УЗ АПЕЛ ЗА ПОМОЋ У ОБНОВИ МИЛЕШЕВЕ, ЈЕДНЕ ОД НАЈВЕЋИХ ЕВРОПСКИХ СВЕТИЊА

Откуд на мени твоје очи, Анђеле брате

Пролазила многа царства, епохе, војске, мењале се космичке констелације, језици, барјаци, али милешевски Бели Анђео оста у свом продорном миру, показујући десном руком празан гроб са плаштаницом: „Васкрсао је!”

Пише: Бода Марковић

Ка­да се то­ком бом­бар­до­ва­ња Ср­би­је 1999. ле­та Го­спод­њег, срп­ски на­род пе­њао на кро­во­ве да ви­ди ка­ко  ин­те­ли­гент­не и па­мет­не ра­ке­те уби­ја­ју без ми­ло­сти не­ду­жне гра­ђа­не, де­цу, бо­ле­сни­ке у бол­ни­ца­ма и вој­ни­ке ко­ји по­ма­жу бо­ле­сни­ма,  се­ља­ке и гра­ђа­не ко­ји су пу­то­ва­ли во­зом да ви­де да ли је њи­хо­ва род­би­на још у жи­во­ту, вр­ло ма­ло љу­ди је зна­ло  шта зна­чи на­зив те кр­во­лоч­не ак­ци­је НА­ТО-а: „Ми­ло­срд­ни Ан­ђео”. На­род се су­прот­ста­вљао том ми­ло­ср­ђу сво­јом ве­ром у Хри­ста и вас­кр­се­ње, у овој про­ла­зно­сти ко­ју ми на­зи­ва­мо жи­вот. Пра­во зна­че­ње тер­ми­на Ми­ло­срд­ни Ан­ђео кри­је се у ин­ду­ском бо­гу Ши­ви. Пр­ва књи­га Ши­ве са­др­жи стих: Ми збу­ње­ни кла­ња­мо се те­би не­збу­ње­ном. У пре­во­ду, тај сим­бо­л зна­чи: Ми збу­ње­ни хри­шћа­ни, Ср­би, усред ве­ли­ког су­ко­ба се кла­ња­мо  бо­гу зла. И да се спу­сти­мо у још  јед­но  зна­чење бо­га Ши­ве: то је хин­ду­и­стич­ко бо­жан­ство, од­но­сно, по­јав­но гле­да­но Кри­шна ко­ји је дро­ги­ран, му­ти­ран, луд, то јест ма­дви – лу­ди­ло иза­зва­но дро­гом или тран­сцен­ден­та­ци­јом.

Ши­ва је у хин­ду­и­зму бо­жан­ство ра­за­ра­ња – ми­ло­срд­ни ан­ђео уни­ште­ња. На­па­ди НА­ТО-а на Ср­би­ју иза­зва­ли су нео­че­ки­ва­но ску­пља­ње енер­ги­је на­ро­да усме­ре­но у јед­ну тач­ку – от­пор сил­ни­ци­ма „но­вог свет­ског по­рет­ка” и пред­вод­ни­ци­ма про­тив­хри­шћан­ских хор­ди зла. Та­кво са­жи­жа­ва­ње по­је­ди­начних енер­ги­ја у јед­ну, све­на­ци­о­нал­ну енер­ги­ју би­ло је пот­пу­но нео­че­ки­ва­но. Упра­во због та­квог про­тив­у­да­ра Ср­ба на­ста­је и по­мет­ња у мен­тал­ном скло­пу За­па­да. Пот­пу­но ин­ди­ви­ду­а­ли­зо­ва­ни и обез­ли­че­ни За­пад не мо­же да схва­ти чи­ње­ни­цу да не­где још по­сто­ји жр­тво­ва­ње за не­лич­ни ин­те­рес и за­јед­ни­цу. Бу­ду­ћи да За­пад не слу­ша сво­је ве­ро­до­стој­не ин­те­лек­ту­ал­це, ни­је уоп­ште за­чу­ђу­ју­ће што им ни­је по­знат став не­ко­ли­ких ге­о­по­ли­ти­ча­ра, пр­вен­стве­но из Не­мач­ке, ко­ји ка­жу да ће во­де­ћа сна­га у ге­о­по­ли­ти­ци 21. ве­ка би­ти, и по­ред све­га, на­ци­ја и др­жа­во­твор­ни на­род. Ова раз­ми­шља­ња А. Се­ни­ћа, З. По­по­ви­ћа и С. Ми­ја­ље­ви­ћа отва­ра­ју вра­та не­бе­ском про­сто­ру Бе­лог Ан­ђе­ла ко­ји је бра­нио свој про­стор у ко­ме је бо­ра­вио. Ср­бин зна да не по­сто­ји до­бро и зло, по­сто­ји онај ко­ји вр­ши сво­ју ду­жност и онај ко­ји је спре­ман да жр­тву­је сво­ју се­бич­ност.

ЗАГОНЕТНИ НОВОБЕОГРАДСКИ АНЂЕО

У но­ћи из­ме­ђу 7. и 8. ма­ја 1999, ка­да је бом­бар­до­ва­на Ам­ба­са­да Ки­не на Но­вом Бе­о­гра­ду и не­ко­ли­ко Ки­не­за ра­ње­но и по­ги­ну­ло, сви про­зо­ри и мно­штво дру­гих пред­ме­та и ства­ри екс­пло­ди­ра­ло је у тр­го­вач­ко-стам­бе­ном цен­тру „Ењуб”. Ста­но­ви и ло­ка­ли осва­ну­ли су без про­зо­ра, из­ло­га, вра­та... На оп­ште чу­ђе­ње, са­мо је га­ле­ри­ја „Па­ле­та” оста­ла не­так­ну­та. У из­ло­гу те га­ле­ри­је био је по­став­љен Бе­ли Ан­ђео из Ми­ле­ше­ве. Ни из­лог, ни вра­та, ни јед­на фи­гу­ри­ца ни­је се по­ме­ри­ла са свог ме­ста док су ло­ка­ли у том ни­зу сви раз­не­ти у па­рам­пар­чад и из­гле­да­ли је­зи­во, као да их је уни­шта­ва­ла бан­да нај­по­мах­ни­та­ли­јих су­ма­си­шав­ших.

Бе­ли Ан­ђео на ми­ле­шев­ској фре­сци по­ка­зу­је на пра­зан Хри­стов гроб и ње­го­ву пла­шта­ни­цу ука­зу­ју­ћи на Хри­сто­во Ус­пе­ње и вас­кр­се­ње чо­ве­ка. Тај део при­па­да ком­по­зи­ци­ји под на­зи­вом Ми­ро­но­сни­це на гро­бу, на­ста­лој око 1235. го­ди­не, из на­о­са ма­на­сти­ра Ми­ле­ше­ва, за­ду­жби­не кра­ља Вла­ди­сла­ва, дру­гог си­на Сте­фа­на Пр­во­вен­ча­ног. Ова фре­ска пред­ста­вља до­ла­зак две­ју све­тих же­на на Хри­стов гроб ра­ди по­ма­за­ња  ми­ри­сним ми­ром чиме је тре­ба­ло да га спре­ме за укоп. Бе­ли Ан­ђео се­део је на ка­ме­ну по­ка­зу­ју­ћи да је Христос вас­кр­сао и да је људ­ски жи­вот бе­смр­тан, јер смр­ћу он смрт по­бе­ди. Оне по­сле то­га го­во­ра­ху да је имао ли­це као му­ња, а оде­ло бе­ло као снег. Све­то Пи­смо на­во­ди: „А кад уђо­ше у гроб, ви­де­ше мла­ди­ћа об­у­че­ног у ду­гу бе­лу ха­љи­ну ка­ко се­ди с де­сне стра­не и за­пре­па­сти­ше се. Но он им ре­че: не пла­ши­те се. Тра­жи­те рас­пе­то­га Ису­са На­за­ре­ћа­ни­на, вас­кр­сао је...”

Не­над Бра­чић је ура­дио ту ко­пи­ју Бе­лог Ан­ђе­ла. За­вр­шио је пост­ди­плом­ске сту­ди­је у Ми­ла­ну, спе­ци­ја­ли­зи­ра­ју­ћи ал­фре­ско сли­кар­ство, ико­не, фре­ске и дру­ге об­ли­ке сли­кар­ства и об­на­вља­ња и вра­ћа­ња ста­рих сли­ка и пред­ме­та у жи­вот. Ка­ко ка­же Ни­ко­ла Ку­со­вац, ра­ди се о о ко­пи­ји фре­ске ко­ја се ства­ра у мо­ли­тве­ном за­но­су и са ве­ли­ком љу­ба­вљу, те је мо­гу­ће да оне има­ју не­ку моћ!

Сли­ка Бе­лог Ан­ђе­ла је­сте ина­че до­ка­за­но те­ра­пе­ут­ско сред­ство у ле­че­њу пси­хи­ја­триј­ских бо­ле­сни­ка ко­ји­ма не по­ма­же ни јед­но сред­ство за уми­ре­ње.

ВРТЛОЖЕЊЕ СЛИКА И ВРЕМЕНА

Ма­на­стир Ми­ле­ше­ва,  са цр­квом Ваз­не­се­ња Го­спод­њег, на­ла­зи се код гра­ди­ћа При­је­по­ље. По­ди­гао га је краљ Вла­ди­слав 1234-1243. го­ди­не. Го­ди­не 1236. пре­не­то је из Тр­но­ва те­ло на­шег нај­ве­ћег све­ти­те­ља св. Са­ве. Го­ди­не 1377. бан бо­сан­ски Сте­фан Тврт­ко овен­чао се за­ кра­ља Ср­би­је и Бо­сне на гро­бу св. Са­ве. Године 1459. Тур­ци по­па­ли­ше Ми­ле­ше­ву, али Бе­ли Ан­ђео оста­де са кра­ље­ви­ма Ср­ба не­так­нут. Иван Гро­зни 1558. по­кло­ни ма­на­сти­ру ста­клен пе­хар оп­то­чен зла­том. Мол­дав­ски вој­во­да Алек­сан­дар Ла­пу­шне­а­ну са же­ном Рок­сан­дом и си­но­ви­ма и кће­ри­ма, године 1559, об­да­ри ма­на­стир бо­га­то. Го­ди­не 1550. про­пу­то­вао је Ита­ли­јан К. Зе­но, ди­ве­ћи се ле­по­ти фре­са­ка, а на­ро­чи­то Бе­лом  Ан­ђе­лу, и по­бро­ја да ма­на­стир  оп­слу­жу­је 50 мо­на­ха. И Па­вле Кан­та­ку­зин 1581. спо­ми­ње Ми­ле­ше­ву. Ве­ли­ки ве­зир Мех­мед па­ша Со­ко­ло­вић ту је учио шко­лу. Тур­ци 1595. од­не­ше те­ло све­тог Са­ве и спа­ли­ше га на Вра­ча­ру у Бе­о­гра­ду. (Али Бе­о­град ни­ка­ко да се се­ти да не до­зво­ли да му осва­ја­чи стал­но спа­љу­ју кул­ту­ру, ду­хов­на до­бра и зда­ња, не­го им се као блуд­ни­ца ни­жег ран­га пре­пу­шта, за ша­ку до­ла­ра про­да­ју­ћи сво­је љу­де и ду­шу, бра­ни­о­це име­на и зе­мље на ко­јој смо ни­кли. Го­ди­не 1604. вој­во­да вла­шки Шер­бан до­ти­рао је  са 10.000 аспри го­ди­шње ма­на­стир, а 1633. и вла­шки вој­во­да Лу­пу од­ре­ди исту су­му, па и вој­во­да Ра­дул, исто из Вла­шке. Го­ди­не 1626. по­слан­ство де ла Хе­ја на­шло је у Ми­ле­ше­ви 400 мо­на­ха и ве­ли­ко бо­гат­ство. Још мно­го то­га ма­на­стир Ми­ле­ше­ва пре­ту­рио је пре­ко гла­ве, али Бе­ли Ан­ђео оста  у свом про­дор­ном ми­ру.

Сво­јом ар­хи­тек­ту­ром цр­ква у Ми­ле­ше­ви при­па­да ра­шкој шко­ли 17-18. ве­ка. Она је јед­но­брод­на ба­зи­ли­ка са ку­бе­том, ко­је се опи­рео зид­не пи­ла­стре, са из­дво­је­ним нар­тек­сом на за­па­ду, са ол­тар­ским про­сто­ром на ис­то­ку ко­ји се не­по­сред­но на­сла­ња на про­стор ис­под ку­бе­та и са ни­ским тран­сеп­том, ко­ји је од цр­кве знат­но  по­мак­нут ис­то­ку.

Мно­го­број­ни све­ци и би­блиј­ске лич­но­сти и пу­сти­ња­ци и кра­ље­ви укра­ша­ва­ју милешевске фре­ске.

Од ве­ли­ких пр­во­бит­них ком­по­зи­ци­ја са­чу­ва­не су у це­ли­ни: Бла­го­ве­сти,  Сре­те­ње,  Ула­зак Хри­ста у Је­ру­са­лим, Мо­ли­тва Хри­сто­ва у Ге­сти­ма­ни­ји, Из­дај­ство Ју­ди­но,  Ски­да­ње с кр­ста,  Ми­ро­но­си­це на гро­бу Хри­сто­ву. У фраг­мен­ти­ма са­чу­ва­но је: Ро­ђе­ње Хри­сто­во,  Пре­о­бра­же­ње,  Си­ла­зак Хри­стов у ад,  Не­ве­ра То­ми­на, Си­ла­зак све­тог Ду­ха на апо­сто­ле, Ус­пе­ње Бо­го­ро­ди­це.

СВЕТСКА БАШТИНА СПАСЕЊА

Бе­ли Ан­ђео је и у свет уз­ле­тео и у свет од­ле­тео, 21. ав­гу­ста 1958. го­ди­не, при­ли­ком пр­вог са­те­лит­ског пре­но­са сли­ке из Евро­пе у Аме­ри­ку. Пр­ви ка­дар ко­ји се по­ја­вио у знак ср­дач­ног по­здра­ва, задививши гле­да­о­це Аме­ри­ке и све­та, био је овај кри­ла­ти пут­ник из Ми­ле­ше­ве. Тим чи­ном отво­ре­на је ера са­те­лит­ске те­ле­ви­зи­је. По­сле то­га је уз­ле­тео, у спе­ци­јал­ној кап­су­ли, пре­ма са­зве­жђи­ма и бес­кра­ју у дру­штву Бе­то­ве­но­ве Оде ра­до­сти и Ле­о­нар­до­веана­том­ске ски­це чо­ве­ка, уз друга не­за­о­би­ла­зна от­кри­ћа свет­ског ума и про­на­ла­за­штва. Он са њи­ма је­зди пре­ма зве­зда­ним ма­гли­на­ма и што је бли­же  по­но­ру бес­кра­ја, то је бли­жи на­ма.

Ма­на­стир Ми­ле­ше­ву не­мо­гу­ће је пре­при­ча­ти, као и мно­ге на­ше ма­на­сти­ре. Мо­жеш кроз ли­тур­ги­ју да се ма­ло при­бли­жиш и за­пам­тиш се­бе у ње­му. А Бе­лог Ан­ђе­ла пре­по­знао си у ли­ку тек ро­ђе­ног свог по­том­ка. Он тра­жи по­кло­ње­ње. Ње­го­ва енер­ги­ја ова­пло­ћу­је тво­је по­сто­ја­ње. Он се пам­ти по зра­че­њу и ис­це­ли­тељ­ству.  На тој бе­ли­ни ви­де се сви гре­си и бук­ти­ње до­бро­те и до­бро­чин­ства. Он све нас зо­ве на са­бор­но ме­сто ода­кле се Исус Христос успео на не­бо. Он нас зо­ве да се сви са­бе­ре­мо у про­сто­ру Ус­кр­сну­ћа и љу­ба­ви.

Да­нас се Ма­на­стир Ми­ле­ше­ва по­ла­ко кру­ни, во­да га на­чи­ње и фре­ске се по­ла­ко на­ди­ма­ју. Бе­ли Ан­ђео гле­да на нас, кроз нас, да­ле­ко иза нас. Он мо­же сва­ког ча­са да си­ђе са зи­да  у бес­ко­нач­ност пра­ши­не. По­ма­жу­ћи обнову ма­на­стира Ми­ле­ше­ва ми не спа­са­ва­мо Бе­лог Ан­ђе­ла и на­ше кра­ље­ве да од вла­ге не сру­ља­ју се у го­му­љи­це пе­ска и бо­ја. По­ма­жу­ћи и спа­са­ва­ју­ћи ма­на­стир Ми­ле­ше­во, по­ма­же­мо и спа­са­ва­мо се­бе од не­стан­ка. <

(Јун 2005)

***

БОДА МАРКОВИЋ ПРЕМИНУО ЈЕ У ФЕБРУАРУ 2006, НЕКОЛИКО МЕСЕЦИ ПОСЛЕ ОБЈАВЉИВАЊА ТЕКСТА „ОТКУД НА МЕНИ ТВОЈЕ ОЧИ, АНЂЕЛЕ БРАТЕ” (НАСЛОВ ЈЕ РЕДАКЦИЈСКИ). БИЛО ЈЕ ОВО ЈЕДНО ОД ЊЕГОВИХ ПОСЛЕДЊИХ ЈАВНИХ СОЧИЊЕЊИЈА.

МИР ЊЕГОВОЈ ДУШИ.