ГРАНИЧНА СИТУАЦИЈА УМЕТНОСТИ И БУДУЋНОСТ СЛИКАРСТВА

Нова интелигенција за опстанак

„Није девалвирала само традиција већ и највише, интегралне вредности уметности, посебно сликарство као медиј и технологија. Најсложеније представе, некада месецима конструисане и сликане, за пар сати могу се савршено извести компјутерском техником. ,Сликарство данас може да има смисла само ако има вишу духовну димензију која може да превазиђе све техничке нивое’”

Пише: Дејан Ђорић

„Реалност је у прстима оне девојке која

дува у маслачак на првој страни извесних речника.”

Андре Бретон

„Ми сазнајемо истину не само разумом, већ такође и срцем.”

Блез Паскал

Љу­ба По­по­вић о бу­дућ­но­сти сли­кар­ства го­во­ри: „Не ве­ру­јем да ће­мо од­го­вор до­би­ти ако сед­не­мо на фо­тон­ску ра­ке­ту, брод ко­ји се кре­ће бр­зи­ном све­тло­сти, и оде­мо не­куд да­ле­ко. Та­мо не­ма од­го­во­ра. За­то и ве­ру­јем да сли­кар­ство сле­де­ћег ве­ка мо­ра да се ба­ви ви­шим про­бле­ми­ма, а не про­бле­мом две ја­бу­ке на сто­лу. Бу­ду­ће сли­кар­ство ће би­ти или та­кво – ви­со­ко, ин­те­грал­но, или га не­ће би­ти.”¹ Ова ми­сао је ису­ви­ше ле­па да би би­ла исти­ни­та. Љу­ба за­бо­ра­вља да су узо­ри ин­те­грал­ног сли­кар­ства ра­су­ти по исто­ри­ји сти­ло­ва, од Бо­ша, Број­ге­ла, Ан­то­а­на Ка­ро­на, Хол­бај­на, Ле­о­нар­да, Вер­ме­ра, до Шин­ке­ла, Џо­на Мар­ти­на, Да­ли­ја, Ру­дол­фа Ха­у­зне­ра, Ерн­ста Фук­са, Бо­ба Ве­но­зе, Ле­о­ни­да Шеј­ке и Ми­ло­ва­на Ви­да­ка, и да те вред­но­сти усло­вља­ва вре­ме или умет­ност не­ког пе­ри­о­да. Са­да је ду­хов­но ста­ње без­на­де­жно, са сла­бим из­гле­ди­ма за сли­кар­ство.²

ДУХ ИЗНАД ТЕХНИКЕ

Исто­ри­ја (пост)мо­дер­ни­зма зна и за ра­ди­кал­не за­о­кре­те. До ју­че ре­тро­град­но, по­ста­је аван­гард­но. Иза оку­ке исто­ри­је увек вре­ба не­ки но­ви сми­сао и не мо­же се пред­ви­де­ти. Аме­рич­ки сли­кар Марк Тен­си се де­ве­де­се­тих го­ди­на про­шлог ве­ка по­ја­вио са кла­сич­ним ре­а­ли­змом и еле­мен­ти­ма хи­пер­ре­а­ли­зма у мо­но­хром­ном сли­кар­ству ко­је ин­те­ли­ген­ци­јом, ци­ни­змом и ху­мо­ром пре­ва­зи­ла­зи све ви­ђе­но у ега­ли­та­ри­зму пост­мо­дер­не. Тен­си је ус­пео да се сли­кар­ством кри­тич­ки од­но­си пре­ма це­лој исто­ри­ји (пост)мо­дер­не умет­но­сти. Ка­да је де­ло­ва­њем ге­нет­ских куј­ни и ро­бо­ти­ке но­ве умет­но­сти све на­из­глед из­гу­бље­но за сли­кар­ство као ма­ну­ел­ност, вра­ћа­ње на trom­pe l’oeil са­мо по се­би је ре­во­лу­ци­о­нар­но.

Џо­зеф Бојс се по­на­дао да умет­ник ви­ше ни­ка­да не­ће узе­ти чет­ки­цу у ру­ке. Сли­кар­ство мо­жда тре­ба са­да да бу­де пре ин­те­ли­гент­но, са еле­мен­ти­ма кон­цеп­ту­ал­ног у кла­сич­ном са­др­жа­ју, ра­ђе­но тра­ди­ци­о­нал­но, али уз по­моћ но­вих иде­ја, на на­чин Ода Нер­дру­ма, Гер­хар­да Рих­те­ра, Мар­ка Тен­си­ја, Ру­ди­ја Шпан­зе­ла и То­ра­ла, или у но­вом ви­ду фан­та­сти­ке Ри­кар­да То­ма­зи­ја Фе­ро­ни­ја, не­го ви­зи­о­нар­ско и ин­те­грал­но. Та­ко ће се, скре­та­њем па­жње ак­ту­ел­не кри­ти­ке и те­о­ри­је, пре вра­ти­ти на ста­ре по­зи­ци­је.

Тре­ба би­ти све­стан да је исто­ри­ја сли­кар­ства до­брим, кат­кад и нај­бо­љим сво­јим де­лом, исто­ри­ја од­но­са две ја­бу­ке на сто­лу. Са­да ни­је де­вал­ви­ра­ла са­мо тра­ди­ци­ја већ и нај­ви­ше, ин­те­грал­не вред­но­сти умет­но­сти, по­себ­но сли­кар­ство као ме­диј и тех­но­ло­ги­ја.³ Нај­сло­же­ни­је пред­ста­ве, не­ка­да ме­се­ци­ма кон­стру­и­са­не и сли­ка­не, за пар са­ти мо­гу се са­вр­ше­но из­ве­сти ком­пју­тер­ском тех­ни­ком. У на­ве­де­ном ин­тер­вјуу Љу­ба у том сми­слу ка­же: „Да­нас сли­кар­ство не­ма ни­ка­квог сми­сла. Све га пре­ва­зи­ла­зи, по­гле­дај­те где су тех­нич­ка до­стиг­ну­ћа, ма­ши­не, ком­пју­те­ри – сли­кар­ство по­ста­је сме­шан објект. Оно мо­же да има сми­сла са­мо ако има ви­шу ду­хов­ну ва­ри­јан­ту ко­ја мо­же да пре­ва­зи­ђе све тех­нич­ке ни­вое.”

СНАГА ОБНОВИТЕЉСКИХ ЈЕЗГАРА

Из пер­спек­ти­ве Љу­би­не упи­та­но­сти са­свим је ра­зу­мљи­во што је у јед­ном те­ле­ви­зиј­ском ин­тер­вјуу ре­а­ли­стич­ко сли­кар­ство вред­но­вао као „илу­стра­ци­је, при­че за ма­лу де­цу.” Ра­ди се о оп­стан­ку са­мог сли­кар­ства. У са­да­шњим гра­нич­ним и опа­сним си­ту­а­ци­ја­ма по умет­ност од по­мо­ћи мо­же би­ти еле­мен­тар­но, две, па и јед­на ја­бу­ка на сто­лу. У про­тив­ном би­смо мо­ра­ли да твр­ди­мо да по­е­зи­ја не­ма ви­ше сми­сла уко­ли­ко се пе­сник обра­ти цве­ту. Да­нас је те­шко про­на­ћи две до­бре ја­бу­ке (и би­ће све те­же) а по­го­то­во до­бру сли­ку, би­ла то и она са ја­бу­ка­ма. Исто­ри­ја сли­кар­ства учи да из­бор те­ме не усло­вља­ва умет­нич­ки ни­во. Ђор­ђо Мо­ран­ди је сво­је ме­та­фи­зич­ко сли­кар­ство за­сно­вао на две-три фла­ше и чи­ни­је при­ка­за­не на сто­лу, а Бал­тус на љу­бав­ним ја­ди­ма ши­па­ри­ца. Мо­гу­ће је, ма­да не и из­ве­сно, да ће умет­ност пре­вла­да­ти кри­зу вра­ћа­њем осно­ва­ма, еукли­дов­ској ге­о­ме­три­ји и оп­ти­ци, у ду­ху Но­ва­ли­со­ве ми­сли да „све јед­ном мо­ра па­сти у ли­квид­но ста­ње ка­ко би се ор­га­ни­зо­ва­ло око пре­о­ста­лих со­лид­них је­зга­ра”. Ви­љем Блејк је ми­слио да је ле­по­та јед­ног цве­та рад ве­ко­ва. Мо­жда ће и чо­век бу­дућ­но­сти по­но­во от­кри­ти ле­по­ту тра­ве, цве­ћа и ја­бу­ка и на­сли­ка­ти је. <

(Јун 2006)

НА­ПО­МЕ­НЕ

¹ Љу­ба уства­ри па­ра­фра­зи­ра над­ре­а­ли­стич­ку ми­сао Ан­дре Бре­то­на: „Умет­ност ће би­ти кон­вул­зив­на или је не­ће ни би­ти.” Бре­тон је ко­му­ни­стич­ку фло­ску­лу „Умет­ност ће би­ти ре­во­лу­ци­о­нар­на” увео у над­ре­а­ли­стич­ку ре­то­ри­ку. В. Ин­тер­вју Дра­га­не Мар­ко­вић са Љу­бом По­по­ви­ћем: „Сли­кар­ство је му­зи­ка за очи”, Књи­ге, број 6, год. III, Бе­о­град, ок­то­бар 2000, 40-41.

² Без­на­ђе је те­о­риј­ски ана­ли­зи­рао Ра­до­ман Кор­дић у књи­зи Оча­ја­ње, Фи­лип Ви­шњић, Бе­о­град 2000. В. и Де­јан Ђо­рић: „Да ли је сли­кар­ство по­сле 2000. мо­гу­ће” и „Но­ви и ста­ри ме­ди­ји” у По­гле­ди 2. Вре­ме умет­но­сти, Збор­ник ра­до­ва, Из­да­вач мр Жи­во­јин Ива­ни­ше­вић, Бе­о­град 2003, 28-36; 87-92. У дру­гом, про­ши­ре­ном из­да­њу је низ тек­сто­ва и дру­гих ауто­ра о кри­зи аван­гар­де.

³ На­мер­но се ка­же тех­но­ло­ги­ја а не тех­ни­ка. Ми­сли се да је сли­кар­ство за­се­бан си­стем, тех­но­ло­ги­ја, ком­плекс ис­ку­ста­ва ко­ји би мо­гао да се при­ме­ни у ра­зним обла­сти­ма ства­ра­ла­штва, а не са­мо тех­ни­ка ства­ра­ња ли­ков­них де­ла. По­сто­је ин­ди­ци­је да су се по­је­ди­ни сли­ка­ри, по­пут Бо­ша, Ван Ај­ка и Ле­о­нар­да да Вин­чи­ја, све­сни пра­ве при­ро­де сли­кар­ства, ба­ви­ли ал­хе­ми­јом.