фил­ма ко­ји је кон­ку­ри­сао за не­ку на­гра­ду, а да у се­би ни­је са­др­жао од­ре­ђе­ну до­зу со­ци­јал­не осве­шће­но­сти и  не­скри­ве­ну на­ме­ру да про­бле­ма­ти­зу­је не­ко вру­ће по­ли­тич­ко пи­та­ње. Док се, на при­мер, оска­ров­ски по­бед­ник, из­вр­сна Фа­тал­на не­сре­ћа, ба­ви про­бле­мом ра­сних тен­зи­ја у Лос Ан­ђе­ле­су и њи­хо­вим ком­плек­сним и ви­ше­слој­ним ма­ни­фе­ста­ци­ја­ма у на­вод­ној иди­ли лон­ца за пре­та­па­ње (mel­ting pot), ка­кву Аме­ри­ка упор­но же­ли на­мет­ну­ти остат­ку све­та као мо­дел, за то вре­ме Џорџ Клу­ни, као ре­ди­тељ, по­ку­ша­ва да у све­де­ној, цр­но бе­лој дра­ми Ла­ку ноћ и срећ­но скре­не па­жњу на од­нос по­ли­ти­ке и ме­ди­ја, од­но­сно да кроз при­чу о хра­брим те­ле­ви­зиј­ским но­ви­на­ри­ма ко­ји су ра­то­ва­ли про­тив озло­гла­ше­ног се­на­то­ра Џоа Ме­кар­ти­ја не­дво­сми­сле­но по­ста­ви па­ра­бо­лу о ка­та­стро­фал­ном ста­њу да­на­шњег жур­на­ли­зма и не­до­стат­ку кри­тич­ке све­сти у ери Џор­џа Бу­ша мла­ђег.

Осим тих фил­мо­ва ко­ји об­ра­ђу­ју из­ра­зи­то аме­рич­ке те­ме, до­ду­ше на је­дан уни­вер­за­лан и при­ма­мљив на­чин, тре­ба сва­ка­ко по­ме­ну­ти и Мин­хен Сти­ве­на Спил­бер­га, у ко­ме нај­ве­ћи илу­зи­о­ни­ста свет­ског фил­ма, на се­би до са­да не­свој­ствен на­чин, што зна­чи од­ме­ре­но, не­при­стра­сно и про­ми­шље­но, тре­ти­ра те­ро­ри­зам и бли­ско­и­сточ­но пи­та­ње кроз при­чу о зло­чи­ну (уби­ство изра­ел­ских спор­ти­ста на Олим­пи­ја­ди у Мин­хе­ну) и ка­зни (по­сле­дич­на од­ма­зда Мо­са­да), оста­вља­ју­ћи гле­да­о­ца са по­ра­жа­ва­ју­ћим и муч­ним за­кључ­ци­ма о за­ча­ра­ном кру­гу на­си­ља из ко­га, ка­ко Спил­берг то ви­ди, Је­вре­ји и Па­ле­стин­ци још ду­го не­ће би­ти у ста­њу да про­на­ђу из­лаз. Пра­ва ме­ра ква­ли­те­та и објек­тив­но­сти Спил­бер­го­вог из­у­зет­ног фил­ма је и чи­ње­ни­ца да је, у исто вре­ме, и у го­то­во ис­тој ме­ри, био на­пад­нут и са је­вреј­ске и са арап­ске стра­не, као фал­си­фи­ка­тор исто­ри­је и про­па­ган­ди­ста.

КРУ­НА ГЕЈ ИДЕ­О­ЛО­ГИ­ЈЕ

Ипак, ни­је­дан филм ове го­ди­не ни­је уз­бур­као стра­сти и ис­про­во­ци­рао опреч­не ре­ак­ци­је као Пла­ни­на Бро­ук­бек,ве­стерн љу­бав­на при­ча Ан­га Ли­ја у ко­јој су глав­ни ак­те­ри дво­ји­ца ка­у­бо­ја хо­мо­сек­су­а­ла­ца. Иако му је за дла­ку и на вол­ше­бан на­чин из­ма­кла на­гра­да за нај­бо­љи филм, што је де­ли­мич­но ком­пен­зо­ва­но до­де­љи­ва­њем не­за­слу­же­ног „Оска­ра” за ре­жи­ју Тај­ван­цу Ли­ју, филм Пла­ни­на Бро­ук­бек пред­ста­вља кру­ну ви­ше­де­це­ниј­ских на­по­ра хо­ли­вуд­ских ли­бе­рал­них кру­го­ва да се, пр­во у филм­ско-те­мат­ском, а ка­сни­је и у ши­рем дру­штве­но-прав­ном сми­слу, хо­мо­сек­су­ал­ни па­ро­ви са­свим из­јед­на­че са хе­те­ро­сек­су­ал­ним.

Не тре­ба има­ти илу­зи­ја о умет­нич­ким вред­но­сти­ма Пла­ни­не Бро­ук­бек; у пи­та­њу је раз­ву­чен, до­са­дан и ис­пра­зан филм, јеф­ти­ни пам­флет за јед­но­крат­ну упо­тре­бу ко­ји ће за де­се­так го­ди­на би­ти пот­пу­но за­бо­ра­вљен. У том сми­слу, не сме се при­ла­зи­ти „Оска­ри­ма” као не­ка­квим по­у­зда­ним ба­ро­ме­три­ма ква­ли­те­та, по­што они већ ду­же вре­ме слу­же пре све­га као гла­му­ро­зна по­зор­ни­ца са ко­је се вр­ши про­мо­ци­ја од­ре­ђе­них вред­но­сти и трен­до­ва, ка­ко у са­мој ин­ду­стри­ји, та­ко и у аме­рич­ком дру­штву.

Са чи­сто аме­рич­ке тач­ке гле­ди­шта, овај филм­ско-про­па­ганд­ни про­је­кат, осим то­га што про­мо­ви­ше пе­де­ра­сти­ју, та­ко­ђе на­сто­ји да де­ви­ри­ли­зу­је, де­тра­ди­ци­о­на­ли­зу­је и де­ми­то­ло­ги­зу­је фа­мо­зни Ди­вљи За­пад. Ако се има у ви­ду да су ка­у­бо­ји од­у­век би­ли оли­че­ње си­ро­ве аме­рич­ке му­жев­но­сти, ин­ди­ви­ду­а­ли­зма и конзервативизма, кроз имиџ ико­нич­них лич­но­сти као што су Џон Вејн, Га­ри Ку­пер и Клинт Ис­твуд, он­да са­вр­ше­но има сми­сла то што су се ауто­ри од­лу­чи­ли да сво­је из­о­па­че­не ју­на­ке сме­сте у овај ми­ље. Као да се же­ли упу­ти­ти по­ру­ка оној по­бо­жној, кон­зер­ва­тив­ној „ти­хој ве­ћи­ни” да је бо­лест до­шла до са­мог ср­ца ко­лек­тив­ног аме­рич­ког би­ћа и да не­ма ви­ше про­сто­ра за бе­жа­ње, ни­ти сми­сла у опи­ра­њу. Суб­вер­зи­ја тра­ди­ци­о­нал­не кул­ту­ре од­у­век је би­ла је­дан од глав­них пра­ва­ца де­ло­ва­ња геј иде­о­ло­га.

Та­ко­ђе, фе­но­мен Бро­ук­бек је до­био и вр­ло ин­тер­на­ци­о­нал­ну, гло­бал­ну но­ту кроз син­хро­ни­зо­ва­но де­ло­ва­ње геј ло­би­ја ши­ром све­та (па са­мим тим и код нас) ко­ји су при­гр­ли­ли филм с оче­ки­ва­ним и не­скри­ве­ним оду­ше­вље­њем. При­зор упла­ка­ног и уз­бу­ђе­ног кре­ма геј Бе­о­гра­да, на­кон про­јек­ци­је у „Са­ва-цен­тру”, вр­ло сли­ко­ви­то све­до­чи о тој чи­ње­ни­ци. Од­мах су се огла­си­ли осо­ко­ље­ни ло­кал­ни пред­став­ни­ци „ру­жи­ча­сте ин­тер­на­ци­о­на­ле”, тру­де­ћи се из пет­них жи­ла да нас убе­де ка­ко филм не тре­ба по­сма­тра­ти као ис­кљу­чи­во геј при­чу, већ као обич­ну сто­ри­ју о нео­ства­ре­ној љу­ба­ви у ко­јој ју­на­ци, ето са­свим слу­чај­но, овог пу­та на­ги­њу ка истом по­лу. Ра­ди се о још јед­ној пер­фид­ној уди­ци на ко­ју се ни­по­што не сме­мо упе­ца­ти.

ТРЕНД И ИН­ФЛА­ЦИ­ЈА ПЕ­ДЕ­РА­СТИ­ЈЕ

Оску­дан у са­др­жа­ју и емо­тив­ном на­бо­ју, а мањ­кав у тех­нич­кој ре­а­ли­за­ци­ји (на­ро­чи­то у глу­мач­ком де­лу) до гра­ни­ца ама­те­ри­зма, овај филм по­бу­ђу­је то­ли­ко за­ни­ма­ње ис­кљу­чи­во због кон­тро­верз­но­сти ко­ја је по­сле­ди­ца сек­су­ал­ног опре­де­ље­ња глав­них ју­на­ка и вр­ло екс­пли­цит­ног (и де­гу­тант­ног) при­ка­зи­ва­ња исто­пол­ног од­но­са на екра­ну. Да се ра­ди о хе­те­ро­сек­су­ал­ном па­ру, овај па­те­тич­ни љу­бић ни­ко не би ни ре­ги­стро­вао, а о сил­ним на­гра­да­ма и ме­диј­ској за­сту­пље­но­сти да не го­во­ри­мо. Уоста­лом, са­ма чи­ње­ни­ца да су хо­мо­сек­су­ал­ци и не­ла­год­ност ко­ју по­во­дом то­га осе­ћа­ју при­си­ља­ва про­та­го­ни­сте фил­ма да оста­ну раз­дво­је­ни до на­сил­не смр­ти јед­но­га од њих, чи­ме се под­вла­чи тра­гич­на ди­мен­зи­ја њи­хо­вог од­но­са и осу­ђу­је ра­то­бор­на хо­мо­фо­би­ја у Аме­ри­ци ко­ја сто­ји на пу­ту њи­хо­вој иде­а­ли­зо­ва­ној љу­ба­ви.

На­рав­но, по­што јед­на ла­ста, ма ко­ли­ко би­ла ме­диј­ски на­то­вље­на по­хва­ла­ма и па­жњом, не чи­ни про­ле­ће, мо­ра­ли су се, осим ка­у­бо­ја, про­на­ћи и дру­ги из­ви­то­пе­ре­ни ју­на­ци, ка­ко би геј тренд у пот­пу­но­сти за­жи­вео. У ту свр­ху ис­ко­ри­шће­на је и „Оска­ром” на­гра­ђе­на сјај­на ро­ла Фи­ли­па Сеј­му­ра Хоф­ма­на из би­о­граф­ског фил­ма Ка­по­ти, у ко­ме се го­во­ри о рас­тр­за­но­сти Тру­ма­на Ка­по­ти­ја, по­зна­тог аме­рич­ког књи­жев­ни­ка и но­тор­ног хо­мо­сек­су­ал­ца, из­ме­ђу про­фе­си­о­нал­не ко­ри­сти ко­ју из­вла­чи пра­те­ћи слу­чај је­зи­вог уби­ства јед­не по­ро­ди­це у Кан­за­су и емо­ци­о­нал­не на­кло­но­сти ко­ју раз­ви­ја пре­ма јед­ном од зло­чи­на­ца.

Ову ин­фла­ци­ју геј уло­га и сек­су­ал­но де­ви­јант­не те­ма­ти­ке упот­пу­ња­ва Фе­ли­си­ти Хаф­ман ко­ја у фил­му Тран­са­ме­ри­ка ту­ма­чи лик транссексуалца ко­ји се спре­ма за опе­ра­ци­ју про­ме­не по­ла, али пре то­га са­зна­је да има си­на нар­ко­ма­на и му­шку кур­ву, ко­га је слу­чај­но на­пра­вио(ла) у мла­до­сти док је још сек­су­ал­но оп­штио(ла) са же­на­ма.

И ова не­спор­но увер­љи­во од­и­гра­на уло­га је на­гра­ђе­на но­ми­на­ци­јом за „Оска­ра”. О то­ме ко­ли­ко је да­нас по­ста­ло по­ли­тич­ки ко­рект­но и опор­ту­но глу­ми­ти хо­мо­сек­су­ал­це убе­дљи­во го­во­ри и по­да­так да су, на­кон об­ја­вљи­ва­ња ово­го­ди­шњих но­ми­на­ци­ја, мно­ге ве­ли­ке зве­зде на­ло­жи­ле сво­јим аген­ти­ма да им под хит­но про­на­ђу аде­кват­не геј и хер­ма­фро­дит­ске ро­ле, ка­ко би се што бо­ље по­зи­ци­о­ни­ра­ли за на­ред­ну се­зо­ну фе­сти­ва­ла и на­гра­да. То­ли­ко о зна­ко­ви­ма вре­ме­на и вла­да­ју­ћој сек­су­ал­ној по­ли­ти­ци!

Да ства­ри ипак ни­су та­ко цр­не и да је из Холивуда мо­гу­ће до­би­ти ин­те­ли­гент­не, за раз­ми­шља­ње под­сти­цај­не и хра­бре фил­мо­ве, го­во­ре слу­ча­је­ви као што су Си­ри­ја­на и Бри­жни ба­што­ван. Ова два срод­на фил­ма, по­сма­тра­ни као це­ли­на, пред­ста­вља­ју же­сток ша­мар тран­са­тлант­ској кор­по­ра­циј­ској ели­ти и ње­ним им­пе­ри­јал­ним ци­ље­ви­ма и стра­те­ги­ја­ма.

ПРОДОРНИ БЉЕ­СЦИ ИСТИ­НЕ

Сам на­слов фил­ма Си­ри­ја­на озна­ча­ва тер­мин ко­јим се у ва­шинг­тон­ским think tank-ови­ма име­ну­је пла­ни­ра­на пре­ком­по­зи­ци­ја Бли­ског Ис­то­ка, а у скла­ду са по­тре­ба­ма аме­рич­ке по­ли­ти­ке и нафт­не ин­ду­стри­је. На­и­ме, ти­ме се у стар­ту ауто­ри фил­ма не­га­тив­но од­ре­ђу­ју пре­ма пра­вим, на­су­прот оним про­кла­мо­ва­ним, ци­ље­ви­ма аме­рич­ке ад­ми­ни­стра­ци­је у ре­ги­о­ну и це­ни ко­ја се због то­га сва­ко­днев­но пла­ћа у људ­ским жр­тва­ма.

Сце­на­ри­ста и ре­жи­сер Сти­вен Га­хан на ма­е­стра­лан, алт­ма­нов­ски на­чин па­ра­лел­но во­ди кон­це не­ко­ли­ко, на­из­глед не­по­ве­за­них при­ча, од ко­јих све има­ју као до­дир­ну тач­ку бли­ско­и­сточ­ну наф­ту, да би их у фу­ри­о­зном фи­ни­шу све по­ве­зао и уткао у ве­ли­чан­стве­ну и сло­же­ну та­пи­се­ри­ју ко­ја осли­ка­ва сво ли­це­мер­је, сву по­хле­пу, ко­рум­пи­ра­ност и тру­ле ком­про­ми­се, ко­ји ка­рак­те­ри­шу за­пад­но по­ли­ти­кант­ство у ре­ги­о­ну. Сви ак­те­ри су де­ма­ски­ра­ни, од дво­лич­них зва­нич­ни­ка Стејт департмента, зло­у­по­тре­бље­них аге­на­та ЦИА-е, пре­ко ба­ха­тих арап­ских ли­де­ра и грам­зи­вих нафт­них тај­ку­на, до обич­них кон­сул­та­на­та и тр­жи­шних ана­ли­ти­ча­ра ко­ји та­ко­ђе на­сто­је да се обо­га­те на том де­фи­ци­тар­ном енер­ген­ту, тзв. „цр­ном зла­ту” на­шег до­ба. У том ан­сам­блу, сви глум­ци оства­ру­ју за­па­же­не уло­ге, али се ипак из­два­ја Џорџ Клу­ни ко­ји, за­јед­но са го­ре­по­ме­ну­тим аутор­ским про­јек­том Ла­ку ноћ и срећ­но, де­мон­стри­ра да је пре­ва­зи­шао на­ме­ње­ну му уло­гу хо­ли­вуд­ског ле­по­та­на и да се у бу­дућ­но­сти на ње­га озбиљ­но мо­же ра­чу­на­ти у сфе­ри по­ли­тич­ки ан­га­жо­ва­ног фил­ма.

А да ни бри­тан­ска по­ли­тич­ка, фи­нан­сиј­ска и оба­ве­штај­на ели­та не бу­де по­ште­ђе­на, по­бри­нуо се бра­зил­ски ре­ди­тељ Фер­нан­до Ме­и­ре­љеш, ко­ји је екра­ни­зо­вао ро­ман Џо­на Ле­ка­реа Бри­жни ба­што­ван. У овом еле­гич­ном и екс­пло­зив­ном иде­о­ло­шком пар­ња­ку Си­ри­ја­ни, Ралф Фајнс глу­ми ни­же­ра­зред­ног бри­тан­ског ди­пло­ма­ту ко­ји, тра­га­ју­ћи по Афри­ци за исти­ном о уби­је­ној су­пру­зи ак­ти­вист­ки­њи (сјај­на „оска­ров­ка” Реј­чел Вајз), на­ба­са­ва на ме­га за­ве­ру у ко­ју су уме­ша­не ве­ли­ке фар­ма­це­ут­ске ком­па­ни­је, бри­тан­ска вла­да и ко­рум­пи­ра­ни зва­нич­ни­ци Ке­ни­је. От­кри­ће ју­на­ка фил­ма, да фар­ма­це­ут­ске ком­па­ни­је, уз са­у­че­сни­штво бри­тан­ске оба­ве­штај­не слу­жбе и пре­ћут­ну са­гла­сност ло­кал­них по­ли­ти­ча­ра, ко­ри­сте уне­сре­ће­не африч­ке из­бе­гли­це и до­мо­ро­це као сво­је­вр­сне екс­пе­ри­мен­тал­не ку­ни­ће за ис­про­ба­ва­ње деј­ста­ва и кон­тра­ин­ди­ка­ци­ја по­тен­ци­јал­но ве­о­ма уно­сних ле­ко­ва, до кра­ја је отво­ре­на и гнев­на осу­да мон­стру­о­зног ли­бе­рал-ка­пи­та­ли­стич­ког на­чи­на раз­ми­шља­ња, ко­ји фи­нан­сиј­ски про­фит ста­вља из­над људ­ских жи­во­та и њи­хо­ве до­бро­би­ти.

На­чин на ко­ји се за­вр­ша­ва Бри­жни ба­што­ван, као и сам крај Си­ри­ја­не, оста­вља­ју нас у рас­по­ло­же­њу пе­си­ми­зма и скеп­се. Слич­но је и ка­да се сво­де за­кључ­ци о тен­ден­ци­ја­ма у са­вре­ме­ној аме­рич­кој ки­не­ма­то­гра­фи­ји. Пе­дер­ски ка­у­бој­ци, са јед­не стра­не, и сме­ли по­ли­тич­ки три­ле­ри са дру­ге, све то оста­вља ути­сак акут­не ши­зо­фре­ни­је и рас­це­па у хо­ли­вуд­ској мејнстрим све­сти. Не­ки на­ив­ни и по­ли­тич­ки не­у­ки по­сма­тра­чи мо­гли би за­сту­па­ти ста­но­ви­ште да су обе тен­ден­ци­је пло­до­ви ли­бе­рал­не, сло­бо­до­ум­не стру­је ко­ја упра­вља фа­бри­ком сно­ва, али то са­мо по­вр­шин­ски мо­же та­ко де­ло­ва­ти. Ако се ства­ри по­сма­тра­ју со­ци­о­ло­шки и кул­ту­ро­ло­шки ду­бље и да­ле­ко­се­жни­је, ја­сно је да, док јед­но пред­ста­вља да­ље ср­ља­ње у би­о­ло­шку и сва­ку дру­гу про­паст, дру­го је сти­дљив на­го­ве­штај осве­шћи­ва­ња и мо­гућ­но­сти оздра­вље­ња. Шта ће пре­вла­да­ти, кон­фор­ми­зам и инер­ци­ја блу­да или бол­на са­мо­спо­зна­ја и по­ка­ја­ње, вре­ме и ре­ак­ци­је пу­бли­ке  у на­ред­ним го­ди­на­ма ће сва­ка­ко по­ка­за­ти. <

(Април 2006)