Нација Online

• Претрага

Последња 3 броја

  • 18 - 20

  • 15 - 17

  • 11 - 14

Naslovna 18-20
Naslovna 15-17
Naslovna 11-14
Mедији у Србији у првој деценији XXI века?
 
Изградимо авалски Храм Деспоту

Rastko

NSPM

Svetigora

Vitezovi

Dragos Kalajic

Arktogeja

Zenit

Tvorac

Vidovdan

Geopolitika

Geopolitika

Сними ПДФШтампаПошаљи препоруку
Запис

 

СЛИКАР ОБРАД ЈОВАНОВИЋ НА БЕЛОЈ ЗЕМЉИ ПРИПИТОМЉАВА СВЕТ

Слике које се чују

 

Ако слика нема барутану у недрима, она је само балон пред очима, варљиви трептај. Слика се мора проживети и имати своју истину. Почивати на лепоти која јесте прелазна. Заразна. На платнима овог горштачког сликара западне Србије чује се цика и јека, грмљавина овнујских надметања, зуј пчела и звонки смех жене. Сељак је ту племић, шљиве су небески плаве, живот је радовање и кад је као туч тежак. Обрад своје студенте учи како да од сликања живе, а не да од тога скапају

 

Пише: Слободан Ристовић

 

Обрад Јовановић је академски сликар са гнездиштем на Белој Земљи, месту где недељом јутру дође сунце да се обрије и проветри свилено сукно небеским вијогором изнад Даутовца.

Он је последњи сликар горштак у Западној Србији који слика пуаром ђедовског пепелишта. Прахом који се вековима могао читати уместо ћага и пусула. Тај запис са огњишта Обрад је преносио и на своје студенте, учећи их како да живе од сликања, а не да од тога скапају. Белешке са његових предавања студенти су однели ушима. Он је једини епски сликар који би могао око врата уместо кравате везати гусле, а на кравати певати: „Кад се жени српски Цар Стјепане...”

Величина човека се огледа у раскоши оног под кошуљом, а не по атима и фијакерима. Исто је и са сликом. Ако слика нема барутану у недрима, није ништа друго до балон пред очима — зебња да се не распрсне и не разлети...

Да би се живело од сликања, слика се мора проживети. Мора имати своју истину, која ће постати близна онима који је гледају. Само је у уметности лепота прелазна, јер чаролија уметничке омаје се поистовећује са сновима.

Јовановић је у српско сликарство унео менталну чукљевину сељака, човека који је темељ, праг и оџак куће. Гркљан који дише димом и вијори се уместо барјака над духовном лагуном кућне чељади.

То сликарство је пуно чапурја, иверја, огризина, угарака, овнујских рогова, очне срче волујске, свега онога што чини шарену крвну групу сељака и нарав сељачку. На Јовановићевим сликама сељак је прави племић, свој на своме, урихтаник пред Богом, кумом и ратом. Он слика оном гаревином и пуаровином испод ноктију, црним калајем и посребреним олајем, пуцевином и прштевином што се као црњуш под коштаним гукама прстију помоле и одакле избијају. А, прате га трубачи (бандаши) гологузани, што пљуцкају у писак трубе и на оно торња пребацује, па смета Богу који је лего да одмори.

Нигде нема таквог треска, јеке, цике и чангрљања ко на Обрадовим сликама, које облећу челе и салећу жене и стршљенови.

 

СЛИКЕ КОЈЕ СЕ У ПРСА ЗАМОТАВАЈУ

 

На грудном брвну неких слика Обрадових чује се грмљавина овнујских надметања, оних рогоња који живе да би удовољили црву у лобањи, да би га у куршум пелцовали и распупели. Лепи ко домаћинова срчана жишка од које прогори кошуља са друге стране, па се домаћин том паљевином кади док им тепа и соколи их. Витештво обичног човека је на тај начин осликано и исказано на овим згаришним просторима српским. Где се свилом облаче поља по којима неки људи несељаци, неки људи надмењаци, просипају стрвољ надобудности, небриге и душевне кратковидности. Пробистрава Обрад те парлоге на својим сликама, са којих повремено небо криомице краде плаветнила, и њим у Млецима тргује. Тим плаветнилом шљиве се умивају пре него се убраде листом розетле и слатко зачине. На неким сликама Дрина попитоми, па неопрезне превари и Семберији понесе чауре и војничку дугмад уместо шљунка. Да није Обрада, да јој затегне чампар, копитама би раскопала Саву и Дунав.

Овако, ко заљубљена Равијојла бљеска млечном ждраком девојачких груди, замућујући крв мушкарцима и срџбу женама.

Те се слике не каче по зидовима, него се замотавају у плућну марамицу, па уместо чеснице износе на Божић, и ломе, да би чељад имали бистре душе и ватрене штуке и кленове уместо ребара.

Обрад Јовановић је реч која се као млађ распловљава српским просторима. Они који имају ухо пчелиње могу чути те шумове. <

 

Објављено: среда, 1. март 2017, 18:08h

 

Коментари >>
 
Nacija

Светлосна упоришта Драгоша Калајића

Број 18-20

Број 15-17

Број 11-14

Архива 2005-2006


Нација Online :ПочетнаЗапис Слике које се чују